Коло

7

о

*%ераико је имао 35 година. Био је (% леп, прилично ситуиран, имао успеха код жена, и поред тога свега био несрећан. Тренутно се забављао с Велом, лепом црнком, на којој су му сви завидели. Она је била заљубљена у њега. — Тај заиста има успеха! говорили су они који су га, обично с вечери сретали с њом. Али, љегов поглед није зрачио радошћу, смех му је био усиљен, у друштву био замишљен, скоро тужаи. — То је ради жене, — шаптали су вни који су га знали израније. Пет година Бранко је живео у браку с Радмилом. У својој 28 години упознао је на једном журу, отпратио кући, и, као случајно, нашао се с н>ом и сутрадан. Од тога дана били су заједно врло често, свндели се једно КРУгом, разумели, заљубили и венчали се. Он је сијао од среће, маштао о деци, и нородичном огњишту. Она маштала о баловима, о великом друштву, о вечерњим изласцима, путовањима и проводу. Спочетка, он је, иако му је 10 бнло тешко, излазио с њом у друнгтва, остајао до у дубоку ноћ, слу-: шао њена маштања и заносио се новим тоалетама. Али, када је једном послв кале препирке, категорички изјавила, да неће децу, која би је везала за ку< ћу и спутавала у слободном животу, он је нрви пут плануо. И, почеле препирке. Он бивао често замишљен и љут, она плакала, али ипак живела онако како је хтела. Без њега је излазила на забаве, правила краћа путовања и проводила се. Пратили су је њени рођаци, и доводили касно кући. А он? Седео и чекао је поред књиге нли задубљен у мисли. Волео је и патио ради тога. Била Зе весела, млада, лепа и — непромишљена. Али је веровао у њу. Није га варала. Сав њен порсх била је њена младост и њен занос за раскош и за сјај. Волела је да јој се удварају и да јој се диве. — Слушај Радмила, — говорио јој он, када се весела и пуна заноса, враћала кући, —^престани једном с тим. Ти имаш мужа, имаш своју кућу, ти си домаћица, а можда ћеш бити и мајка... Такав живот није за тебе. 'Ако ме волиш... Она би тада почињала да плаче: — Бранко, волим те, волим, али, видиш, ја исто тако волим да играм, да се забављам, да се смејем, а ти си тако озбиљан и увек замишљен.. . И клела би му се да неће никуда више ићи без њега или без његовог одобрења. Међутим, неколико дана после тога све би опет било по старом. И једног дана дошло је до онога до ^ега је морало доћи. — Да знаш, викала је кроз нлач, треба да постанем мајка, али ја то нећу. Нећу да остарим пре времена, нећу да се вежем... Ои је изгубио власт над собом, јурнуо на њу и — ошамарио је. И док је она остала запрепашћена, он је изјурио из куће, да се више никад не врати. Један његов пријатељ, код кога се преселио, донео му је сутрадан његове ствари. То је било пре седам месеци. У прво време живео је повучено. Из куће је излазио врло ретко само да не би њу срео. Патио је и често за све кривио само себе. Знао је да може удобно живети од онога што јој је месечно слао, али је ипак стрепео за њу. После је лочео да излази у друштво нријатеља где се уиознавао и са женама. Леп и привлачан, свиђао се женама па су радо тражиле његово друштво. Он је међутим, био само забаван, учтив, и озбиљан. Није ни помишљао на аваитуре. * Једно после подне док је седео у кафани и чекао Велу, један дечак предаде му писмо. Он прелете погледом адресу и познаде рукопис своје жене. Док је цепао омот прсти су му дрхтали, и он једва извуче једну посетницу. Посетница је била његова, с ње-

ШШЕ^М.КОРАС-1

говим имером; а поред њега биле су написане само две речи, али, две речи које су за њега значиле све! Он скочи тако нагло да сруши чашу и појури поред насмејане Веле, која

азвади из џеп8 тт трочита ону пбсетнт?цу: Бранко Перић, — и син — било је дописано мастилом. Кад је ушао у собу породиље, поред које је лежало једно мајушно створење, он клекну поред постеље, загњури главу у јастук поред њене косе и зарида. Бледом руком Радмила га је

му је долазила у сусрет. Утрча у први такси и даде шоферу адресу. Пет минута доцније, када је нервозно шетао ходником санаториума, он још једном

миловала по коси и срећно, кроз сузе шапутала: — Опрости, Бранко, и заборави! Нашој срећи неће више ништа сметати...

ИстоииШ^/^^анекпоте

РУПЕ НА ЧАРАПИ Ирски декан Свифт, познати сатиричар, присуствовао некој великој националној скупштини у Даблину. Нека дама пред њиме попела се на клупу да боље види и заклонила Свифту трибину. Узалуд су Свифтови нратиоци молили даму да седне. Напослетку се и сам Свифт умешао: — Мислим да ова симпатична и лепушкаста дама не би стајала на клупи

када би знала да на свакој чарапи има по -једну велику рупу! То је одмах дејствовало. Дама је чула те речи и брже боље се спустила и села На клупу, заклањајући ноге. Један пријатељ ће Тек упитати Свифта: — Господине декане, како сте то могли рећи када није истина? — Како да није истина? — одговорпо је Свифт. — Па како би дама могла ући у чарапе да на њима нема рупа? ПРОФЕСОР БАРУСКОВИЋ И ЊЕГОВ ЂАК Пок. Барусковић се на часу врло радо шалио са својим ђацима. Међутим, једном приликом шалећи се на часу, и један ђак кога је он звао: Јова, узе да и он прави шалу. Барусковић му рече: „дискЈ Нсе1 Јоу1, Лоп Нсе1 ћош", на то му ђак рече: „Али гос'н професоре, ја сам Јова'". Професор се изненади, ћушну несташног ћака па рече: „Несретни сине, па шта сам ја?" КАД НЕКО СВЕ ЗНА Дотао једном Никола Пашић у Министарство унутрашњих послова да нешто већа с мпнистром. Дочекао га тамо шеф кабинета, познат по својој наметљивости. Пашић га није трпео ни због тога, што је доста слушао лоших ствари о њему. Шта више, док су министри већали, шеф је покушавао да

