Коло

ГтШЛо Г М И АчОи! В.^/АРАПИ^

Укафани где смо се обичио састајали, те вечери, буктала је пећ, док је напољу фијукала кошава с леденом кишом. Келнери с претрпаиим рукама: таљира, чаша и боца, летели су кроз проотрану осветљену салу. Због невремена већ дуго нико не уђе. Одједиом, нагло се отворише двокрилна врата кроз која упаде висок, сув, црномањаст човек, мало погурен, у белом изгужваном мантилу, кратком до изнад колена. Испод леве руке под мантилом, чврсто је држао пешто. Он слободно приђе ужареној пећи као да је ту богзна како одомаћен, пружи смрзнуте прсте и кад му се, за тренутак, откравише, преко љеговог измученог лица ирелете један усил>ен осмех, маши се десном руком и нзвади испод левог пазуха изанђалу виолину, учини прстима два три акорда па испитивачки прелете погледом преко свих столова, као да тражи оног кога је заннтересовала његова уметност. А кад то не произведе жељени ефекат, он прогута ваздух, али се брзо прибра н поче прилазити столовима клањајући се понизно. Сви су одмахивали. ко руком ко главом, а неки га. пису ни погледали. Изгледало је, да је за његов посао свака нада изгубљена, Али он није клонуо. Остао је још само један последњи сто, до нашег, где су три имућна господина с чопншм акцентом гласно разговарали и иепијали кригле пива док су келнери журно ЖјНосили пред њнх тањире са гомилама ћевапчића и ражњића. Он приђе и овом столу и поклони се. Дру-

ИСТ0РНСК6 ^

гли смо се заклети, да уопште није пи био способан да учини какву грубост. Али уметпик је наставио: — Па кад сам ти свирао у земушши: „Мила мајко подигни ме малко", — па опу твоју песму: ,,Ја волим Милу очију плавих, што има златне косе на глави"... Ах, С?,®о, брате мој, што се нв јављаш, што ме мучиш?!" Најзад се умешах. Обратих се уметнику. — Ко је овај господин, шта хоћетв од њега? — Па то је мој командир из прошлог рата, капетап Сава Витомировић". Запрепастих се! Познавао сам лично Саву Витомировића. Умро је пеколико годипа после рата као потпуковник. Био је сушта противност доброћудном,ћелавом и дежмекаетом господину. Сава је био 'Средњег раста, кошчат, црпе косе и црних увијених бркова,строга изгледа и оштра гласа. Био јв чувен у војсци као носилац дисциплине и добаФ јунак. Али је сад требало дати објашњење доброћудном господину, који је то очигледно очекивао отворенпх уста. — 0| мисли да сте ви потпуковник Сава Витомировић, његов негдашњи командир. То је позпат официр са свога јуна.штва и дисциплнне." Доброћудном господину развуче се намах лице у блажен осмејак. Овакво објашњеље било му је врло ласкаво и пријатно. Он се маши руком за џеп, извади кожни буђела.р пун новчаница, одвоји једну повећу и пружи је уметнику,. који се понизно поклони, неотсвира нншта и журно нзлете на врата у ветар и кишу... Тек после смо увидели да је по среди била обична подвала црнома.љастог „уметника" који је ко зна који пут васкрсарао тако свог командира Саву Витомировића!...

(Снимак: Приватна својина)

штво као да га није запазило. У средини је седео: омален, дежмекаст, плав, ћелав, избрнјана лица доброћудна изгледа, господин педесетих година и нешто објашњавао двојици својнх пријатеља, држећи усправно вил>ушку с набоденим ћевапчетом. Црномаљасти уметник и даље се клаљао

без успеха, кад наједпом се трже и викну оном дежмекастом доброћудном господину: „Друже Саво, ратни друже, па што се не јављаш!? Зар ме не познајеш!?" Доброћудни ћелави господин спусти виљушку с набоденим ћевапчетом. Друштво заћута, и згледа се, док је орловски нос као пободен између два

Љупка ћеркица закупца хотела на Авали г. Воже Марковаћа, мала Радмила одважпо }е „отворила сезону" сунца својим „сомбрером" из Белог Потока, који је, истина већи од ње, али који јој изврсно пристаје...

ВУК И МЛАДА УДОВИЦА Вук Караџић дође у Београд из Беча п бн позван на ручак код секретара копзисторије п књижевника Василија Лазића. После обилне гозбе седе њих двојица на шареници испод ораха у хладу пред Лазићевом кућом и ћаскају. Вук ће упитати Лазића:

црна мала ока, хнпнотизерски био уирављен љиховом дежмекастом саговорнику и пријатељу. — Брате Саво, командиру мој! усклнкну црномањасти уметник и искриви уста као да ће да заплаче. Цело Друштво се забезекнуло. Добро ћудни господин очито тронут затражи

објашњеље. Обраћао се зачуђеним погледом и нашем столу, али, пре но што смо успели да му помогнемо, црномаљасти уметник настави: — А зар се још не сећаш?! Зар сн заборавио наше ратовање?! Знаш кад смо били на „Ветерник", па на „Добро Поље", па кад си ми звизнуо онај шамар на „Облу Чу.ку", ал' нисам био крив..." Доброћудни ћелавн господии био је ван себе. Он је био свестан не само да никад није ратовао, него још н то: да се не зове Сава, иего сасвим друкчпје и да овом човеку нпкад није оиалио шамар, а ми свн, на ирви поглед, мо-

КАКО ТРЕБА ПИТИ

Матија Ненадовић се већ у шеснаестој својој години запопио, а не много после тога постао и прота. Његов отац, кнез Алекса Ненадовић, свога сина као младог свештеннка овако је саветовао: — Сине, ти си још млад и не знаш какав је свет. На сабору, слави и свадби долазићеш у друштво нв својих

парњака у годннама, него све међу старије људе. Зато немој сам много говориги већ слушај шта старији причају. — Затим кнез Алекса узе велику чашу вина, отпи за једно два нрста и продужи: — Прве године, кад идеш по нурији, само оволико пиј од сваке чате којом те понуде! — Потом онет сркне мало вина: — А друге године оволико! Треће године можеш до нола чаше пити. Тек четврге и пете године можеш до дна чашу попити, и опет ће се сви нуријаши сећати твојих првих година и говорити како им попа ништа не пије! Прота се држао савета свога оца, био задовољан, спокојаи, срећан и свуда уважаван. Давао је касније савете и свом сину Љубп и говорио: — Тешко ономе који прву чашу сваке своје наклоности до дна испије!

ЧИЧА-ИЛИЈИНО ПРАСЕ Покојни чича Илија Стаиојевић журио некуда с Флашом внна у руци. Срете га неки љегов познаник и Упита: — Куда, чича Илија? — ЖурНм па прасеће печеље! Велико и лепо нрасе!

Знајући добро да апетит популарног глумца, пријатељ му добаци: ■ — А је ли друштво велико? — Не брини! Само нас двоје: прасе и ја!

— Шта ипслиш, Василије, да је најслађе на свијету? — Па ја бих, према садашљем расположељу, рекао да је најслађа оватса хладовина по ручку. — Добро је и то, али има и слађега. — Старо, вино? — Није! — Стара шљивовица? — 0, мајн гот, и то је лијепа ствар! Али друго, друго. — Не знам. — Најслађа је млада удовица: тек нагорела . . !

С