Коло

ПИ Ш< &УУА ПОП-М31ДЗЈ6Н05А

Султана ноои капу од дуката накривљену над као филдис глатким челом и веђама дугпм и омршеним између два ока што горе као две жеравице; али она их смерно обара земљи и кад по кући хода и кад са светом разговара ... Носи шест низа дуката од млечног грла до појаса, те кад пође с браћом у цркву и иа саборе сав свет гледа у п .у и шапуће, „да од Оултапу шппта на свет поубаво иема". А у иодне, кад отац њен, Аџи Схевап, долази из чаргаије она силази са доксата да га дочека: полако, гиздабо да јој се ни једна бора на шалварама пе помакпе, да ниједан корак под крупном расцветалом снагом не иаправи ни најмањи шум док силази низ стрме басамаке. — Султано, убавињо мот, делијо моја!... Кликће Аџи Стеваи: кад се удаваш сав свет ће да се радује; татко ће да плаче.., Срце ће ми искубеш, кућу ће ми огрубиш... А опа рлсклаиа своја као мајска трешња РУмена и мала уста, смеје се оцу, а тамио руменило облива јој образе... Сагиње се дубоко те га целива у руку и иснраћа га до басамака, па се враћа опет у башту и остаје ту дуго замишл,ена, сама. Горн ћерамидни кров на високом зиду, нза кога се опет простире башта, густо воће и висока трава... и шћућурене у крошњама окаченим у дрвећу гугутке леже као без даха на врелини... А иза тога онет зид! Султана дшпе дубоко; чшш јој се да је опа сама део тих мириса, треперења, врелиие; тајанствеиост из укртптаних зидова иза којих се одозго са „Ћошке" разлева „чесмиче" н тече кроз уски јаз; — и пе миче се док из куће не истрчи мајка или снахе и не викну: — Султано, татко те на ручак чека! — Што прапш?! Султана као нробуђена из сна отвара још једанпут широко и слободно своје лене очи, и затвара их опет и полазп у кућу, а срце јој силно бије и чини јој се да ће да пренукне до ноћи кад ће Тоне, стари слуга и покућар, да заметпе мотику идјј копач на раме и да пође да одврће воду из јаза кроз зид и да залева башчу чим иреје месечина. Татко, мајка, браћа и снахе чувају Судтану као „Гонђе ћул" и пико и не слути да у тај час Султана ашикује... Јанча Је њен први момак у граду; чека да му се венча лостарији брат што је „под нишан" на да каже татку и мајки и да исирате говорџије у Аџи Стеванови за њу, а дотле ... Тоне зиаје шта је младост и мерак! — А Султана, колико је убава и бога-

та, пма дугау, севапџвда Је; крпн га и нлете му чарапе, а кад се у кући поставља ниско на земљи велика округла софа она узима све што је „поарно", увија У мараму и носи у његову собицу, те да га обрадује и да „понуди дугау" кад дође гладан и уморан. Јанча није далеко. Тоне претрчи час те му само чукне двапут на пенџер и враћа се те послује. А Султаиа чека кад сви поспу у кући тврдо, краде се кроз капиџик, дршће, савија се испод ниског граља, кида косу и пада у траву где је Јанча чека. Месец греје. Вода жубори ... Тупо удара копач у Топетовим рукама у башчи око леја и оџака у наквашену

Ж ( уп / гшт , У таткЈап

зна поуадано, да главобоља нвстајв веН посла неколика минута.

таблетв Протма боловгк у Оглас рвг: С. Бр. 19.999 од 6-Х-1942 Добија се у свакој апотеци

