Коло

5

сам.0 тсшкоћа, да се ставе у додир са долепотписашм. Молим уз писмо приложити фотографије". Дејство је бидо, необично. Већ идуће недеље стизала су писиа, са фото-

Све што је лепо — од Бога је. Овесни тог сазнаља људи, а још више жене, чезиу за лепотом верујући да се тако приближавају оиој божанској искри која крепи, обасјава и одржава у животу. Лепота је благодет и не греши онај ко сматра ца су лепо и добро једио те псто. У праву су жене што желе да буду што -лепше. Неговати лепоту њима је с.војСЈвено, али мушкарцу? То је већ нешто сасвнм друго. Чујте сада причу о томе како је лепгота достала узрОк разних компликација, нсдаћа и несрећа. Можда отуда што је реч о лепоти мушкарца, а по жене. Наравно, кад нешто није сасвим природно, кад је, да.кажемо, надприродно, то и мора да ствара чудеса. Цругим речима све недаће Иорђа ПавЈовића долазнле су отуда што је бпо и сувише Леп. Још као ђак виших разреда гимназије истнцао се изванредном. лепбтом. Тодико лепоте у лицу и таква витка стаса, тако нечег мушки лепог а у исто време женски незкНог и, нрефињенрг као што се сјединнло у лицу и телу младог Ђорђа Павловића .ретко је и тешко замислнти. И ето, та лепота на коју је и несвесно био поносан, због које се шепурно. као паун. изаввала је сваковрсне комнликације. Нрво и прво учеиице и студенткпње су га облетале, звале. га на састанке, у биосконе, у Шетљу, н тако даље. Ннје учио, сваки д.ан му је; пролазио у Фазговорима и састапцима с ;девојкама. II тако 'Ворђе Павловић. ие сврши лнколу ,.. 15 ио је сиромашног стања и морао је да нађе носла. Упослио се,'најзад, као трговачкп помоћник у некој макуф.акЈУРној радњн, Наишде су нове недаће. Жене су почеле да долазе : у радњу, све више н више. Власник се исибчетка радовао оволикој навали жена. мнслећи да ће пазар знатно иовећати. Којешта! ■ Нису оне долазиле да пазаре, већ да виде ретко лепо_г човека," да разговарају с њим, да се отимају око њега, да му заказују састанке. II тако 'даље. Посао није наиредовао. Промет је био истина све већи, али зарада све мања. Најзад је власнику дојадило и он нозва лепотана, о чнјој је лепоти говорила већ цела чаршија, и рече му: — Драги Павловићу! Много ми је жао што морам да вам откажем, али ваше нрисуство у мојој радњи ствага само гужву. Пуно је жена и сви мисле да су моји послови не може бити Ооље. Колеге ми завиде или честитају! Како који, а пико неће да ми верује да ја од препуне радње немам шпцта. Жалим, ади морам да вам откажем. Тако је Ђорђе Павловић, најлепши човек престопице, остао без места. НеЕо је Ш1еме животарио, нека се далека рођака, удовица, смилова и даде му стан и кост. Алн, -шта је то било за младића који се већ^ почео навикавати на луксуз, и који је, рецимо истину, неговао своју лепоту. Сем тога, мл&дић није хтео да остане незапослен. Имао је тек да почне живот и хтео је да нешто ностнгне. Дуго се премишљао шта да ради и како да створн нешто, док му једног дана нпје спнула геннјалиа идеја. Размишљајући о својој судбннн, о тешкоћама које су наишле услед тога што је бно за мушкарца речено и сувише леп. дошао је до закључка да свакако још има слнчннх мла^ића. Да има судбнна сличних његовој, иа, размишљајући даље о томе, смисли да би јединп спас био у томе да се оии, несретни лепотапи удруже и да се тако, удружепим силама, боре са оудбином. II 'Борће Павловић дао је последље паре за огдасе, објављене у шшшм и страним новипама. Огласи су били овако састављеии: „Позиваји се младићи који су због своје лспоте у животу до сада имали

ги се Оогато оженио. УдруЈкеље је по* стало рентабплно, богато, али су годипе пролазиле и већина лепотапа још је увек чекала. Ђорђу Павловпћу досадило је овакво стање и поче проклињати судбнну односно своју лепоту. II баш када је почео да очајава, у једиој бањп упознао се с ћерком неког богатос <1>абриканта. Познанство се претвори у љубав, али је Ђорђе Павловић учинио велику грешку што се својој изабраницн претставно као поседппк, ,јер пнје хтео да јој прпзна да је оп >лавни иинцијатор и блага.јник Удружења лепотаиа. Мислио је не треба сада то да зпа. После женидбе све ћо јој испричати. Али је њеи отац био радо-зпао човек. Веровао је да је Ђорђе иоседник, нли се бар претварао да верује. УстваРи предузео је анкету и сазиао целу истину. А опа га је само љутнла. Шта више, будући се таст разбеснео, иозвао своју ћерку и саопштно јој све. Викао ,је: — Овај твој, назови вереипк, обнчан је преварант. Лажно се претставл.а и једипи му је циљ да се дочепа наших пара. Ћерка је плакала. Изјавнла да то није нстнна, да воли свог будућег, и да ће она поћи за њега. Отац није хтео ни да чује и да би што боље уверно своју ћерку, нозвао је несуђеног зета. Строго га је позвао да пред вереницом каже сву иотнну, додајући: — Од ваиге нскренОстн зависи ваша срећа! И Ђорђе Павловнћ рече %стииу. Искрепо им нсприча све. Фабриканту св црича и свидела и љутила га. Рекао је' — Донада ми се Ваша умешност. Идеја вашег удружења доказује да сте човек који је способан да живи, али не желим да такав човек , будв мој зет. Рекох, и при томе остајем. И на томе је остало. Ђорђе Павдовић се ннје оженио. Године су прола-" зиле, а с њима и лепота. Остао је н даље главии стуб Удружења ленотаиа и многи су благодарећи лепоти односно удружењу успелн. Сви, сем Ђорђа Павловића иницијатора. Доживео је дубоку старост. Био је богат. Матори . момак и давно внше све друго само не лепотаи. Бошко Савић

Претседник сладе г. Милан Нсдић присуствовао је свсчаном отварањц Дечјих домова подигнутих из фонда Пвстседника владе.

'Један кутак калемегданске терасе који нас потсећа на слике из раскошних филмова о ро,мантичним љубавима. (Сшшци: А. Опмић)

пастио се када је видео ко се све не' сматра лепнм. Писма су и даље стизала. Најзад нрестада и млади човек могао је да пристуии иослу одабирања. Трајало је то доста дуго док је изабрао двадесеторицу, заиста деиих, ретко леппх људи, њему сличннх по леиоти. Позвао је те лепе људе на састанак и тако је једиог дана одржан тај једннствени конгрес лепотана па коме је основано нсто тако јединствено Удружење лепих људн. Одлучено је да све новце и сва сретства са којима располажу ставе у заједпичку касу н да с тим новцем „лансирају" једНога од њих. А тај кога ће они помагати има да њих помаже оног дана кад успе. Нећемо говорнти о томе како су и шта радили

графијама. Иснрва се Ђорђе Павловић уилашио, прво због огромне количине писама, а друго због тога што је тек сада видео да је људска глуност однос-по уображеност пеизмерна, Запре-

да би једнога од њих бар „лаисирали", упутили га и довели у везу са добром судбином, како би лепоту и срећу довели у склад. Укратко, један од њнх постао је филмски глумац, а дру-

Лреисиџкик <мгЏу д.еи,а<м