Коло

8

РОМАИ ОД Ц.О.ВИИДЕ1СЕРП

Норберт га је пажљиво посматрао, Њихово пријатељотво датирало је још из времена рата. Заједпо су провели у рововима целу годнну дана. Хилдебрант је бло родом Ауетријанац. После рата бавно се разним пословима, али се био упетљао у неку новчану аферу из које га једва извукао богати ујак. И поред свега тога Хилдебрант је увек био добре воље и Јохансен му је завидео на олаком схватању живота. Он је мрзео своје озбиљно, строго васпитаље као и традиционалну озбиљ-: ност северњака. Хилдебрант није, изгледа, имао ништа сем титуле, отмених манира и амбиције да буде увек отмено обучен. >— У првом реду, Павле, ја имам ма5го времена. У дванаест часова истиче рок једном дугу части.. 4

Ти знаш да ја немам новаца.. ; •— Не ради се о томе. Новац ћу узети од директора хотела, јер сам ту сталан гост. Ради се о другој ствари. |— Слушам те. •— Дакле, имаш ли какву везу са каквом фабриком радио-апарата? — Ти знаш да имам свуда веза. 5-— Лепо, рече Јохансен са осмејком. Само ми прво обећај да ћеш држати ствар у дискрецији. — Обећавам. ■— Онда можемо да направимо до*бар посао. Ни ти нећеш остати празиих руку. Знаш п сам да у том погледу нисам ситничар. ■—I Пристајем. И ништа ие брппи. — Добро. А ја идем да платим дуг Холанђанину. Видећемо се по нодне... Састанак са Валеријом Дибоа Норберт је био заказао за један час ноподие. Опа је, као и обично, дошла тек око два сата. Норберт је био толико навикнуо на та задоцњења, да јој пије ни прнговорно. Ручали су у једпом отмепом рестоРану западног Берлина. У присуству лепе жене Норберт је брзо заборавио све непријатности дана.. Кад се једног тренутка сетио Хилдебранта, осмехнуо се чак. Инак је добар тај ветропир. Само му треба пара, више него њему, Норберту. Хтео је већ да га позове на вечеру, али пошто 5е знао да га Валерија не волп, одустао је од тога. Валерија иије била добре воље. Цело је в:реме ћутала. — Шта ти је, драга, рече Норберт кад су пили црпу кафу. Имаш ли брига? Забрииуто је посматрао њено ситио лице лепе лутке са веома нарумењеним уснама, тапко извученим обрвама и крушшм светлим очима. — Мени се можеш поверптп, додао је и номиловао је по руци. Валерија се непрнјатно тргла. — Пусти, молим те, те нежпости па, јавном мссту. Нисмо код куће, ,

