Коло

Горњачка Клисура

КрепоЈМШ, јуна 1943 _ а *учно и необуздано јури Млава пре« ко стена у Горљачкој клисури. /V Притискују ј"е стеновите обале, али се она, бујна и неукротива, сиажно сурвава преко литица и скаче низ камен. Гледана са отстојаља, са друма истесаног у камену над којим се надносе стеие и прете Да се сваки час отргну и притисну га, Млава личи на змију, која се мазно провлачи клиСуром. Окована је обалама, али их запљускује, ирелива, дивл>е пенуша и бесно јури у долину. Немирна се површина светли обасјана сунцем и каткад блесне над љом сребрнасто тело брзаша или кркуше, што се халапљиво узвину за инсектом. Тамо где сс гране' -воденог дрвећа надвија.ју над реком вода је тамнозелеиа, на слаповима је сребрнобела, разбија се у капљиде, Шени и пршти, а код дрвеног мостића тпто водп манастиру бистра је као кристал и у љој се огледа сунце. IIа једном месту Млава је тиха и тече нечујно. Ту су некад разговарали цар Лазар и горњачки испосник Григорије Синајит. Млава је тада и овде текла шумно, док је ветар покретао граље, па Лазар и Синајит нису могли да чују један другога. Испосник је тада узвикиуо: — Стаии горо, стани водо! И Млава је

заћутала, а ветар стао. Онда је Григорије замолио цара Лазара да у клисзфи подигне манастир. Тако је постао Горњак.

Више друма су остаци града браће Дрмана и Куделина, обрасли у коров и маховину. ГГад разрушеним зидовима круже птице грабљивице и на . љима сове свијају своја гнезда. Некад се ту уздизао град царевих одметника ко.ш су госиодарили овим крајем и иза тврдих зидова у недоступној клисури иркосили цару Лазару и љеговим војницима. Данас месго каменог града стоје уклете рушевине, али се јотп увек прича о зулумима Дрмана и Куделина. Са друге страие Млаве је манастир Горн»ак. У дивљој лепоти нетакнуте црироде величанствено изгледа манастир и блиста у сјају сунчеве светлости. Над љим је чисто плаво небо оперважено беличастим облачићима а по ивици се уздижу птирока плећа планине. Некад је у клисури била шума плавих јоргована и предање вели да их је засадИла царица Милица. С пролећа се плавила клисура и мирисало је као у рају. ^Данас је од шуме јоргована остало само још по које дрво, али је јоргован остао народно цвеће у овом крају. ГБему се певају песме и Јоргован је мушко име у Хомољу.

Звук звона са Јгорњачког звоника дечи клисуром и иротеже се планином, досежв до назУдаљ'енијих салаша, до чобана на хомољским бачијама. Увек кад планином . забрује звона скидају чобани јагњеће шубаре и крсте се, управљајући своју нему молитву небу. Зими, кад данима не виде л>уде, затворени у своје колибе и камене пећине, слушају пастири звона са Горњака и тај звон што се носи планином потсећа их да нису сами.. . Кад студени ветар фијуче клисуром и јечи У проломима, храбре звона чобане разбацане по бачијама у завејаној планини и разгоне страх од изгладнелих вукова. ..

ЈЗише манастира је исносиица светог Григорија Синајита. Камене стеиенице воде до пећине где се налази ковчег са моштима испосниковим. У тој пећшш је

Прекрсти ее ћеро! опомиње мајка боч лесну ћерку и девојка уморно приноси руку челу и са муком се крсти. Њенв кругше црне очи испод којих су тамни колутови исушене су и тамне. Шапућу људи своје молитве и ту побожну тишда ну прекидају дубоки уздаси болесне девојке. Тужно се осмехује и гледа изгуб^ љено, затим бризне у плач, грчевито је- 1 ца и опет онај сетни смешак лебди јо| на бледом лицу. Девојка је нервно оболела и довели суј је да нотралш лек овде на гробу подвижника Григорија.

Метални звук са манастиреког звоника објављује вечерњу молитву. Сутра ја празник и манастир д'е 'пун сељака, која су из далеких планинских села дошли да се помоле Богу. Кад се заврши вечерња

У.тз V мапастир Торњак

(Фото: инж. Р фановић)

Оге-

остаће у. маиастиру болесници, јер верују да ће им то донети оздрављење. ЈЈагано се над клисуром спушта ноћ. Унутрашњост манастира осветљавају свеће и кандила. Једна за другом гасе се свеће и трне жижак у кандилима. Још саМо трепти светлост пред распећем. Почнњу ноћне молитве. Из груди неког несрећника отме се тежак уздах. Слаба светлост обасјава благо умирући лик Христа, а дубоке и тамне спаситељеве очн гледају невољне и зраче тајанствени мелем. Овде у скрушеној молитви, пред измученим ликом Христа нестају бољке, тешке и дуге... Са развалииа града Дрмана и Куделина отпочињу сове натхукивање, а шуми Млава, сурвава се низ литице и неукроћено јури у равницу... М. 3.

провео свој век подвижник Григорије и три пута је ишао у свету Гору Синајску. У својој шпиљи молио се Богу а добри л.уди доносили су му понекад храну и остављали је крај пећине. "Григориде Синајит био је свети човек. ГБеговом гробу као светињи клањају се сељаци из околине, целивајући ковчег са подвижниковим моштима. Пећнна је данас озидана и пре.творена у малу" капелу, а на ковчегу су увек китице босиљка што су их оставили побожни поклоници. Видели смо како доводе болесну девојку да се овде, крај испосникових моштију помоли за оздравл>ење. Лагано, на прМпнастпп стима при^азе људи ковчегу. Немо се крши а ир сте , целиваду га и стављају стручак бо1 ОРЊпК сиока.

иешашуш,б<м {феи^

Лице Вам де нелшо — боде ко у крипа У очима Ватпим благоет душе сида Тело Вам де драга препуно милина Миса-о- га моја чежњом обавида. У пролеће трешња дер сте лепа цела А у лето вишња сочна ко мареЛа У десен сте бресква и горка и слатка А зими сте цветак из етаклене баштв Па ко сме да каже да је љубав кратка Да нема радости, лепоте и маште.

Београд, априла 1943.