Коло

,РОМДи ОД Ц.О БИИДЕ1СЕРА

(6) Напољу је већ била ноћ кад су наЛустилп локал. Помрчину су осветљагале само светлосне рекламе. Норберт викну први такси. — Хоћемо ли у бар? Валерија одмахну главом. — Шта треба то да значи, Валерија? — Рекла сам ти да сам заузета. Не Могу само тако да напустим сјајпу прилику за аигажман. Ја сам, па крају кра.јева, ипак уметиица, имам амбицију. . . — И баш си изабрала тог Холанђавипа да ти помогне? — Па помози ми ти. Норберт је ћутао. Такси је јуриа берлипскпм улицама. Светлоспа реклама обасјавала им је лица треперавим сјајем. Валерија је ћутећи гледала кроз прозор. — Валерија, рече он нежно. Оиа не одговори. — Валерија, рече он поново с болом 5 У гласу. Заклињем те, немој да ме напупгташ. Ти зиаш колнко те волим ... Покушао је да је ухватп за руку, да је нривуче себи, али се она измаче. — Ти си данас немогућ, Норберте, и с тобом се не може разговарати. Идемо радије кући. У њеном се гласу осећало негодовање. Путем су ћуталп. Ипак кад су се растајали, Валерија му се заводнички осмехну и пружи му руку за пољубац. — Дакле, довиђеља идуће недеље, Норберте... Он само ћутећи кдимну главом. * У граду доктору Кристнјану Јохансену паде на памет да би тако рана посета — било је тек прошло подне могла да буде н>еговој сиаји непријатна. Зато је свратио у један мали ресторан. Ручао је скромио и без апетита. Осећао је известан немир тако да није могао да прочита ни новине које му је келнер донео уз црну каву. Неирестано је гледао у часовник. Иако је одлучио да ие изпђе ире три часа, изишао је још одмах после два. Пут до Ниишететена прошао је највећом брзином. Плашећи се да га не напусти храброст, Кристнјан је нестрпллво притиснуо на звопце сјајиог улаза отмене виле. Ту вилу је Норберт био стекао за време ипфлације. Отворио му је вратар који се дубоко поклонно. Ауто је појурио шнроком алејом која је била насута шљунком. Пошто је лакеју који му је огворио врата кола наредио да хладњак мотора покрије ћебетом. Кристијан се журнпм кораком упутио у луксузни хол виле. Ту је са једва прикривеним узбуђењем чекао да га собар пријави. 'Лакпуло му је тек кад се собар вратио и замолио га да уђе. Илза Јохансен стајала је усред свог малог, светлог салона, кад је Кристијан ушао. Ни она,, очигледно, није могла да нрикрнје своје узбуђење. — Ти? Ви? ... питала је тихо. Кристијан Јохансен застао је код Ерата. Влед и узбуђеп. — Да, ја ... Илза Јохаисен прибрала се пре него њен гост. Покушала је чак и да се осмехне. — Изволите, господине докторе ... Пошто су сели, узела је опет реч Илза. — Одавно се нисмо видели, госиодине докторе, рече. Шта вас је после тако дугог времена довело к мени? Доктор Јохансен подиже главу. Лице му је сада било мирно. — Илза, дошао сам пословно. — Пословно? — Да. У њеном гласу осећало се лако разочарење. Гледала га је озбиљно и мирно.

Кристнјан Јохансен продужи: — Морам да ти кажем, Илза, непријагну ствар, да ће Фирма браће Јохансен убрзо престати да постоји, сем ако у најкраће време не дође до коренитих измена. Норбер мора да се промени. Нећу бити индисКретан да ти кажем да лични поступци Норбертови нису ни најмање у складу са иптересима фпрме. Зато сам, каза, дошао да те замолим, да употребиш сав свој утицај и да уразумиш Норберта... Док је Кристијан говорио, Илза ;е слушала погпуте главе. Ни речи није проговорила. Да је, међутим, дигла главу и погледала, на Кристијановом лицу прочитала би тиху резигнацију. Илза је била дивна, нрави тип нордијске леиоте: висока, витка, плава. Мала уста. и ситно лице уоквирено илави«; увојцима давало јој је нежан, девојачки израз, а плаве очи нечег сањалачког. Али — то је Кристијан мо-

ћепи тешком духовпом борбом. Илза се борила протнв своје љубави, а Кристијан протпв помисли да га је Илза издала, изневерила. И данас, кад су се после толико дугог времена опет срели, ка-да је прошлост опет оживела у свој својој живости, морали су да признају да није све прошло без трага. Кристијан је сада поуздано знао да Илза није могла да поступи против воље свога оца. Она је морала да исиашта његову кривпцу. Жртвовала се да спасе част свога оца, који је у коцки са Норбертом, изгубио огромну суму. А Илза је сада била свесна да је цена којом је платила своју жртву била ипак превелика. Упропастила Је и свој живот и живот — Кристијана Јохаисена. Тихо је на камину откуцавао стари француски часовник. Кристијан нагло устаде са столице. Као да је хтео да пође према Илзи, али му руке клоиуше. Илзина раме-