бна је зиала, кодико ои мрзи тај вулгарии тои који је и поред њеног француског имена одавао да је из предграђа. — Немој да ме вређаш, река.о је« разочаран, али је у исти мах ножалио,, кад је видео да она ћути. — Стварно шта ти је, Валерија? Дач нас си чудиовато расположена. Зар не; улшвам више твоје поверење? — Ништа мн није. Размишљам само' колику плату да тражим... — Зар си добила ангажман? — Да, за филм. И да не би било' забуне, Норберте, треба да ти кажем да могу с тобом да проведем само ово нонодне. Увече сам заузета... Он је зачуђено погледа. — Данас у недељу? Па ти зиага да недеља припада мени... Валерија је била нервозна. — Опет говориш тако увређево ка.б да хоћу да те заувек напустим. Жељна сам иромене. Господин кога сн сич ноћ упознао није само. акциоиар филмч ског иредузећа него и врло интересанч тан човек. Обећао ми је дивну огрлицу, ако ступим у његово предузеће. Вече« рас треба да потпишем уговор. Норберт је посматрао без речи. Те« шком муком је најзад проговорио: — Тако дажле. То значи да ћетп ун скоро да'постанеш љубавница тог де* белог, старог господииа? Валерија га је мирно гледала у очи, на лицу јој се нојави презрив осмејав. -— А, ко теби даје право да оваквим тоном разговараш са мном? Тако моч жеш да разговараш са својим матрон зима, а ие са мном. Дакле, долази раскид, помисли Нор^ берт у себи. Она хоће да ме наиусти и сад је нашла згодну прилику. Зар ја, са своје стране, нисам учинио све што сам могао? Испунио сам јој сваку. жељу ма колико ме скупо то стало. Спонао га је бес, а уједно се бојао да она пе изврши гато је наумила. Грубим нокретом ухватио је за, РУ-< ку. Узалуд је иокушавала да се осло« боди. — Слушај, рече он нригушеним гла« сом држећи је чврсто за руку. — Пази шта радиш! — Ти си сасвим полудео, одврати Валерија. Хоћеш ли пред светом да направиш скандал? — Хоћу да знам истину. Шта има између тебе и Холанђанина? — Пусти ме на миру, рече она и истрл«е руку. Норберт је био очајап. Дакле, из-: губиће је. И одједном осети велики бол и страх. Но, до тог не сме да дође.> — Валерија, рече после дуже паузе. Шта кошта та огрлица? Ја ћу је куч нити. Валерија слегну раменима. — Хвала. Није потребно. Уосталом, и не можеш да је куииш. — Зашто? Зар сам те икад одбио? Купићу ти је одмах, не одмах него идуће недеље, ако се одрекнеш тог одвратног Холанђанина. Валерија као да је оклевала, а онда се подругљиво насмеја: — Којешта. — Зашто? — Не слажемо се. Уосталом, ти имаш и сувише брига са својнм предузе-. ћем... — Одакле ти то знаш? — Причао ми је синоћ Ваидерхуст. Рекао је да га занима да ли ћеш моћи да му вратиш дуг части. Истипа, вратио си му, али ... Норберт стисну песпнце. — То је безобразна лаж, рече тако" гласно да су се гости са суседних столова почели освртати. Позваћу га на' одгов(зрност. А да видиш да је лагао, купићу ти огрлицу. Колико стаје? Оиа рече цеиу.

^Наставпће се)

(5) •— 'Ги си смешан, Кристијане, гово®ио је Норберт. Ти данас хоћеш, кад <?вака пара доноси десетоструку зараду, да улажеш новац у верентабилно ш >едузеће. Нека старе лађе служе док могу, а кад инфлација престане имакемо времена да набавимо нвве броДове... Али Кристијан је упорно остао при *!Воме и тако су најзад купили два Моторна брода „Холандију" и „Ипгеборљ". После искустава ратне мориа1>ице било је јасно да ће моторни бродови да потисну парне. Бродови су били средње тонаже, ниске палубе, али Веобично подесни за утовар. За кратко време почела је и инфлађија да попушта. Пословни свет као •да се пробудио из грозничавог сна који је потресао целу земљу. Али је то буђење било врло непријатно. Надувени добици преко ноћи су спласнули. !Акције фиктивних предузећа падале еу невероватном брзином, а дојучерашњи милионери постајали су преко ноћи просјаци. И Јохансенов носао са банком и трћтачкпм друштвом поколебао се из темеља. Само далековидности Кристпа'ановој имало се захвалитп што фирМа није пала под стечај. 0 свему је томе сада размишљао доктор Јохансеп док је стајао поред нрозора и гледао на улицу. А Норберт? Иако је све то увиђао, 'сматрао је да је нормализовање приЈшка само привремено. Њега је обувела страст коцкања, и то великим сумама, па пикако није могао да се ио!мири с тим да треба да се одрекне милиопарских гестова преОсталих из времена инфлације. Још увек је. из фирмине касе дизао позамашне суме да би подмприо своје личпе издатке. 'Још увек је у приземљу бпла отвореНа банка, иако су чиновншш у љој седели скрштенпх руку, пошто више није било снтне клнјентеле, а велике ;су пропале. Још увек је стајала на вгради велика фирма трговачког друштва, иако послова није било. ВремеВа великих послова била су прошла... И тако је фпрма браће Јохансена аагано али сигурно ишла у сусрет сво; јој пропасти. Могла се спасти само ако се Норберт Јохансен уразуми. Прокуриста је добро рекао: „Још један носао, као овај са фирмом Санчез и Ко., иа, ћемо морати да тражимо прииудно поравнање, да бнсмо сачували раст". Криетијан Јохансен уморно нриђе ^ешалици да узме мантил и шешир. Није био далеко од тога да и он изтуби веру и наду. Зар збиља нема друЈог излаза? На улицн, с мора је дувао хладан Јзетар са кишнцом. Не! Кристијан Јохансен не сме да 8уде малодушан. Мора да дође до не;очекива,ног преокрета. Мораће да упоЈгреби друга средства да Норберта уразуми. Леним више не иде. Узалуд ! је то толико пута покушао. Ко ће да Зиу помогне? Кристијан је знао иа кога треба да Мисли. То је бпла Норбертова млада жена, која је сада сама седела у луксузпој вили у Рипштетену, као и увек кад је Норберт био у Берлину. Само сна може да му помогне. Кристијан је осетио да му је срце јкпвље закуцало. Да ли да се извезе у Ринштетен и да с њом говори? Две тодине већ није видео жену свога бра5а. Није је видео од опога тренутка кад је свом старијем брату дао реч Да се више неће са њом састатн. * Уморап, зловољан и нерасноложен 'седео је Норберт Јохансен у предворју хотела „Вксцелзнор" у Берлину. Да ли је био стварно тако лакомис«ен како га је замишљао Кристијан?

