Коло

7

комшија Тома за' ово вреИб од кад га познајем имао: десетак обичних, неколико средњих и три дубоке жалости! — А да.ли је носле оне прве оставке кад му је умрла „стрина Цаја", радио пешто? — Има ли какво звање? упаде г. Столе. , — Радио!? Звање?! Шта звање?! Рођаци умирали а он их наслеђивао! Звање: наследтшк! — додаде г. Диша. Алн се умеша и г. Божа и узе у одбрану г. Тому, јер је и он, од како зна за себе, мало радио а много на слеђивао. — Па шта ће човек, није он крив што има богату фамилију, мора неко да је наследи; а он наслеђује по закоиу као најближи сродннк ... — Баш у томе и јесте ствар г. Божо, — жучно настави г. Дпша. Почев од покојне „стрина Цаје" и „деде Мике", Тома је најмање требало да буде паследник. „Стрина Цаја" га није марила; а „деда Мика" му уопште није

деда, већ је некада посинио Томиног оца. А било је ту мпого заслужпијих од Томе, који су цео живот провели жртвујући се за покојиика. Али, шта ћеш, кад тај Тома има тако неку луду срећу! И увек тако. Чак ако се и нађе још неко од сродника као наследник, свуда ти је Тома иосилац листе: он наслећује, кућу, плац, готовину, а остали: сат, табакеру, муштиклу или покојннково одело!... „Па још неШто г. Божо: по нриродним законима млађи треба да надживе старије, па логично и да их наследе. А г. Тома наслеђује све од реда. Недавно је паследио велико имање чак и овог сииовца, који је ето оставио овај свет пре њега и без ближих сродника. „И знате пустио се г. Тома у дубоку жалост па уздише: „Јест' штета! Дете било добро и имало и да живи и да ужива. Али, није му се дало! Судбина!... А пошто је свршио све послове око наследства, ни годишњи помен му није чипио, како приличи, већ се изговори: „Ратне прилике, људи ни славу не славе! Даћа ће се одржати „у најужем породичном кругу". — А знате шта то зпачи? — Г. Тома се сам добро наклопа од свега опога што је покојник волео и сматра да је тиме угодио и својој и покојниковој души! — Б па сад размислите ви г. Божо: да ли је то право, или назовнте то како хоћете, да један овакав трут, који се само очешао о некакву „стрина Ца. ју" или „деда Мику", наслеђује милиопска имања и ништа не ради"?! Г. Божа је збуњен ћутао, док је г. Диша једва задржавајући смех паставио: — Кад сам недавно срео г. Тому, питам га ја: Ама г. Томо, имате ли кога од фамилије негде у Бразилијн? А Тома наслућује моје мисли, подиже, као настрвшнице огромие црне обрве, мало се као замисли, затим му се развукоше месаати образи у шеретски осмех, поглади велики дебео брк, па одговори: — А што, овај, питате гос'н Дишо? — Па тако г. Томо, знате, рат је, гине се и умнре, може да иснадне иека фармица или Фабричица или нешто слично! А г. Тома умиљато учкиљм као мачак крај тонле пећн, па каже: — Може, може и то да буде г. Дишо! И верујте ми људи, и то чудо може да му се деси.. а

(Мша {есисс, а шлпа ни{е *ллалари{а П/1 аларија је најраспростраљени/џ / је оболење на земљиној кугли. Већ је Хипокрагг запазио да од ње оболевају особе које живе у мочварним пределима. Али он је мислио да болест настаје услед „нездравог и« спаравања баруштина". Данас се зна да маларију изазива убод зараженог комарца који живи по моч^арнма и баруштинама. Без комарца нема маларије... Маларичан напад почиље обично је-: зом и дрхтавицом, После извесног времена температура се попне до 39, 40 па и до 41". Болесник у то време осећа клонулост, главобољу, болове у крстима и листовима а може и да повраћа. Висока температура траје неколико часова па затим уз јако знојење, пада на нормалу. После завршеиог напада болесник се обично добро осећа. Маларичан напад мозке да се иоиови сваки други или трећи дан, али, ако постоји мешовнта инфекција, може да наступи и сваког дана. У сваком случају у коме се сумља на маларију треба болесник да тражи преглед крви (узнма се кап крви из прста!). Ако се у њој аађе проузроковач маларије, онда је сигурно да болесник од ље болује и тада треба одмах почетн са лечељем. Ако се пак у крви ие нађе проузроковач, то није доказ да болесиик нема маларију, већ само да том приликом она иије утврђена. Стога преглед крви треба неколико пута поновнти, узимајући размак за време и између напада, све док се проузроковач ие пронађе или док се маларија сасвпм пе искључн. Међутим мпоги болесницп, а по који пут и лекари, баш због тога што у пролеће у нашим крајевима има заиста доста случајева, маларије, сматрају свако оболење сличио маларији као маларију. КоЉико ,је то погрешно и колико на тај натан се може нашкодити болеснику, није тешко разумети. Наиме треба знатн да нека обољења као туберкулоза, нарочито плућа, тровање крвн, грип па и трбушни тпфус могу имати почетак сличан маларичпом нападу. У таквом случају бнло би сасвим неумесно заваравати се да је у питању маларија и болест као такву лечити, док болесник болује од сасвим друге болести. Да се то не би догодило у сваком случају који је сумњив на маларију, треба тражити и утврднти проузроковача у крви. Ако се-»покаже да болесиик не болујв од маларије, треба трагати и доказати од чега болује. Ако је у нитању туберкулоза плућа, лекар ће прегледом болесннкових плућа и нарочито рентгеном моћи да открије право обољење. У случају трбушпог тифуса преглед крви по-тврдиће болест. Болесници и њихова околина често се заваравају тврдећи да је у питању само „грозничаво" или „маларично" стање. Међутим такво сташе не постоји. Илн неки болесник има грозницу тј. повишену температуру и онда се мора томе утврдити узрок, или болује од маларије и онда је треба лечити као што се маларија лечи. Најгоре је пропуштати драгоцено време, јер треба знати да се свака болест у почетку најлакше п пајбоље лечи. Маларија није тако тешка болест ако се на време и иптепзивно лечн. Ништа не вреди, у случају утврђене маларије, да болесник узме само неколико книина или неког другог преиарата, јер тада ће болест бити у најбољем случају само залечена а не и излечена. Да би она била сасвнм излечена и да се не 6И поврамгаа, лечење треба да буде дужетрајннје и масивиије. Оамо правнлним лечењем и у тотсу дузкег времена — опако, како то лекар пропнше — може се маларија сигурно излечити. Др. С.