земљу ... Пробуђеие гугутке гучу плашљиво и пригушено у гнезду... Заклоњена лиснатнм граљем Султана. сиушта главу па Јанчино срце којв бије лудо под танком кошуљом, док је он грли силно једном руком, а другом раскопчава дугме на њеном .јелечету... Враћа се сва ломиа од његовог загрљаја, страха, и оштрих мириса у свежој и дубокој ноћи; и дуго не склапа очи на дугаеку; чини јој се да је нестаје од милине ... У Јанчини прегрмела свадба и „говорџије" су стигле за Султану, али их је не казујући никоме зашто Аџи Стеван вратио!... Дотрчала и мајка Јалчина те је шапутала дуго са Аџи Стевановицом, алн се вратила као убивепа и не сме снну да погледа у очи; јер Султаннпа мајка пије зиала нигата да каже: Аџи Стеван је човек својеглав, што науми то и направи: салте Господ ако му обрне памет! А Аџи Стеван је само испратио скоро после тога „чирака" из дућана н поручио: Кућа да се спраи, гости ће имаме! — А пред акшам дошао је са својим братом и неколико пријатеља и младим поручпиком што је од скоРа ту, у граду. Султана да се обуче, при гости да искочи... пришапнуо је жени која га је са снахама дочекала иа капији. А мало после кад је Султана ушла пружио је руку да целива и казао показујући на младог офицнра: — Целивај и иека ти је сретиа н алал!... Овој ти је младожења! Три дана Султана цвили... Три ноћи очи не склапа... Улази мајка те }е мири и теши али девојка разбацује главом но јастуку и преклиње: — Нане,... пди, моли, прети, метанисуј!... Смрт ће се створи! И мајка се савија пред мужем плачв и моли. — Стеване, аман! Девојачки мерак кој скрши до сг?!... Одбери се.ч ■Свет ће ти се чуди., 8

Алн, Аџи Стеван заиет што му свет у граду већ чини „аферим" на знање и умејаље, попешеп само једном жел,ом да му чедо и уз мужа светли као и у његов дом... Уз човека „од кога је поголем само Господ", и кроз кога је он гледао све оне негдашље јунаке, није -одговарао ншнта ... Снлна у својој снази и младости ... Снлна у своме мераку девојка се реши да се бори! — Тоне доноси и односи абер н Јанчи... Али страшан и нечувен дотле био је абер Султапин да ће њему, младожељи, да призна све ... да слаже само да од њега, од Јанче, смрт може да је растави! Али ретко долази младожења; а и кзд дође нису сами; неје ред... те Султана ништа не може да каже. Тек уочи свадбе у поноћ, кад је он стигао са својом родбином и она изагала да госте дочека фрљила је под ноге срам, повукла га за рукав и увела у своју собу. Тамо је оборила прсд њим очи и казала: — Девојку пе узимаш ... Мерак голем имашем с другога... Срам ће те! Нећеш да опростига ... Млади официр је гледао у њу дуго нетремпце. Била је лепа у ноћи, у тој иеповести ... Спажна, топла, као тропски цвет!... Све што је очаран и загрејан могао да помисли било је: сигурно нека једнолетња љубав иза капиџика! — И привукао је себи, зарио јој уста под грлом и прошапутао: Теби ћу да опростнм све!... Тада'девојка клону, пристаде и поведоше је на венчаље као мртву. Али оно што је опростпо верепик увијен лепотом ноћп и њеном близииом, није онростио муж! Сва њена лепота, егзотичност, топли и снажни покрети, снебиваље у друштву у које је уводио, будили су у љему жудљу за љом, али и бес и помамну љубомору ... Растрзан, пометен, увек у педоумици, млади је човек пио ... Туче, нсмевања и презир испуншпе Султаиин живот! Она је трпела... имала је сина, чедо своје, и савијала је руке око љега. Офџцир је умро ... Изпенада ... после једне ппјанке. Она га је ожалила смерно, онако како је некад силазила са доксата свога оца, али се очевој кући нпје вратила... Стари адети у великој кући, башче, густо воће и сањиво гукање гугутке и уморно падање лептира но топлом цвећу... Дубока л.убав за све њих тамо... и Јанча који је нмао сада свој дом и чељад и само мржљу за певерну Султану!... Све је то било сада далеко од ње: изгубило своју зачараност, муке и драж!... Њено је срце било залеђено. Униљала се да га загреје на детнљој милошти које је расло али слабо, као бил,чица и „разгалено", и једиога даиа кренула је њему за вољу у туђнну ... Године су протекле. Син је капао над књигама и венуо. Његове су науке ишле тешко... а из далеког града иод брдима гласови су стизали ретко ... А и кад су стигли били су црни: убијени њеном судбином помрди су Аџи Стеван и Агнија, мајка њена. Она је продавала дукат за дукатом сама, у туђнни, са своје гиздаве капе, под којом је блистало некада њено росно румено лице. Отигале су и тегаке златне „дубле" и дукати. Кад је покидала последња зрпа са низа син је пао у постељу ... Тада је отпочела да зарађује сама. Месила је татлије и баклаве ... Носила па бакариој тепснјпци кроз велпкоградске улице и викала на сав глас да Је чују: — Оријент... Оријент!... Али, тужна Султана не подиже јединца. Сахранила га је поред зида у малом католичком гробљу без опела... Посадила -му више главе један шимшир и вратила се у домовину, у свој далеки град у коме је још живела Успомена на Султану Аџи Стеванову и њену уба.виљу. Није често излазила у свет, а кад је шнла саплитала се у дугу црну сукњу, која је виеила нез њене кошчате кукове. Тврда шамија на њеној глави истицала је њеие оштре боре и иагрђене остатке некадашње лепоте. Кад је улазила у цркву свет би се ускомешао и питао шапатом: — Која беше овој? — Тој је Султапа Аџи Стеванова. —Тој!... Јадна! — Судтана!? — Зар тој!? 1— Ох, туго, туго... Пусти жнвотН

