Коло

/1 ма тахад неко па ое роди — бат//I лија, и нико му ништа не може! Цео свет може тумбе да се окрене, али њему — ништа. Ни глава да га заболи... Њему увек потаман, ла шта било да било... Такав батлија — дете среће — био Зе и гос'н Тоза. Откако је, пре скоро шездесет година угледао свет — и свет њега — срећа га није напуштала. Осмехнула му се још док су га повијали у пелене, и није престала да му се осмехује ни данас кад га љегова госпа Персида повија, у топло меко ћебе, кад после ручка мало прилегпе да одмори уморне мисли... Кад поменух госпа Персиду, ето и 15' је госн Тоза био батлија. Оно има да човек нађе зкену херувимских врлина, али као што је госпа Персида то, збиља, треба да је човек батлија па да се баш на њу намери. И домаћица, и чуварна, и лепа, и умиљата, и кротка као јагње од шеснаест даиа, и притом жетга која уопште не зна шта~је то љубомора, браколомство, крупна реч или свађа... и за коју је тотално непознат појам и саме те речи (акамоли што друго!) као што је реч: флерт, маникир. педикнр, покер, бриџ, или рецим-о: пглагер, коктел... и тако даље. А. није да кажете да нису долазили 1сод ње разни „пријатељи" и обавештавали је, у поверењу, шта госн Тоза ради изван куће, и како злоупотребљава њено поверење. Долазили су, пунили јој уши, али госпа Персида би само одмахивала руком, слегала раменима, или би чак рекла: — Боже мој, па жив човек! — Како жив човек! — зинули би у чуду аброноше. — Па тако лепо... Жив, ца воли и да врдне... Али, и изван тога г. Тоза је био батлпја. Например у својој дугогодишњој чнновничкој каријери. Још спочетка, док је још био практикаџт, сви су му се чудпли и завидели му што је батлија. А, како да му и нису завидели кад је нечијом грешком митшстар нотписао и ноставио га за указног чиновника и пре времена и стеченог права. После је напредовао, брже кудикамо. ; од осталих, оиет захваљујући нечијим грешкама. Једанпут је чак добпо и једну позамашну награду за хватање неког шверца (,јер је г. Тоза по струци бпо царинкк) иако не само што нити је у тој ствари кусно ни лизнуо, него чак гледао да ствар „протури" пз пријатељетва. Кад 'је било да га узму, у своје времр . у војску, лекарска комисија уписала му да има једну ногу краћу' и осдободила га, а од љега нема ваљда чоиека који има тако две истоветне и иодједнаке ноге као ои. Госи Тоза, је остао батлија и после рага. Ту скоро, напрпмер, баш кад су он и госпа Персида сасвим били утап.иии с резервама, баиуо, изпенада, иеки сељак у кућу, скинуо с леђа читав нрофијант намирница, обрисао рукавом зној и пружпо му цедуљу, на кејој .је писало: ..Драги Тозо, ево да не кажеш да сам те заборавио. С-ве ово што ти шал.ем има да платиш по максимираној цени. Твој стари друг и пријатељ Света". И госн Топа платио но максимираној цени, почастио сељака и кад овај отишао узео ноново цедул.у и почео да шапуће: Овета! Света... Чекај, молимте, кс„ : то беше Света... Усиео је да се сети неког старог Све-

Професор

Госпа Милева Мика — побратим

Управа БАСК-а прославиће са сво.|ии члановима и пријател,има Св. Ђурђа. Својим члановима у заробљеништву честита славу и 40-годишњицу од оспивања клуба.

Жика — Јагодинац Госпа Живка — удочица

рва наша -ратна комедија (стилизована донекле ревиоки) воћ две недеље пуни из дана у дан гледалиште симш1тичног београдског ратног позоришта: „ВЈВнтралв за хумор", и београдском ггубликом и многобројним гостима из унутрашњости Србије и из Баната... Наши типови, наше нарави, наше слабос.ти и дух времена у коме жипимо и у којем' сами себе бодримо и разведрава-мо, то еу непосредне карактеристике овог доиста забавног, духовнтог и толико потребног нам данас позоришиог дела . .. Прошлог меоеца „Централа" је приказивала први део „Мии.ута после десет" пуне три недеље пред стално препуном двораном. После тога скинула је комад е репертоара, да би га пре две недеље опет, и у прави, претпра&нички час, опет приказивала, допуњеног још једним чином, који је пцсац: иисад познатих београдских козерија, и скечева за бину: М. Дим, вешто прикључио и само још више заголицао ра.дозналост публике продуженом „интригом" о Жики Јагодинцу — мераклији по крви . . . али, у основи своје душе добричини и честитом дома-

