Коло

јУ^ШАА

ЗпЏфб-фШ&М шш Бо.ри П, Максимовићу, рез. мајору Пролеће је мило и јоргован цвета, Од како ми чико оде ево већ два лета, Мени је добро и воле ме сви, Добро, добро ал ми ипак фалиш Ти! Ја растем и чувам наш виноград стари И разбијам бтшгу мојој милој нани, А она ме милује и учи реда, И чини се да све вас у мени гледа. Ја учим и чувам Твој виноград мали, А ево ме мало у Београд мами. Узе ме на крило и поче да моли: Хајде чедо пиши, нашем чика Бори! Љубиша Св. Максимовић, уч. III раз. основне школе у Омедереву. С&&А4& таш,ии$4> Офлаг XIII В. Хамелбург Тамо далеко преко шума и гора Тамо си ти татице, Тамо је сада кућа твоја. А ми овде далеко од тебе, У мислима држимо лик твој И молимо Бога да нам живиш, Татипе мој. Знамо да је тешко Далеко до своје земље Ал' тако се мора Тако је сада време. Крај прозора седим Гледам звезде рој И мислим на тебе, Татице мој. Ево опет нам иде лето То дивно годишње доба, Ми од тебе далеко Мислимо ти сва добра. Књажевац, јуна 1943. МиЈрша Ж. Којић ученица II раз. гимназије. Зал>емл1 џ џа<А>ини Прошло је већ толико суморних месеци, Тужних и жалосних даиа. Откако си отишао, вољеии Оче. Досада се још не врати нама. Сваког јутра кад зора заблиста, Мој први поглед твоју слику прати, А други драгом Богу уз топлу молбу лети, Да ми се заробљен отап што скорије врати. Пожаревац , Радмила СтавПговић

Тјраћи. џ фаро&мнииаи&у. Небо је суморно, тешки и тамни облаци А ситна киша непрестано па.да. [јуре, У соби крај прозора седим И с тугом, мислим на браћу тада. Тамо далеко, далеко у другом свету, Седе тужна наша браћа мила. И у миелима сваки о својима машта Докле ноћ тамна развија црна крила. И док киша тихо у окна лупа И дек киша еС иејатл еијтл еијатла ум И као да пева песмицу неку, Ја тада тихо Богу се молим Да им Он подари здравље и срећу сваку. Повратак желим свакоме сину Да утре сузе мајке миле, И свакој еестри повратак брата А, оцу — загрљај дечице чиле. Леиосава Лукић

Своме драгом Посвећепо ратном заробљенику Бр, 7854, Офлаг ХШ Б

Мислима се преносим у непознат ми крај, молим ветра да понесе мој болни уздисај.

Дал' понекад твоје мисли залутају к мени, или можда велиш, болуј тако па увени.

Ја те видим у мислима Да ли гледаш сунце, у даљини ч тој, , кад западу пада, сваки тренут времена ја га пратим, па се питам посвећујем теби, драги мој. где си драги еада?

Кад се јаве први зраци, чим се сунце роди, милују ти лице, косу, дал' ти прија, годи?

Дал' у сумрак гледаш звезде како трепере, дал* љубиш, волиш дал' мислиш на мене?

Ах! што нисам и ја један, Питам сунце, месец, звезде, такав сунчев зрак, кад ћеш натраг доћ? да се епустим тамо близу, и тихо шапућем, у твој прикрајак. лаку, лаку ноћ.

Мисли ми лете, лутају, нгго се драги не јави, не врате се, мора да их драги заборави. Крагујевац

А, сад збогом, пиши ми што пре ја те жарко молим, јер те силно, много, волим пиши ми што пре. Ружица Ј. Милошевић

Сџпшћи &а Љраћр џ ааџб&тА&нишмЉ-џ

Малшиани, ученици и ученице једне београдске основнв школе, спремили су пакете за браћу у заробљеништву. Они су сами од својих уштеђевина набавили памитице и сплемили пакете за своје миле и драге који су тако далеко олсвоје Родне груде. Видите их овде на слици како су се удибили у испуњавање налепница, а онда ће тако, свим дечјим срцем, пожелети да њихове пошиљке обрадују опе којима су намењсце... (Снимак: А. Симић)

Њемџ џ ааџа&ље нишш&у. Ти, никад ниси, ниси смео знат Да сам те волела ја Да Те још и сад силно волем Мис'о о теби налмилија. Дуго времена љубав ту сам крила И ако срце патило је јадно Моја љубав тајна за Тебе је била Твоје срце оста увек за ме хладно. Колико пута спремах се да кажем Теби, колико Те ја силио волем Ал' нешто јаче у мени прозбори Ох, та не реци, веровао неби. И ја тад ћутах; ћутах све до сада Кад љубав више ја немогу крити И зашто крити? Зашто мучит себе? Кад без Твоје љубави ја немогу бити. Ох, па ти ћеш ваљда да разумеш мене Јер доста је бола било све до сада Реци ми да знаш, да верујеш све Док у срцу тиња још последња нада. Радмила Димитријевић

Чгсшишамљ ши крснв им&... Чудно је, оче, како брзо пролазе дани... Ево и друга елава стиже. али опет без тебе, Све пролази брзо, срце нам при помиели Ти си далеко од свију нас [зебе, да II Бог зна кад ћеш нам натраг доћ. Тако би желела да могу чути твој благи глас Ако већ тебе видети не могу, Ма да се увек милом за тебе молим Богу. Он ће нам те в$атити, ја то знам, али кад? Ти ћеш нам доћи, ерећа ће ући у наш мали И живот наш поетаће радостан. [стаи. Крсно ти име срећно желимо! Радост и здравље нек ти подари Бог, Свевишњем топле молитве шаљемо, Надајући се теби и дан и ноћ, О оче, кад ћеш нам натраг доћ'? И унет' у кућу радост и срећу Месецима коју не оеетисмо ми, Е, да нам дођеш, били би срећни сви! Београд, маја 1943. Надежда В. Гавриловић, уч. Треће трг. академије

Момг шш џ &а !*.0л№>е ниш'м Поручиику Веселииу Цветковом Офлаг 13 Б. Барака 37 Две године већ је прошло, Од онога тужног дана, Кад остави Чико мене, Твога малог маЛишана. И тата ми није био кући," Ти знаш Чико где ја био, Јоти и Ти ме покрај тога, Чико, тада самог оставио. Једног дана у пролеће Отворе се наша врата, На вратима неко стаде, То је био мили тата. Сви се радујемо и чекамо, , Када ли ће рат да прође, Из заробл^еништва Чика Кад ће кући да нам дође. Ја и моја мала сека, Увек ћемо поздрав слати, А ерпско ће „Коло" Теби У пеемици поздрав дати. Веселин Цветков мл. Бечкерек — Банат

1 Сп I 4 %

4> а