Зашто се гпреба ВАКЦИНИСАТИ ПРОТИВ ТРБУШНОГ (ЦРЕВНОГ) ТИФУСА? 1 /ногаељем у организам умртвље \Л, них или у љпховом дејетву о> слабљених клица или њиховиј отрова нзазива се стварање противотрова који гатите органи-зам и у случају да Оуде заражен отровним клица« ма дотичне болести. На том принципу, ночива вакцинација (калемљење) проч тнв разних болести, па и против трбушпог (цревног) тифуса. Да би се у оргапизму створила отпорност потребно је да прођу неколико недеља. оа овакво стварање тзв. активног имуни* тета нотребно је, дакле, извесно време. Али када се догоди да организам оболи од неке болести од које претходно пије био или је педовољно заштићен (имунизиран), онда му се пристуии у помоћ на тај начин што му се убризгавају против-отрови који су већ раније створени у иеком другом телу, човечијем или животињском. То је опда лечење тзв. серумима при чему је организам заштићен пасивним имунптетом, тј. оним имунитетом којп је претходно створен у другом оргапизму. Док је за активни имунитет потребно време, дотле пасивна заштита (насивна због тога што оболели организам не мора толико да улаже своју загатитну моћ нротнв дотнчне болести), наступа одмах. Вакцинација или вештачко изазиван,е отпорности организма против пеке болести данас је једпо од пајбољих н иајсигурнијих начииа заштите, пошто други можда још сигурнији начин, да снречимо да заразне клице продру у органпзам, нисмо у стаљу са апсолутном сигурношћу да спроведемо. Према томе, поготову у передовнпм приликама и у средини у којој постојп могућност -заразе, треба применити оба начина: трудити се да се спречи, колико је могућно сама зараза, спречавањем уношења заразних клица у организам и вакцинацијом заштитити га подизаљем његове отнорпе спаге. Како се трбушни (цревни) тнфус добива искључиво уногаењем заразних клица кроз уста, то треба пазити да човек не једе намирнице и не пије воду заражену клнцама. У том погледу најопасније су намирнице које се не кувају као поврће (салата), воће, сир итд. Због тога пре јела ове намирнице треба добро испрати чистом водом. Вода за пиће моФђ такође бити заражена клицама и зато сваку воду која долази из сумњивих бупара, цистерпи, казапа, кофа и др., пре нића треба прокувати. * Вакцинација против цревног тифуса не даје апсолутпу загатиту од болести, али она јако смаљује вероватноћу оболевања. Тако у зараЈкеној средини велика већпна невакциписа-них оболева; од тифуеа; од вакцинисаних 90% остају здрави. II они од вакцинисаних којл оболе, прележе болест несравњено лакше од невакцинпсапих. Према томе медицинско искуство и статистички податпп говоре у прилог томе да се У нередовним приликама, а нарочпто 7, доба када постоји могућност да се појави нека мања или већа епидемија, трбуганог тифуса, свакако треба вакцинисати. Имунитет после вакцинаци« је траје отприлике шест месеци. Т<Ј значи да вакцинацију треба поповити сваке годиие и то пајбоље у рано пролеће или у почетку лета. Опасностп од вакцинације нема пикаквих н због тога свакн здрав човев треба да се вакцинише. Вакцппа се не даје деци испод 3 и старијима изпад 00 година, јер опп врло ретко болују од тифуса. Исто тако не вакциншпу се особе које болују од неке акутне болести са повишеном температуром, или су болесне од маларије, туберкулозе, срчаие, бубрежне' или шећерне болести. Жепе за време трудпоће такође не треба вакцшшсати. Др. С.