и чува ваздашњи ведри орпски дух Ш српско, широко схватање . . . Не упуштајући се детаљно у сиже, који је преко свих заплета јединствено занимљив и духовит, треба рећи да „Минут после десет« као прва напга ратна комедија (иако намењена „малој бини") претставља једну нарочиту тековину. типично нашу, толико присну нашем менталитету и карактеру и нашим наравима .. . Кроз њу је проговорио наш човек, и својим невиним шеретлуком, и својом поштеном речи у исто време, и својим срцем ... А, треба ли изнад тога тражити што више? „Минут после десет" биће приказан иублици и о Уокршњим празницима опет у сјајној подели најбољих комичара срцске сцене. Првога дана у 18 часова, а другог дана у 15 и у 18 Часова, да затим настави свакога дана као и пре празника. .. Београђани не треба да пропусте приказивање ове наше прве ратне комедије,' која ће тек једнога дана, када се рат буде свршио добити прави свој значај . . џ а можда и свој трећи и последњи чиљ Ж.

ћину, какав је у ствари човек наше средине, наше паланке . . . То и јесу, уствари, разлози што публика пуни, и што ће ко зна још колико пунити гледалиште „Централе за хумор" и што од срца, искрено и спонтано пљеска, и што се одистински смеје. То су и разлози шт9 многи београђани већ по трећи и четврти пут гледају с оним истим задовољством као и први пут, лерииетије Жике Јагод»нца, његова заметпатељства, његов севдгкзс и мерак и најзад његово отворено и поштено признавања „кривице". „Централа за хумор" — која је одмах после премијере своје главне комедије („Минут после десет") предала претседнику Општине г. Драг. Јовановићу суму од 50.000 динара за раднике у Бору, као свој дар онима што раде на обнови Србије задужила нас је овим позоритпним делом. Задужила нас је Двоструко. И као позориште које негује српску комедију, српску песму, српску реч, српску музику, и као позориште које у овим данима што их преживл.ујемо, доиста уме мајсторски да одабере и оживи на сцени оно што не само разгаљује већ оно што крепи, бодри

те, друга из детињства, али се исто тако после присетио да тај Света пе би дао ни Богу тамњана, акамоли да му пошаље резерве по максимирапој цени, и још на ноге... И, био је у ираву. Показало се да тај његов Света, није то добро дело, заиста ни учинио, пошто се испоставило да је овај сељак погрешно нашао овог Тозу место неког другог Тозе, али већ би-' ло доцкан... Тако и сад, за Ускрс. Госпа Персида се баш била забринула. Знала да је њен Тоза стара гурманчина, а нити се он нити се она били благовремено побринули за ускршње јагње. И, забринула се да ли ће њен „матори" (како га из милоште звала) бити задовољан о Ускрсу, ако му излесе нечену кокошку, овако уцедо, место јагњета. То га и питала, и он јој рекао да нема ништа против, само јој предложио да кокошку пошаље компшји фурунџији да је иснече, пошто ће боље да порумени... И уочи самог празника слушче однело кокошку, лепо спремљену у нарочитом плехчету... Сутрадан, пред сам ручак дала госпа Персида слушчету број што је добила од пекара и послала је по нечеље... Мећутим, пролазило време а слушчета никако да се врати. Госпа Персида се већ била забринула, и уплашила, а ни г. Този није било мило. Нешто му хладио било обавило срце, нарочито при помисли да је можда неко срео слушче, па се ко зна ка-

нису дошли он нам дао љихово јаг« и.е! Неверујући својпм рођеним очнма и ушима, г. Тоза оде сам до Трајчетл фурунџије и ту се објасни. Ствар би-< ла тачна. Онај што је погрешно лигао кокошку место јагљета, ко зна загато се није више појавио, и гавда Трајчв сам пресудио... Дао јагње и рекао: — В, госин Тозо, ама си 5аш батлпја! ко претставио и лепо одузео румену кокошку и однео, па ђад слушче не сме да му изиће на очи. Причекали још мало, и таман да госн Тоза својеручно оде да се увери, кад се на капији појави слушче. На рамену носило велики илех и у љему цело целцијато испечено јагње, румеио као мајека РУи«а... — ПГга је то? — Јагње! — Видим да је јагње... Него, чије је? — кад г. Тоза изговори оно „чије је" лепо осети како му зода пљусну на уста. — Па, не знам, чије је... било. А, сад је наше! — Како наше? — Тако ми казао фурунџија, газда Трајче... Његов момак погрешно дао још јутрос нашу кокошку, и чекали цело пре подне да је врате, па како

Него, да се пе задрзкавамо дуже око госн Тозе — батлнје. Журим и ја код љега на ручак, па то туђе јагње што му донела судбина батлије, као што му целог века доносила ионешт,,, било указ, груцу,. награду или ордев н као што му, напослетку, донела онак* ву госпа Персиду... М. Дим,