Коло

Ш С Т 0 Р И С Н Е_ч ДРУГЕ ДНВКДОТБ

БОЉЕ НЕГО НА ПОЗОРНИЦИ Глумац и познатн' некад боем Петар 'Стојковпћ, кад је опет једном остао без нара, пође право краљу Милану. Успут је код неког трговца антнквитета куппо стари ппштољ, који је затим понудио краљу да му откупи. Сузних очпју,.испричао је како се налази у беди и како мора да прода овај пиштољ, лоследњу успомену на свог претка војводу Мпленка Стојковпћа. Краљ се сажали, да глумцу прегршт наполеона, а ништољ, Сто.Човићеву „најмилију породичну успомену" није хтео ни да узме. Још истога дана краљ сазнаде да га је Стојвовић преварио, да он уоптпте није потомак војводе Миленка Стојковића већ да је родом из прека. — Не жалим, — рече тада краљ МиЛан, — што ми узе паре. Улогу Стојковићевог потомка одиграо је боље него иједну другу у позоришту! УТЕХА РОДИТЕЉУ Лекара и каснијег професора Бео5градског лицеја ДР Вука Маринковића позваше једне ноћи хитно некоме његовом нрн јатељу, коме се разболио син. — Шта би младићу? — упита Вук С врата кад стиже пријатељевој кући. — Плашимо се да није заналење мозга. У јакој је ватри и стално нешто Оунца! — одговори забринуто Вуков ЈЈРијатељ. — Којешта! — као зачуди се Вук, који је знао да се тај младић не одЛикује богзна каквом памећу. —•. Тога баиста не треба да се бојиш. Та сам рајбоље знаш да ти син нема мозга! И, допста, младић који је после оздравио, ћије ни имао запаљење мозга. ГЛИША ЛАЗИЋ И ДЕТЕ Професор Гига Лазић никада се није бженио, али се тајно врло радо удварао младим дамама. Једном приликом, враћајући се вовом из једне варошн, у вагону се Ла8ић упозна с једном гоепођом, која је имала мало дете у повоју. Кад је воз Стигао, Гига Лазић се показао врло предусретљив и помогао дами при изласку. Искочи брзо из воза и потражи Иосача, да понесе кофере дотичне даме. Еа његов малер, како је кпша пљуштала, не беше ни једног носача. Лазић се нашао у неприлици, јер није хтео да Се нонизи, да понесе кофере, те узме у Јгаручје јастук с дететом, надајући се, Да ће успут срести каквог носача, који

ће нонети кофере, а он ће госноћи предати њезино дете, па га неће нико видети, како носи дете. На његову несрећу, ни једног носача не сретоше и тако је Гига морао даље с дететом на рукама. Кад стигоше на пнјацу, може се мислити како му је било, кад је спазио своје пријатеље професоре Недељковића, Коларевпћа и Пају Марковића, који га са потсмехом посматрају, где носн на рукама туђе дете. СТЕВАН СРЕМАЦ КАО ГОСТ Матавуљ позвао на вечеру Стевана Сремца, који је био познат и по томе што мало једе, а уз то и пробира. Као прво јело изнет је прасећи паприкаш. Госпођа Љубица понуди Сремца да узме. — Хвала, не једем прасећи паприкаш! — одговори Сремац. — Зар ни прасетине? — Прасеће печење једем, али паприкаш не једем. — Никакав паприкаш? —• Паприкаш једем, али прасећи не! — Е, онда имамо само још једно месо и тесто ! — рече госпођа Љубица и помену које. — Не једем ни то! — рече одлучно Сремац. — Па шта ћете ви онда вечератн? — с очајањем унита домаћица. — Дајте ми хлеба и вина! После дугих разговора и преговараља коначно се ипак нешто нашло и за Сремца да не остане без вечере. ДРУМ, ДРУМ, ДРУМ... Чувени некада наш географ Владимир Карић, који је толико чинио за упознавање Србије, волео је у миру да предаје. Ваљда зато, што је био болешљив, па и најмањп жагор на његовом часу у школи могао је да га изведе пз душвене равнотеже. Једноа приликом држао је чак из земљониса када се са Велике пијаце, прекопута школе, зачу лупа добоша и вика"лицитанта: — Пет динара! Ко да више? Друм, друм, друм ... Карпћ заста с предавањем и као да се сав накостреши. Таман снова да

ночне, а опет се зачу исти глас н луна добоша: Пет динара и пет пара! Ко да више? Друм, друм, друм... Карић тада нагло скочи, појури из разреда н разјарено викну: — Јадна Србијо! Где лн је школа, ту ти је и пијаца! ГЕОРГИЈЕ БРАНКОВИЂ И Др ЛАЗА КОСТИЋ Пок. Лаза Костић је врло радо одлазно у посету патријарху Бранковнћу, али му је благовремено јављао свој долазак. Тако приликом патријархове крсне славе Да,за Костић јавио му свој долазак овако: „Данас по, сутра до, Лаза К." * ШЕКСПИР ПРЕД БЕОГРАДСКИМ СУДОМ Крајем прошлога века тадашњи професор Велике школе др Миленко Веснић примио се, заннтересован занимљивим случајем, да на суду брани неког радника, који је из љубоморе убио своју вереницу. На претресу у Варошком суду Веснпћ је заиста сјајно бранио свога клпјента. У одбрани, која је била п правничка и песничка, поменуо је Шекспнровог Отела, који је из љубоморе удавио Дездемону, па је на крају рекао: — А сада да чујемо шта о томе каже Шекспир! — Откуда долази да нам ви то говорнте? — упаде претседник суда Веснпћу у реч. — Бол>е је да нам он пред судом да свој исказ. Како кажете да се тај зове? — Шекспир! — одговори зачуђено бранилац Весиић. — Његово име ми је некако познато. Ваљда га и лично знам? — прогунђа претседник. Затим нареди одаџији: — Нека уђе сведок Шекспнр!

