Коло

15

ЗА ДЕЦУ, ДА СЕ РАЗОВОДЕ И ПОУЧЕ

Српсно коло Нвк се вије, К'о тробојка Србадије..^ Будите нам ведри чили Ви Српчићи наши мили!

7/^и7у/&^С

л

^^Једнога јутра стари Петер окопа/ ваше свој врт око куће. С времена на време скупио би дрвнће које би нашао у земљи и стављао их у један суд. У томе долети на грану оближње крушке једал мали црвендаћ, па поче да пева. Кад спази на земљи суд са црвима, црвендаћ поче сблетати око њега, цвркућући и погледајући на Петера, као да би хтео рећи да је гладан. Но, стари Петер га отера и са потсмехом му говораше: „Забадава ми ту певаш и цвркућеш, ове црве даћу ја мојим кокошкама, које ће ми носити јаја, док од тебе ве-

мам никакве користи!" ■— Тек што је Петер изговорио ове речи, а црвендаћ се претвори у патуљка. Патуљак је седео и љуљао се на грани, а био је обучен у лепо сиво одело, са сомотском капицом на глави и дугим зашиљеним ципелама. — „Тако! Стара тврдице!" — рече патуљак староме, хоћеш црве да даш тшојим кокошкама, да ти носе јаја, која ћеш после за скупе паре продавати! — Па добро, али чуј шта ће ти рећи патуљак Фин: одсада ће твоје кокошке носити само јаја од камена. И још нешто: твојс велжко срце има осећаја са.мо еа твоју малу унуку Јохану. Ја ћу, дакле, доћи сутра да присуствујем њеном кршегњу, а своју освету сам ти већ спремио!" — Патуљак то рече и нестаде га. Сутра дан у Петеровој кући беше све ужурбано. Спремало се све да се крштење мале Јохане што лепше прослави. Петер је већ сасвим заборавио на патуљка и био је расположен и весео. Кад су све званице већ стигле, Лујза, Петерова кћи, оде у кухињу да наирави. кајгану. Но, кад удари прво јаје о чинију, чинија оде у комаде! Јаје је било од камена! Стари Петер се одједном сети патуљка и

Скривалица

Јсдрилица, са свима разаиетим Једрима, л.чови пучином... Не бојте се. неће проласти, јер иад љом Сди стари каиетап!... Да ли га видите? Загледајте пажљиво слику са свиж страиа, па ћете га лако ннћи.

љегових претњи, па се забрину и сневесели. Кад је вечера већ била при крају и кад, по обичају, изнесоше на сто велики колач, отворише се врата и »а њима се појави патуљак. Он скиде капу и љубазно поздрави све, па скочи на сто, узе свој део колача п у сласт га поједе. Затпм, опет по обичају, отпева једну песмицу и, најзад, наздрави малој Јохани: „Дајем ти моћ да све што додирне твоја рука поста' не сребро или злато, или скупоцени предмет од велпке вредности. Ову моћ изгубићеш тек онда, кад наиђеш на онога, који може злато да претвори У дим!" — Чим то изговори, патуљка нестаде. Петер и сви остали беху изненађени, но чим патуљак исчезе, хтедоше да се увере да патуљкове речи нису биле само шала. Петер узе са стола комад хлеба и пружи га малој Јохани, која га додирну својим прстићима и — хлеб се претворп у грумен злата! Сада сви похиташе да учине то исто, и чудо се увек понављаше. Тако се продужи весеље и, најзад, свп се разиђоше веома срећни и задовољни... ...Године беху прошле. Јохана је постала дивна млада девојка. Живела је у великој, раскошној палати. Њој су долазили сви којима је требало помоћи: просјаци у дрољцима, сиромашне породице, пропали витезови, па чак и осиромашени краљееи. Додир њене руке претварао је дрољке у свилу, празне кесе у кесе пуне златника, а чатрље у палате. Сви су је благосиљали, али — она није била срећна: није могла ништа својом руком да додирне, а да се то не претвори у сребро или злато. Сем тога, сви они који су просили њену руку, чинили су то нз користољубља, а не из чисте љубави према њој самој. Дуго је мислила о томе, шта да ради и како да се ослободи моћи којом је беше обдарио патуљак. Она је тек сада почела да увиђа, да је то била само освета патуљкова. Најзад се сети да јој је некада још њен деда Петер причао, да ће ову своју моћ изгубити чим нађе некога који злато претвара у дим. Стога се реши да сама тражи по свету онога који злато претвара У дим. И једне ноћи нечујно оде из своје палате, прерушена У просјакињу. Ишла је тако дуго и дуго, док није дошла у сасвим непознат крај. Уморна и слаба седе да се одмори поред пута, али је сан савлада и она тврдо заспи. У сну она нехотице руком додирну своју просјачку хаљину, и ова се претвори у господску, златом везену хаљину. У том баш наиђоше два разбојника, па кад угледаше њено богато одело и накит, хтедоше да је покраду, но,= при додиру њене руке, љихово одело и спрема претворише се у свилУ и злато. Разбојници, овако промењени, не могаху се међусобно познати, те свако од њих сматраше оног другог за неког витеза који хоће да заштити девојку, па повадпше мачеве и отпочну борбу у којој обоје погину. Кад се Јохана пробуди и виде овај прпзор, осети се још несретнијом, јер је знала да је свему томе она била узрок. Идући тако даље, наиђе Јохана на једну малу али врло лепу и пријатну кућицу, усред цвећа и зеленила, па уђе У њу да. затражи гостопримства. У тој кућици становаше само један младић. Он беше леп и мио и полако је певао једну стару песму. Кад угледа Јохану, срдачно је дочека и понудп јој да се одморп и нахрани. Јохана га замоли да је он послужи при јелу, пошто није смела ништа да додирне сво-