присуствује разговору и да да:е својо мишљење. Пашићу би то криво и непријатно па ће упитати шефа: — Где је, ако се сећате, Косовска улица? Шеф брзо одговори. — А, овај, где му оно беше Новопазарска улица? И ово шеф одмах објасни, поносан што је претседнику могао да прузки обавештење. — Ванредно! — задовољно ће рећи Пашић. — Баш ми је, овај, мило што тако имамо способног човека који све зна! Ето, мени треба срески начелник у Нови Пазар. Знаш, овај, имам тамо једнога који не зна села која му спадају у срез. Зато нека твој министар напише указ да идеш у Нови Пазар и да смениш ону будалу тамо. А тај нека дође на твоје место! МЕША КАВУ С МЛЕКОМ Новинар и књижевник Димитрије Давидовић дошао је у позну јесен 1821 године из Беча у Крагујевац. Уморан од тегобног путовања колима по рђавом друму и хладном времену, затражио је у кавани, чим је стигао, белу каву. — Шта хоћете? Белу каву? — зачудио се механџија. — Е, откако сам жив, знам само за црну! Давидовићу који је дотле научио на сваку удобност и угодност у престоном граду Бечу, би у први мах то чудно.

Али тада се присети да је некада слушао како се овде пије само црна кава. Зато нареди да му се скува црна кава, а уједно донесе и млеко. Када све то би готово, на опште запрепашћење Давидовић ули каву -у млеко, убаци нешто шећера и добро промеша, удроби хлеба и поче у сласт јести. И данима после тога слатко су се смејали Крагујевчаии овом дошљаку из прека, који је каву мешао с млеколс!

Болестп лечена болешћу Предање вели да се један краљ' из старе историје, плашећи се смрти од отрова, против њега штитио на тај начин што је дозвољавао да га у извесним размацима вре< мена уједају змије-отровнице и то тач ко да су га прво уједале мање отров-с не, а затим све отровиије и отровни« је. Од када је славни француски пауч-< нив Луј Пастер, пошавши од истог принципа, успео да спасе од беснила, чобанчета Жозефа Мајстра, медицина је постигла велике успехе у лечењу болести помоћу проузроковача других оболења. * Микроорганизми (клице) изазивају у човечијем телу тзв. заразне, прилеп« чиве болести јер се они, као проузро« ковачи могу пренети са болесника на; здравог и код њега изазвати оболење. Али ти исти микроорганизми (бацили) изазива.ју у организму извесну од« брану од болести на тај начин што св у ткивима и у крви стварају нарочити против-отрови против отрова којв проузроковачи луче. Ако се у човечи« је тело унесу такви бацили, који су, ослабљени у своме отровном дејству, те не могу да изазову болест, они су. ипак у стању да проузрокују стварач ње против-отрова, тј. активну одбрач ну организма, или, како се то у ме* дицини каже, активни имунитет. Међутим за стварање тих против-отрова потребно је извесно, дуже или краће време. Међутим ако организам споч падне тешка инфекција тј. ако у ње< га продре велики број врло отровних клгша и ако је организам изнурен тв не боже довољно да се брани, њему треба помоћи брже и ефикасније. Стога, у таквим случајевима, болеснику се убризгава серум, тј. течност у ко-. јој већ има готових против-отрова, створених у телу обично неке животиње (коња, кунића итд.), на исти на« чин како би се они створили и код човека само у току дужег времена. Према томе проузроковачима једне болести може се лечити иста болест. На тај начин справљени серуми и ва &цине служе данас за лечење днфтерије, шарлаха, трбушног и пегавог тифуса, тетануса, беснила и других болести. * Још је чудније да се једном боленгћу може друга болест да лечи. До прв двадесетак година није постојао никакав начин да се излечи болесник од прогресивне парализе, врсте лудила која настаје као последица неизлеченог сифилиса. У току прошлог светч ског рата бечки лекар и научник, прзфесор за душевне и нервне болести Вагнер-Јаурег опазио је да се стањв болесника са прогресивном нарализом знатно поправило када је овај добио маларију. Испитивања у том правду, доказала су да се маларијом може излечити ова врста душевне болести, Слично лечењу болести помоћу болести је и лечење лековима, али не онако како ти лекови треба обично да делују, него онако како они могу то необично да учине. Тако напр. инсулин је одличан, данас незаменљив лек код болесника од тешког облика шећерне болести. Извесни други лекова дају се у случајевима у којима се же« ли побољшање крвотока. Међутим кач да се инсулин даје у врло великим дозама он изазива тешко стање кло< нулости, са дрхтавицом, знојењем, убрч заним радом срца итд. Ови други ле« кови, дати у великим количинама, у< бризгани у крвоток, проузрокују снажч не грчеве. Овакво, необично дејство тих лекова, може у већини случајева да излечи неко душевно оболење, а нарочито тзв. младалачко лудило, нарочито у случајевима у којима болест не траје дуго, тј. у којима није захвач тила маха. * У прошлом нашем чланку поткрала; се крупнија штампарска грешка. Уместо речи еутаназија (од грчких речи: еу = добар, леп н танатос = смрт) што означава у медицшш пријатну смрт, пг.-ампано је сутанзија. ДР. 0/