Коло

Заповест: Извршпти одлуку и план рада. Алп како? Шта да радим? . Поверпх се пријатељу Жпки анотекару и чим му поменух ону главну идеју пз мога плана, он ми рече: ,,даћу ти ја један мађиски лек, који ће учинити: да се више никад Света и Каја неће ножелетн! То се код нас у Фармакопеји зове „ћавољи смрад!" Намажи ти њега на забави мало са овом мађијом, па ћеш видети шта ће бити". На првој наредној забави, која је због државног празника била нарочито свечана, били смо сви на окупу: Каја у балској хаљини, одмах је почела да се забавља са Светом, који је био сав уштогљен, са уштирканим тврдин грудима, а Жика анотекар и ја са мађијом херметички затвореном у моме џепу, посматрали смо развој ситјрЈције из једиог ћошка и чекали тренутав за напад. И пошто се одигра „Краљев оро", „Србијанка" и једно „цппел-полка", баш пред онај проклети „па де катр", пође ми за руком да Свету намажем Жикином „мађијом" по левом рамену. Баш тачно тамо где треба да дође Кајин нос! Музика засвира, мој ти Света иојури да апгажује Кају да му је иеко не би уграбио и достојанствено се поклони пред љоме. Оиа сва блажена осмехну

јоргована којим су биле орошене Све* ттше уштнркане груди. Девојке и мајке почеле су да шапућу о том чудиом Светином смраду и већ те исте вечери пришише му надимак „Света смрдљевак"! Ја сам нољубио Жику апотекара и те ноћи наставили смо пијанку до зоре. Света више није пролазио поред Кајиие куће и ускоро је издејствовао премештај, а Каја се вратила мени, и — венчасмо се!..." „Чика Сима" одахну, истресе четврти полић, обриса бркове, значајно иао погледа, па настави: — Али пријатељи моји, молим вао да ово што сам вам сада испричао остане тајпа. Јер, ево, билижи се време кад ћемо Каја и ја прославити златну свадбу, а она још иезна праву истииу! Шта више, иекад јој пад« не на памет да се сети младости па; ми спомене и оног Свету и' каже: „Штета, оиакав Фини младић, па да онако смрди! Спрома! То је, је ли Симо неизлечпва болест због које се но закону добија чак и развод брака!?* — А ја стегнем уснице и нрогутам пљувачку да се не одам, па потврдош: „Јесте Кајо, тако је" и окренем разговор, јер верујте ми, када би сазнала моја Каја праву истину, ни данас ми то не бе опростила.

нита експлознја догодила на тој, вама најближој, звезди, оида би тај глас требао три милиуна година путовања, док стигне до ваше Земље... А то је, као што рекох, капи-вомшија вашем Сутгцу... И, одиста, с оиога места, на воме смо ми бплц, видела ое нела Сунчева породнца. II ја сам тек тад потпуно појмго и, управо, уверио ое да је и наша Земља једна небесна з <везда, онака иста као и иаша Даница и љене остале на небу друге. Нама је била окренута она Земллипа страна, на којој су Ат .ч лшки Оке -ан, цело источно прибрежје н оеверне и јужне Амернке, Гренланд, Евроиа, цела Африка, већи деоАзије, западнн део Иидијскот Океана, н гстово цела Иредња Индија ... Лспо се ,виде сва њена мора на тој стра .ни и сви њени континенти: цела Енглоска са Скотском и Ирском изгледали су као иеке мајушне мрљнце, а та .ква сила на Земљи нашој!... Леоо еам видео, и то први пут у животу, оба Земљнна пола — и оеверни и јужни... Они су се оба беласали, као да су посребрени. Позна.о сам и острво Мада .гаскар, што су га Французи пре невог времена освојили; али сам се најдуже задржао, посматрајући јужни део Африке — тамо баш, где овога ча. са силна Енглеска пролива потоком људске крви, у циљу, да и тамо изврши једну велику „хуману замисао" да, и тамо пронесе своју нознату културу и цивнлизацију! ... Али ме је најпнше ганула, негда класична, Предн »а Индија, где овога часа у њој, од глади, мру милиунима опих добрих и питомих Индијанаца!... „Да и ово није плод европске цивилизације и културе, што их је у ове, кегда рајске, земље унела велика и образована нација — повоснога Алби. опа?!" помнсјши —

