Коло

9

(Снимци: Б. Цикота)

Десно — Болесница од троиске грознице седи у реци у нади да ће је та излечити.

У средини — Прииадници безбожног илемена Лопа> са својим женама на обали пека.

Доле — Ста-ри мост V Јужној Персији•

вернидима иити пореметити њихово обожавање бога ватре. Али, зато, када нису утоиули у релегиозне медитације, они су приступачни свакоме и безбројни су бедници који долазе овим људима за неки савет. Јер, о љима говоре као о пророцима, моћним и мудрим који су у стању све да учине... Овамо долазе људи и жене које је изнурила болест и којима је последња нада савет поклоника огња. Ако и тај савет не помогне, болесник у ватри грознице, уместо мокрих облога и болничке постеље, одлази у животињском инстинкту у најближу реку и седи у води хладећи измождено тело крје је грозница сасушила. То је обично и последња Фаза његове болести и крај мука. Јер, сутрадан, могу се на реци видети само две слике, подједнако тужне: или су у ноћи хијене и шакали из пустиње оглодали оно мало измождених мишића, или су у зору рођаци извадили из воде болесниково мртво тело да га у немој погребној поворци однесу до „Тврђаве тишине" ... Али, поред свих ових, да кажемо, високих верских медитација, у Персији постоји племе без бога! Народ који не верује ни у Мухамеда, ни у ватру, ни у воду, нити у какво друго божанство. Он нема никаквог идола коме би се молио, од којег би страховао и очекивао спас и олакшање тешког живота на овом или оном свету. Ови потпуни атеисти, без икаквих предрасуда верске природе, јесу племена Бахтијари, Пати и Лори. Док се у северпом делу Персије пуним темпом спроводи цивилизација, дотле су јужни крајеви, у којима живе ова племена безбожника, потпуно запуштени и цримитивни. Ови људи живе најпримитивнијим животом који се може замислити. Они буше рупе по брдима или налазе природне кећине нзлокане од тропских киша, и ту налазе склопиште. То место где станују још људи заиста није ни мало прилично ни за најпримитивнији кип бога. То би било понижавање божанства које ипак заслужује бољу судбину. Па ипак, иако живе без икакве вере Бахтијари, Пати и Лори живе мо-

ралним животом. Међу њ-има нема краћа или убистава, иако живе бедним и тешким животом. Једина њихова храна је нека врста жира и корења које ваде из земље и једу у првобитном облику, сирово, тек мало очишћено и опрано. Ако има негде мало плодне земље — што је - велика реткост ови атеисти сеју пшеницу, па када сазри прже је и једу тако пржену без икаквог зачина. И заиста, живећи овако, овај народ нема од кога шта да тражи или да очекује било какво побсљшање на овом или иа оном свету. После.. беде тигар је највећи непријатељ човека У јужној Персији. Он насрће на људе и стоку и уништава их. Човек и тигар овде имају исте услове живота и обојица подједнако тешко живе. Човек хоће да живи, а и тигар полаже право на живот. А сретства за живот су оскудна. Зато су човек и тигар вековни смртни непријатељи. Опи су потпуно равноправни у животу, али побеђује ко је јачи. Сретства којима располажу готово су подједнака. Тигар има оштре зубе, витко тело, опасне канџе, а човек нешто мало лукавства и — нож. Сем ножа једино оружје које служи за лов на тигрове је кратко дрво заоштрено с обе стране. С тим зашиљеним дрветом и ножем он полази у прашуму. Он виче и зове зкивотињу на мегдаљ Кад чује рику тигра он га дражи и изазнва. И убрзо две животиње се сукобе. Животиња-човек заштнти леђа наслонивши се уз неко дрво, држи заоштрено парче дрвета у десној руци и зачикава тигра. Кад дође сасвим близу, на неколико корака од човека, еластично тело тигра одскочи од земље и полети кроз ваздух према човековим грудима. Тада ловац испружи десну руку и заједно са овим заоштреиим дрветом гурне је животињи у уста. Тигар стегне вилице и шиљци дрвета пробију му лобању, а онда му ножем угаси и доследњи остатак живота. Зато се у поједипим покрајинама Југа одржавају верске церемоније „тигров пир", како га племена зову. Ето, како су постале разне религије и њихове церемоније. Богољуб Цикота

ајвећа одлика пустиње је врели жар сунца. Онај сунчани огањ који ствара живот, али га и сажиже својом врелином; огањ, који ствара али и убнја човека, делић по делић — постепено ... Огаљ је творац свега што се види и не види: из ватре Је све постало и у ватру ће све да се врати... Ту филозофију, стару неколико десетипа хиљада година, познавао је и стари грчки филозоф Хераклит. Ту филозофију исповедају и Персијанци. Али не сви, јер филозофија је ипак, и поред великих и многобројних заблуда које садржи у себи, приступачна оамо одабраним духовима. Ти одабрани духови у Персији су Геабри или Зарадушти чији је центар Тахта Ђамшидиђам. То су. људи кој.и обозкавају ватру. Она је за њих божанство коме се они клањају. Огањ је за те људе она виша сила коју код Хришћана претставља невидљиви бог, код Хиндуса Буда Сакијамуни, код Кинеза ведики нророк Лао Це, док дивљих народа Африке безброј разноразних богова. А за Геабре је огањ врховно божанство. Да би човек могао постати припадник поклоника огњу требао је да буде мпого просвећен, у источњачком смислу те речи, требало је да има много филозофије нагомилане искуством безбројних генерација, много смелости и угледа. Да, и угледа! Не може свака парија бити присталица ове религије. Напротив, то су већином људи од велнког ауторитета, високог друштвЉог положаја и великог гласа, а затим тек понеки из ниже класе. Баш ради тога поклоници огња су необично цењени. За време одрзкавања свечаности молитве око огромних ватри, запаљених у пустињи, куда даиима па камилама довлаче товаре дрва, нико се не сме приближити овим