И ои је слично брату био леп човек: внсок, нлав са изразитим профилом. Само су га брчићл чинили старијим од брата. И он је имао високо чело својствено породици Јохапсен, али његово је било избраздано дубоким борама. Уосталом, то је његовом лпцу давало живљи израз. Његов брат, нанротив, умео је да сачува свој мир и онда кад је био најузбуђенији. Мрзовољно је доручковао. Дошао је у Берлин у ведром раеположењу, али већ увече доживео је прво разочарен,е. Валерија Дибоа — жена којој се већ неколнко недеља удварао — била му је прошлога пута обећала да ће са њнм провести цео „викенд". Али богзна који нут преко недеље — она је опет променила своју одлуку. Ћудљивост је била њена прва особина. Уместо да пође са њим, као што су се

били догеворили аутомобнлом у Харц, решила је одједпом да остане у Берлипу, у друштву неког старијег господина, Холанђапина, наводно дирбктоРа једног великог филмског предузећа, који јој је обећавао ангажман. Норберт је знао шта ће бнти: Заједничка вечера, затим скитаље од бара до бара и најзад завршетак у клубу, у коцкарници. Ту се играло у велике суме и при томе много пило. И кад се око поноћн враћао, пошто се опростио од Валерије и Холанђанина, не само што није имао у џепу своју готовину од две хиљаде марака него је Холанђанину остао дул^ан још хиљаду марака. А то је за њега био дуг части. Код себе је имао свега још педесет ма.рака што није било довољно ни да нлати хотелски рачун. Све су то биле врло непријатне ствари. Једнога тренутка бно је чак у искушењу да се телефоном обрати брату, али чим је помислио на то какво би лице Кристијан наиравио одмах је одустао од те помисли. Ироннчно се осмехпуо, махнуо руком и телефоном позвао свог некадашњег доброг нрнјатеља Хнлдебранта. Пробудно га је из сна и замолио га да га посети у хотелу. Бивши официр, Хилдебрант, одмах је нристао. II сада је Норберт Јохансен седео у хотелу, мрзовољно доручковао и чекао. Било је већ скоро десет часова. У, дванаест часова истиЦао 5е рок његовом дугу и зато је Норберт био нервозан. Шта ће бити, ако Хилдебрант не дође? Но Хилдебрант је дошао, иако са, великим задоцњењем. Поздравио је Норберта живо и срдачно, као увек. — Здраво, Норберте! рекао је са осмехом. — Како си? Шта си нанравио лице као да су ти сви бродови нотонули? — С моје страпе могу, рече Норберт, и онако ништа не вреде. Него изволи, седи. Имам с тобом валган разговор. Хилдебрант седе и запалн цигару.