„Немој корити Алб1/01на; сви сте ви једна.ви: ни хвали Ерака ни вуди Петака!.., А зар је на твоме Балканоком Полуострву боље?. Зар то ннје јагње међу гладним вуцима?!. А сирота Кина?!. То је безазлено стадо оваца међу тигровнма!" учини мој чудновати вођ с невом особитом тугом и горчином. * Ја сам овом приликом још нешто на. нашој Земљи опазио. То је невакав светао ореол, или, боље рећи, некакав провидан обруч, који је целу иашу Земљу опасивао. Да нисам видео и познао напта мора и наше контвиенте, ја не бих веровао да је ово наша Земља... „Да није ово каква магнетска светлост, што наша Земља из себе пушта, а. коју нашп астрономи нису могли до сад опазити?" помислим. „Не, није. То је атмосфера ваше Земље, обасјана сунчаним зрацима" одговори ми вођ мој. Овај чудесии младић просто ми је сваку мисао читао... „Ама ко си ти, добар човече?" упптам га већ једном. Он се само осмехну, па ће ми рећи: „Хе^ во сам, питаш ме? Па да ти каЈкем. Ја сам она виша интелигенција о војој је толико сањао ваш научник Ланлас. Љегов ум назирао је оно, што ће човечанство да појми и .потпуно разуме тек после десет милиуна година. Оно што се данас љу® дима чини да је недостижно, то ћв онима, после десет милиуна годинз. бити једна обична и малој деци ра зумљива ствар. Они ће тада свима природним појавама знати њихове прапраузроке и ништа им на овоме белом свету неће бити ни скривено ни непојмљиво . .. Још јасније: ја сам дакле Лапласов дух," одговори ми мој вођ, а оиај му се осмех опет залепрша на а.еговим као кармин оуменим уснама...

се збуним још горе, те је пагазим, свв" урнишем. Видим ја да је пропала ствар. Постадох очајан н реших да се Свети осветим. Али како? Док сам служно свој ђачки рок у војспи запамтио сам да су нам говорили: да „тактика" има своје практичие примене н у обичном животу, те и ја почнем „тактички" да размишљам и резонујем: 1) проценити ситуацију; 2) донети одлуку; 3) израдити нлан рада; и 4) нздатн потребне заповести. Снтуацнја: Света ми је противннк и напада ме са свнх страна, свим сретствима; а Ка.ја ме је нчдала н постала. његов савезник! Хм! Одлука: Унпштнти нлн онемогућити ЧЗвету. План рада: Уништити Свету, или на неки начин изоловати или неутралисати њега нли Кају, или их завадити.

Овце па платшској паши т Дивчидарама код Ваљсва. (Фото: Ииж. Ратимир Отефановић)

тога лета Госцодњег: „По милости Божјој и вољи народној* добијем указ н повншицу, та ка«о ми бкла доса#' 1 !«* ла самоћа и момачви живот и реншх да се женгам-.. Позиавао сам многе удаваче „добрепартије". али је Каја од свију отскакала. И тажо се определих за Кају. А и Каја, љубавно се одазва моаде предлог.у. И све би било леио и краоно, да не поставише указом за ппсара неког Свету (не поменуо се!) И он, као заииат.. намери се баш на моју Кају! А поштено говорећи, био је лешши од мене, па некако углађен; знао је да игра „окрет" („па де катр"). То је онда било најмодерније — па кад ухвати даму он је носи и само везе по оном. патосу. А усто још „великошколац"! Све девојке почеше да гледају у њега, па и моја Каја охладне према мени, те кад игра с њим, она се просто истопи од неке милине, а самном вад заигра намршти се, па

се и предаде се у љегово наручје, а Света поче да везе... Али није до-< шао пн до половипе сале, вад се Ка-< ја намршти горе него вад је ја нага* зим н окрете гдаву у страну, а мој тн Света избечи очи, ноднже нос у та« ван н иоче да преврће очпма. Па ев још збуни и поче да се судара с па« ровима: он онакав играч, био је као' ошамућен! Пнје успео ни да направи два круга око сале како му је и опдашњи пронис налагао, већ испусти Кан ју и изгуби се негде да се проконтро-1 лшне! Каји као да нешто лакну и озач ри се лице; опа дође до своје мајка која је запрепашћена иосматрала, поче да се трља по лицу марамицом и да се хлади лепезом. Игра је престала. Света се пзгубио' са забаве. Још неволико девојава ® које се Света очешао осетиле су „ђа* вољи смрад" са Светиног левог рамеч на, који је надјачао омиљени мириО

/О^ада га виднте на улици онаво нотурвног, у извешталом жакету и изувнјаном полуцилиндеру, ва.ко ходајући набада као тобџнска рага, ослањајући се на стародревии вишљеви штап, не бпсте веровалн: да је он — „Чика Сима", пензионер, уопште некад био млад, а још мање, да је пун шеретлуда и сваковрених ђаволија! Алн. аво биоте се нашли у његовом друштву, а притом „Чива Сима" буде добре воље, чули бнсте оијасет непознатпх и заиимљнвих ствари пз повесттг „Чтгка Симпне" мдадостн. За.десио сам ое једном у кафани где ■је од вајкада „Чпка Симтгна" резиденпија, кад је он после иопијене своје „порције", спустио трећи иолнћ препечеипце, брвшући растреоене бркове, отпоч.ео причу и открно пам овоју велику тајну: „Давно је то 'било, био сам практикант у окружном начелству; али баш