јом руком. Густав, тако се зваше младић, а био је несник и музичар, радо је послужи, а затим јој поче певати своје нежне песме. Јохана увиде доброту и благост овога младића, па му повери своју тајну и упита га, да ли би јој он могао помоћи. Млади песник, коме се и Јохана необично допадаше са своје лепоте и доброг срца, обећа јој да ће све учинити неби Јга јој помогао. Стога младић пође да и сам потражи човека којн може злато да нретвори у дим, а Јохану замоли да остане у љеговом дому, док се он не врати. Дуго је, тако, ишао, обилазио села и градове- и распитивао се. Но, нишга не дознаде. Једне хладне вечери заноћи он у једној шуми, па се склони под једно дрво и хтеде да наложи ватру, да се огреје. Но, како дрво беше сирово и влажно, никако не могаше да га потпали. У томе наиђе једна убога старица, па га замоли да је пусти да се и она поред њега огреје. Дуго се Густав мучио да потпали ватру, али узалуд! Тада му старица саветова да се помогне неком хартијом која је вирила из његове торбе. Но, Густав јој рече да су го скупоцене слике и тканине, које је на путу куповао и спремио као дар једној младој девојци, па их не може употребити за потпалу ватре. Старица га мољаше да то ипак учини, иначе ће, онако стара и слаба, пропасти од зиме. Густав се сажали, па

За мале ловцв

је послуша и тако лепе, скушЈцене, слике и тканпне, једна за другом, одоше у ватру, која се сада распали и весело букташе и грејаше. Кад се старица добро одмори и загреја, устаде и пође даље, а Гусгаву само рече: „Пожури и врати се својој кући, чека те пријатно изненађење!" Густав размисли, па пошто и онако није нашао оно шта је тражио, пође натраг својој кући, радостан у души што ће опет вндети Јохану. Јохана га и сама радосно дочека и, заборавивши на своју моћ, пружи му руке. Но, при додиру његовог обичног путничког одела, ово оста онако, какво је и било. То им одмах паде у очи, те Јохана поче да узима у руке и друге разне ствари, али и оне осташе онакве, какве су и биле — непромењене! Обоје усхићено повикаше: „Моћ је престала!" — У томе се пред љима створи патуљак Фин, узе их обоје за руке и рече им: „Да! Јоханина моћ је престала, јер си ти, Густаве, човек који од злата правп дим. Кад си оно у шуми стављао на ватру скупоцене слике и тка.нине, ксје вреде -злата, само да огрејеш једну сироту старицу, ти си у ствари злато претварао у дим! Узмите се и будите срећни, ништа вам више неће стајати на путу!" — И патуљка нестаде... .. Јохана и Густав, уједињени и срећни, често су отада у врту своје мале куће, усред зеленила и нвећа, храншш мале црвендаће, уживајући у љиховом веселом цвркутању.

• На слици стрелица вам показује три тач> ке које означаваду три метка испаљена на три птице. Погледајте слику добро па онда пођите за тим мецима.. Ако идући за путем којим су прошли меци одједном погодите бар две птице, добар сте стрелац, иначе се немојте нигде хвалити да умете добро да гађате...

Зашто висибаба прва цвета У етаро доба, у царству утвара, еви послови били су подељени. Свака мала утвара имала је дужност да се брИне о неком цвету; да га надлега и пази и као најглавније, да се стара о томе да свака врст ^а цвећа буде на време будна чим дође пролеће. Али једног дана владар овог краљевства морао је да отпутује и сви су ее радовали његовом одлаеку, јер је он био много строг. Сви еу се веселили и направили еу велику светковину која. је дуго трајала, тако да су заборавили да пробуде цвећ(^ У једној пећини на мекој и зеленој поетељици спавало је цвеће нежних белих цветова. Ларма и вика га је пробудила и оно је у страху отворило очи. Пажљиво је опружило главипу изнад земље и са запрепашћељем }е приметило: лето 5е ту. а јопз ни једног цвета нема. Почело је својим тихим гласићем да дозива остало цвеће. Кад их је све пробудило. одједном је све оживело и за тренутак мирисала је сва земља. Од овог времена ови цветови слични звону први ее буде из страха да не задоцне и то се буде врло рано. још док има снега. ЈБуди еу прозвали ово пвеће висибаба и радују му се кад се појави, јер је оно весник блиског пролећа.

Врапчев проналазак „Шта повауЛаи овај пела У те ста/ре књиге гледа? Еешто т1>ажи он у њима?" Један врабац то цвркуће Крај прозора ста/ре куће. Завирује, дуго чека Да се јави згода нека. Ту прилику дапас доби Кад не беше дед у соби. Отворен га прозор сети Да на. књигу одмах слети. Па кљунићем гура, таре Жуто лишће купусаре. Прелистава, па се чуди Књига ништа баш не нуди! Ал' још зедап лист кад диже Гле! Угојеп мољац гмиже! Па и други! Па и трећи! Врабац кљуцну ла ће рећи: „Е, сад ми је сасвим јасно, Деда мољце гута страсно!" ВРАПА

РЕШЕЊЕ РЕБУСА Д о Г обор(б=в) кућ(а) пл(уг) ра(м) ди(м) = Договор кућу гради.

Р Е Б У С

г