Коло

цоит ните чцспе; попџмрт Добрцц« М*дтин«<жН } » јштарњо) уи:тњи. ( О ешкке : А. Онилћ)

ето. Сунпе уггрло своје зраке н пржи ли пржи. Нигде гла* са, нигде покрета. Све се претворило у нешто бело, усијано, магловнто и све, некако, помаже сунцу, да ти мозак у глави проври. Што је живо посакривало се пекуд у дебелг хладовнпу. И само иебо изгубило оно своје плаветиило и виси пад главом као сребриа тепсија, која притискује све внше и више, цеди из земл.е и оно мало влаге, упија, али и дал>е остаје усијано. Нигде спаса... Оздо од школе заграјаше гласови. Деца су читала оченаш и још се чуло оно: „од лукаваго", кад први излетеше из дворишта. Иа мах све оживе. Стари дуд у школском дворишту као да се заиија. Зашушта нешто у ње-

с неке даће и наишао на рупу. Учини му се да чује нешто из ше, али одв даље. Мало после онет се вратп и онако чупав, каквог га је Бог дао, сиђе у руну и зграну се. И Милићево забезекпуто лице и расплетена коса Златићеве и све, све се изрази у Симином нолутрезном гласу: — А... а шта ћеш ту, мајчин сине?, Шт... Девојка врисну и побеже. ! — Шта тражиш ту? — Тра ... Тра ... Трајанову главу, нроцедн Милић, лупи Снму и нестаде га. Тамаи је пролазио покрај Златнћева плота, кад ћу Симин глас: — А јеси ли је бар нашао? МнлиК се трже. Погледа око себе, али не виде никог. То су му уши брујале. Иојури као луд, прескочи плот, уће у кућу и леже ... > Хтео је да заборави тај проклети догаНај, али га деца потсећају: — Уаааа, уааа Трајаиова главаааа...

ПИШЕ^ПЕЦА петровит^

вом и у којој је увек била жестока хладовипа. * Милић ти је, брате мој, био за, сво. И да заигра п да запева, да баци камена и да у вир скаче. Због тога су га све девојке волеле, а ио леки момца мрзели. А волео је и женско, иа то тн је ... — Немој сине, немој рано" — говори му мајка, али он као да је и не чу.је. Даиас ће и Златићеву нреварити. Зпа он то. Осећа још и сада како му синоћ оно стеже руку. Ма зна он то. И заиста како паде вече, Мнлић се већ врзмаше око Здатнћева плота и „Трајанове рупе". У неко доба шкрипнуше врата, али шум се изгубн у номрчиии, да би се мало доцнијв као ехо јавио мало јачи шум из „Трајанове руие". Шта је ту било и шта се ту дешавало нрогутала је помрчипа. Алн!... Сима црквењак волео је да пије. , Тако и овог вечера враћао се пнјан

Ппимио сам писмо Са данашњом поштом примио сам иисмо. То ме другар мсали, теши ме и пише: Да су моји здраво и да добро живе, Ал'. да драга моја ие чека ме више. Знам, мој драги друже, да ми желипх добро И Да би за мене и крв сво-ју дао, Али такви гласи катсо болио пеку1 Ти ми не би пнс'о, када би то зиао. Знам, оиа је млада, а крв тражи своје. Срце заборавља што ие виде очи. . У њрј цушг младост, процветава .зано-с, Ш чежња се. буди у пролећној ноћи. Али,. каД ја- могу озде у , туђиии Да .ч-екам, верујем у поновни сусрет. Зар. не. би и она могла да се нада . Да Немо се, срести и волети опет. Ипак, ја јој прапггам, иека јој је иј>осто, Нека буде срећна е другим којег воли. Али, сузе ове што ах плачем ш>ћу, Та суза и туга, тб пече и Ооли. Нноиберг, »1< 1Ш Љ. Н. л ,11 I. ■ 11 штж 11 гЛжж —ш— ди в

л,аи, с. наочарима на носу, погледа, преврпе и увек нсто нитаље: — Дајеш ли ми? Тек тада се оемсхие мало н пита сељака где је то иашао. Захвали се и већ сутрадан обилази то место и загледа га. Сељаци ко сељаци натераше га да нроговори. Село некако живну. Од уста до уста преносе се новости. Право чудо. Црквењак Снма причао како је село лежало на неком другом селу. — Ту испод пас — говорио је Сима — има још једно село. Људн се згледају, жене шапћу молитве, а деца се сва претворила у уво. Није шала, наста конаље ... *

— Ма мора да је био без главе. — Јок вала. Где ће човек без главе. —. Јес', а ово и иије ирави човек упорно одговори Ђурица. — Да се копа и даље. Је л' учо? — Да тражимо дабо'ме. — Ту је и глава, кад. га целог ископасмо. ■ -— Ма ман'те се л.уди— виче ТЈурица, а већ забаци омотику за леђа и одлази. Остали се смеју, али и њима се већ не радн. — Знаш, поие, ово је Цар Трајан. Ио нанису се види — објашњава уча попу. — Ово је уметничка ствар. Их, да знаш само колико вреди... Одмах ћемо у Београд. Разговор им прекиде весео жагор. Пронашли нешто. — Пази, пази — викну преперажеио уча — немој неко да је окрњи. — Полако, полако. — Ух — хукну Радоје, кад изауче нешто округло из земље. Очисти земл,у, окрену лево десно. Сви се около скупили и зуре у учу. Он узе иредмет, луии два-три пут о земљу и одједном сви угледасмо један обичан лонац. Уча само тихо јекну и оставн га на страну. Копан.е се иастави, али ником се више ие ради. Трајаиове главе нема па нема. Неко стави оиај лонац на ископани кии. — Па може и овако — кисело се иасмеја Радоје и замаче. Људи тражпше Трајанову главу, тражише и не нађоше. Сни, баталили да брину за прослављеном главом, али уча не. Већ изиђе у иароду и иословица за јалов иосао: „Тражи к'о уча Трајанову главу". Полако, и то се -утнша. Једини докази да је испбд овог села још једно били су већ окрн.еии кии без глаИе у школском дворишту и велика рупа у Златићевом забрану, к«ја је већ вша обрасд* тра-

Пре две године, баш некако у ово доба. добисмо новог учитеља. Био је млаћи човек, сувон.ав, с великом црном косом, малим носем, неодређеним очими, јвр је увек. носИо велике црие наочари и румепим, али никада насмејаним, успама. У разговору •бешо пријлтан, али кратак. Све је1 код шега било некако усиљено. Са децом је лепо постунао и она су га волела, али волео је да буде сам. Ишао би тако често са ашовчићем у руци и обилазио околнну. Копкао је, вадио нешто, од-

носио кући и стављао у свој војнички сандук. Чудак неки, мислили сел>аца, Једиог дана замоли Златићег.е да га пусте у њихов забраи. Пустише га. Иомало па се и село угреја. Когод нешто ископа у оран.у, у башти, трчи код уче и даје му. Овај, увек озби-

му, врапци излетоше из шеговог хлада. ' Забрујаше гласови деце. ЗатЦм шкрина вратнпца, лавеж иаса и опет све се умирп. Као и пре. Одједпом, од Мнлићевпх вратинца допре весео дечји смех: Уааа, уаааа Трајанова главааа уааа, уааа .,.. Затим 'врисак, иеке жене истрчаше, чу се и лелек. — Ако, што га дпрају — проговори чупави црквењак, што беше задремао крај прквеног плота, — ако. — Ма иемо' тн да га браниш. Нису му деца крива, ја... II село оживе, За тренутак само, јер мало доцније с.ве оиет покри усијани покрнвач врелог ваздуха.