/ПИЦ1Е:МИЈ7ЈШ ЗМАРАШк ) ТфјоМХс

руштво је расправљало о срећи... Г. Тнћа је доказивао, да је појам среће релативна ствар: •„Срећан је онај, који је задовол>ан са онијг нгто пма"! И да би поткрегпго своје мишљеље, г. Тића узе ово као пример: — Ето, на Копаонику је пронађен ту скоро, једаи стогодишњак здрав и чио, са свим зубима у глави! Био је сиромах — чувао туђе козе; знао само за нланину н неколико околних села; у торбици носио комад проје и мало си* ра; пно воду с планинских извора; свирао у фрулу; одмарао се па мекој папрати, и могао кадгод је хтео да по»гузе најбољу козу! Он није знао ни за бриге ни за великоварошке иптриге ... Био је, зацело, срећнији и мирнији било од оног банкара, који не може да спава мислећи: да ли ће папири које је купио на берзи, пасти или скочити, или од онпх богаташа, који имају све га, а, овамо, не могу да живе без дијете!" — -Јест'! — прихватн г. Диша, — у неку руку имате право! Али, сада ја вама да нешто испричам, па ћете се уверити, да је тачна она народна изрека: роди ме мајко срећпог, па ме баци на ђубре"! „Већ има три'естак година како сам упознао мог комшију Тому. Тада' 5 ' је био некакав ириватни чиновиичић. Једнога јутра, излазим ја из капије, кад и г. Тома баш изашао пред кућу, па као нешто замишљен, а око руке му црни флор! Питам га ја: „Кога жалите г. Томо"? А он уздахну и одврати: „Умрла ми стрина Цаја. — Шта ћете... била је стара а дуго је и боловала. Одморила се сирота"! После неколико дана мој ти Тома даде оставку на службу. Онако изненада. Не због жалости, да кажете, не го оиако; досадило му да служи, а стрина Цајино имање било позамашно, а он једини наследник, те је морао ваљда да надгледа оне дућане и ста. нове и да наплаћује кнрнју ... „Додуше, стрина Цаја није Тому марила н мислила је и говорила, да остави имање неким хуманим цељима; само није журила са тестаментом, и тако умре без њега! И тако ти мој комшија Тома, преконоћ постаде „Газда Тома". Не нограја дуго како је г. Тома даинуо са себе знаке жалости, кад шта има да видим: опет он у црнини!

Лтсушл ШМЛЛ&

Пмдео код села Звечке у околини Обрсиовца

Онимак: А, Симић)

— Извнн'те г. Томо, кога сад жалите? — Па овај, „деда Мику". Стар је био, али нас је изненадио! Није пи боловао; умро за вечером! Слатка смрт!... — А је л' оставио штогод г. Томо? — Па, овај, јесте, тамо неку уџерицу и парченце плаца. — А готовине? Питам га ја, знајући да се говорило: да је деда Мика имао чак и дукате — „мамудије" негде у неком ћемеру. — То ј% оваЈ, за споменик, подушје и за друге трошкове, узврдао се г. То

ма, а не помиње виногр^д који сам вреди као две палате. „И тако је почела каријера мог ком. шије Томе. Не прође година, таман да се одмори од једне жалости, а снађе га друга, па трећа и сваки час он опет У црнини! Чак је одредио и степен жалости, као оно приправност у војсци: нроста, строга и под оружјем. Тако и г. Тома увео жалост: обичну, средњу и дубоку! А то је увек зависило не само од сродничких веза са покојпиком, него и од величине наследства. Код обичне жалости носио је само црни флор око руке; код средње још и црну траку на левом реверу од капута и црним обложену пантљику на шеширу, а код дубоке, додао би свему овоме још и црну кошуљу, а пустио би чак и браду! И сад замисллте ви кад вам кажем, да је мој