ДАМЕ ВАШЕ ЧАРАПЕ БГЗО И ОТГУЧНО ПОПГАВЉА ПОПОВ, КРАЉА МИЛАНА 17 2267. 1—1

СА/ када СУ ПОЗНАТА ЗВОНА _ Не зна се када је постало прво звоно ш зашто је постало. Али ипак, према неким: чињеницама, човек мора да дође до закључка да је звоно измишљено у стара, врло стара времена. Постоје на свима језицима изрази који означа-вају звоно. Налазе се слике звона на многим споменицима код старих Египћана. Грчки филозоф Теокрит говори о звонима која су служила приликом жртвовања нечега боговима. Јувенал и Плиније кажу да су звона била употребљавана да би публика била обавештавана да су отворена купатила и да је почела пијаца. Цар Константин био је први који је звона увео у религиозну службу по црквама. То је у почетку било ручно звоив којим се звонило на вратима цркве и обавештавали се верии Да служба почиње. Тек после, у петом веку после Христа, почело је ливење звона од бронзе, чији се звук чуо на велике даљине. Тврди св да је та црквена звона са звоника ггрви: увео свети Иаулино, око 420 године, у месту Ноли у Италији, где је био владика. У XV . веку почели су ливци да лију велика звона. У то време је изливеио велико звоно на париској катедрали НотрДам, које је тешко 15.000 фунти, док јв звоно на цркви на Монмарту, које је поклонио руски цар Никола П, тешко 50.000 фунти. У Средњем веку се створило једно веровање које је звуцима давало неку чудесну моћ. ЈБуди су веровали, да звоно нагони ђавола у бекство, да тера далеко кугу и колеру и да лечи све болести. Отуда је настала навика да се звона у звона и кад је нека свечана и радосна прилика и кад се догоди нека велика катастрофа: поплаве, буре, пожари, опеаде, објава мобилизације, прекид ратовања и закључење мира. Звона су објављивала народима како радосне тагсо и страшнв догађаје.

Становници насеља Краља Александра! Обрадујте ва-ше мале . за Усесрс, леп избор дечијих играчака наћићете у радњи ВОЈИСЛАВА СИМИЋА КРАЉА АЛЕКСАНДРА ВРОЈ 279 (Преко пута Гајине кафане) 30581. 1—1

Оглашујте у КОЈ1У

Златан накит, НЕРСИСКЕ И ДРУГЕ ДОМАЋЕ ТЕПИХЕ, КРИСТАЛ, ПОРЦЕЛАН И ДРУГЕ АНТИЧКЕ СТВАРИ КУПУЈЕ И НАЈБОЉЕ ПЛАЋА \\Р Т П К И#/ УГА0 КРАЉА МИЛАНА и ФРАНКОПАНОВЕ ')|| | II 0 И УЛАЗ ИЗ ФРАНКОПАНОВЕ 34. — ТЕЛ. 27-961 30585. 1—1

ЗЛАТАН НАКИТ И СВЕ ЗЛАТНЕ ПРЕДМЕТЕ, БРИЛИЈАНТЕ И КРУПНИЈЕ ДИЈАМАНТЕ КУПУЈЕ И НАЈВИШЕ ПЛАЂА »Ш А ЈК А« КНЕЗА ПАВЛА БР. 50 зоздз I—2

ЗЛАТАН НАКИТ и све зпатне предмете, дијаманте крупније, брилијанте све вепичине, све врсте тепиха и ћипима. кристап, порцулан, фото-апарате, хармонике и све боље античке ствари купујв и највише плаћа »Нова Комерциш« МАСАРИКОВА БРОЈ 4 (палата Официрсне задруге) — ТЕЛЕФОН 28-035 30584, 1—2

ЗЛАТАН НАКИТ СТАРИ И Н0ВИ КУПУЈЕМ: Дијаманте крупније, брилијанте све величине, зпатне зубе, бурме, прстење, минђуше, брошеве, бразпетне, панце, сатове златне, сребне и металнв само исправне и од бољих познатих марака; старо зпато оштећено, излизано, поломљено и горело сваку количину, купујем сребрне есцајге и остапе исправне предмете од сребра купује и највише плаћа. Бесплатно процењује и на захтев процењене вредности исплаћује одмах позната фирма »БРИЛИЈАНТ«, власник МИЛИВОЈЕ М. МИТРОВИЋ БЕОГРАД — ЂОРЂА ВАШИНГТОНА УЛИЦА БРОЈ 6 — ТЕЛЕФОН 28-700 30582. 1—1

Г — л кутгујв и прооаЈе Б У Н О В И Ћ Краља Милана 8 тел. 24534 V

Персиске, домаће тепихе и ћилимове