Коло

Првн топли и ведри пролећни дани Воотавнли су нашим дамама проблем Даже обуће. Преко целе зиме, за вреМе тмурних, хладних дана, нога је биЛа стегнута и затворена у топлим, тешким ципелама. Топли дани пролећа налажу да се и нога ослободи сваке спутаности и укочености. Можда за неке даме набавка лаке сбуће прегставља потешкоће због несташице кожних прерађевина. Међутим решење није ни мало тешко када се узме у обзир да је мода усвојила а сви монденсжи кругови радо прихватили, еве замене коже. Тканииа, канап, слама и дрво су најнодесније замене коже. Нога се и у овој обући угодно осећа а са незнатним матернјалним издацима свакоме је ириступачна набавка исте. Са мало укуса и вештине моћи ће свака помодарка створити себи обућу подесну за одређене прилике. За свакодневне излазе и шетње у природу пригодне су легње ципеле од извежене тканине са ђоиом од канапа илн дрвета. За свечаније прилике створеиа је обућа по угледу на опанак рађена од кожних трака или плетене сламе. У оба случаја модели задовољавају и модне и савремене захтеве у погледу материјала а једино пигање које се оставља је избор према личном укусу. * Чарапе стварају такође бриге нашим дамама. Ма колико да су брижљиво сачуване скупоцене,. прозирне чарапе, ипак већина дама желн да што пре наступе топли дани да би несметано могле ићи без икаквих, босоноге У летн-пм ципелама. Кратке, само преко чланака, чарапе погодне су за прелазно време нарочито за младе девојке. Од остатака разно-

1. Спортски костим отворено сиве Ооје. Сукња једпо-: ставна са јакном која лако пада. 2. Спортски шешир за преподпе од мушког карира^ ног штофа. 3. Турбан у виду петлове кресте, направљен од мекапов штофа.

и давали им сваковрсне облшсе. Чашб су пролазиле кроз хиљаде година. 3а1 време Нерона пронађена је несаломљива чаша, али је пронала-зач убијен да не би због његовог изума пропали оии који израђују и продају чаше. У] Венецијп су, у средњем веку, израђиване најлуксузније чаше у целом, за оно време познатом, свету. Тањири и чиније су стари скоро као и чаше. Оии су били потребни да бн се изнело јело из кујие у собу где се јело. Данашњи „креденц" је постојао још у средњем веку и налазио се у соби где је сечена храна да би гости моглц гледатн да у храну неће бнти стављен отров. Реч креденц долази од латинске речи: кредере — вероватљ У то време су се на столовима нала« зиле још н шоље за прање нрстнју, а то је било потребно јер се јело ирстима, а тај обичај се и данас одра?ава и гостима се доносе на сто шоље с водом н комадићем лимуна да оперу прсте од воћа, нарочито оног које на рубљу оставља флеке.

Одмор детета после ручка Понека мајка, кад после ручка метне дете да спава, спусти га у постељицу одевено, што не треба чинити никада. Хаљине спречавају слободно дисање и испаравање тела. Дете се у сну замори и лако озноји, утолико пре, ако је постеља у близини пећи. Уместо да се окрепи, дете се пробуди мрзовољпо и уморно, а ако одмах после тога онако ознојено нређе у маље загрејани простор или се искраде напоље, постојл онасност да назебе. Зато се мајкама препоручује да пре поподневног.снаваг ња ослободи дете одела као ито то ра^ дн и пре поћнаг спавања./':*

бојнних конаца моћи ће свака дама да испелете лепе чарапе украшене народним мотивима. Тај рад није тежак а биће пријатна разонода у слободиим часовима.

А) Летња ципела од тканине са дрвеиим ђоном. Предњи део је од једнобојне тканипе док су де. лови преко риста и чланака извежени једнобојним коицем.

В) По угледу на опанак рађепе су ове летње ципеле са равним ђоном од дрвета или канапа. Узане кажне траке су преплетене на ристу. Две траке служе за прикопчавање на делу пете.

Како је пронађена

КОЛОЊСКА ВОДА

Колоњску воду измислио је Јохан Петар Фарина. У његовој замисли то је био обичан апотекарски производ који је, у извесним случајевима, требало употребљавати само по неколико капи у чаши воде. На самрти, Јохан је поверио своју тајну своме синовцу Паулу, студенту, врло озбиљном и врло сиромашном младнћу, који је, усто, био још и врло стндљив. Младић је узалудно тражио капитал да би могао да производи своју воду. У то време Паул је често посећивао једну породпцу. Он је био заљубљен у младу девојку из те фамилије, али се није усуђивао да јој изјави љубав. За време једне вечере, на којој је био и млади Паул, младој девојци је одједном позлило. Паул је извадио из свога џепа флашицу с водом коју је бпо измислио његов стриц, у намери да девојци прузки неколико капљица да попије. Али је она, у једном нервозном покрету, ударила у флашицу, чија се_ течност просула на хаљину једне госпође која је живела у Паризу. Зб.уњен, Паул је почео да се извињава. Али госпођа, миришући парфем који се осетио у соби, одговорила је: — Какав диван мирис! Тако бих била срећна кад би могла да га нонесем у Париз. Можете ли да ми набавите неколико флашица? — На асалост, госпођо, та вода је изум мога покојног стрица, и све што је било у овој флашици просуто је Више немам ни капи! .. — Али ви зпате како се она прави?

^ В) Кратке чарапе ра^ ене од осгатака кон 1к ца. На Првим је укра. шен само горњи део 4$^ Ч 1 (према укусу могу би|Р ти извежени и прсти и пета и пристајаће уз ципеле без прстију и пета). Други модел је украшен шаром преко риста и захтева потпуно отворену летњу обуНу.

Чиме се некада јело

„Нећу да видим да прстима узимаш из тањира", говори мајка свом малом сину кад примети да не једе виљушком него прстима. Међутим, у том детету као да је остао траг оних, не тако давних времена, кад није било виљушака. Човек некада није имао других сретстава којима је приносио храну устима, до својнх руку. Он је прстима кидао храну и стављал је у уста. Тек доцније је направљен нож којим се (што и данас неки чине који не зна-

ју за пристојност) приносила храна устима. Доцније је нож зашиљен да би се на њега лакше набадали комади меса. Прво је нож имао један „зуб", доцније иеколико и тако је постала виљушка. Све ове промене догодиле су се за кратко време, то јест у току 17 века. Ипак је виљушка била необично луксузан. предмет. Као што се зпа, виљушка се појавила на столу врло касно, али зато је чаша постојала већ у ндјранија времена. Стари Вгиићани су имали чаше

(Фото: Б. Ф. А.)

— Да, — одговорио је он и поруменио. — Могао бих вам направити ... али ја немам сретстава. Госпођа је онда рекла: — Ако желите пођите самном у Париз. Ја ћу вас упознати с неколико чувених парфимера. Имајте поверења у мене. После дужет размишљања Паул се Решио да оде у Париз, где је током времена стекао огромно богатство и бно познат по целом свегу.