рао са тугом у срцу да утврди — на том лицу оставили су већ трагове: усамљеност и разочареве. Са огорчењем помислио је на свога брата који се сада негде у Берлину проводи с неким беспосличарима занемарујући и посао и ову лепу жену. Илза најзад диже главу. Строге линије њеног лица дошле су сад још више до изражаја. И опа је већ напустила конвенционалност, којом је била ирикривала своја осећања према Кристијану. — Зар мислиш, Кристијане, да је мој утицај иа твога брата, толики да би могао да, спасе егзистенцију вашег предузећа? Не, ти се вараш. Хвала ти на поверењу. Али, треба да зпаш и то да ја, нисам његова жена и да више никада пећу ни бити . Кристијан ,је иогледа пренеражено. Чврсто је стиснуо прсте да би савладао своје узбуђење. — Да ли је то могуће, Ил-за? Илза само климну главом У соби је завладало ћутање. Сасвим тихо, једва. чујно, откуцавао је стари француски часовник на камину. Тишииу је нарушавао само оштар глас аутомобилске сиреце са улице пред парком. У том тренутку код њих обоје, као и толико пута у току прошле две године, наједном је оживела усномена на онај узбуђујући тренутак кад је Илза саопштила човеку кога је волела да, по жељи свога оца, мора да прнхвати женидбену понуду његовог брата. И сад су седели сами, без речи, један према другоме, захва-

на подрхтавала су од пригушеног јецања. Кристијан се први прибрао. Помиловао је пежно ио коси и рекао пригушено: Илза, тп знаш да сам обећао брату да те више нећу видети. Али, морао сам. Норберт је иаметаи човек и а,к,о га посаветујеш мораће најзад да увиди да није паметно да једно нредузеће од кога сви живимо жртвује ради својих задовољстава. Можда би било добро да му не кажеш да сам те ја за то замолио. али верујем да је твој утицај још такав да ћеш га уразумити . .. И Илза устаде. По лицу су блистали још трагови суза. — Ја, Норберте, немам више никаквог утицаја, на твог брата. — Оида је све узалудио. Значи, могу да идем. Илза му пружи руку. Кристијан је прихвати и иежно је пољуби. Био. је савршено миран и прибран. Иакз љегова посета није имала успеха, у срцу је осетио неку тпху наду коју није могао да објасни. Иапол.у је падала ситна снежна киша иако је већ било пролеће. * Кад је у понедеоник мала секретарица Норберту пријавила да брат жели. да говори с њим, овај је баш прелиставао берзанске извештаје. Мрзовољно је одбацно новние устрану. Враћа су се иоздравила, кратко и хладпо. — Изволи, седи. рече Норберт. Какве ми новосхи доносиш?

Кристијаи седе и мирно погледа Уморно лице свога брата. —Тражио сам те још у суботу да бих говорно с тобом, али ти си већ био отпуЈОвао за Берлин. Хтео сам да те потражим телефоиски, но, нажалост, не знам твоје берлинске адресе ... — Није ни иотребно, рече Норберт. Нећу да ми се ремети одмор. — Молим, молим, одврати Кристијан, али ствар је била хитна и важпа. Добили смо радиотелеграм из Сао Паола. Капетан јавља да фирма Санчез и Ко нећс да прими твоју робу, јер се покварила. — Дођавола, узвикну Норберт, иа шта је учинио с робом? — Ништа. Баш је и питао шта да рпди. Јавио сам му да је баци у море. — Којешта, нал>ути се Норберт. Ако Санчез није хтео да преузме робу, иангла би се која друга будала. То је требало да капетан изведе. — Мислиш? — Дабоме. Зашто не бисмо могли да продммо робу другоме? — Зато што је покварена. Треба да чувамо углед иаше фирме. — Какав углед! Данас је коикуреиција таква да се не може водити рачуна о некаквом угледу. — Није у питању само углед него и опстанак, рече Кристијан. Тн и не зиаш да је јутарња штампа већ доне. ла о томе извештај под насловом „Незгода једног бродарства". А знаш и сам шта се о нашој фирми говори носле иаШег иступања из савеза бродара... Норберт је зачуђено гледао свога брата. Овај продужи. — Но, ни то није све што сам хтео данас с тобом да говорим. Треба да знаш, Норберте, да наша фирма. неће моћи да издржи још једаи такав губитак као пгго је овај са Санчезом ... — Какав губитак? Па роба је била добро осигурана. Пзгубићемо само путие трошкове. Кристијан одмахну главом. — Вараш се. Нису изгубљени само иутни трошкови, него ће иаш брод морати да лежи без иосла четриаест дана у Сао Паоло. Па и онда. је питање да ли ће наћи товар за повратак. А осигуравајуће друштво платиће штету само у случају ако се дока. 5Ке да се роба на нуту покварила — А ко може да докаже да се роба није покварила путем? — Ти знаш исто тако добро као и ја да је роба почела да се квари већ у магацинима. То ће да потврди свака хемиска лабораторнја. А сем тога ја нећу да примим отштету, ако мораа да дам лажну изјаву. Норберт погледа подруглл1ВО с-вог брата. — Ти си врло великодушап у с-војнм схватањима, драги мој. Па чак и онда кад би било речи о томе да изгубимо велике суме. — А ти имаш чудновате појмове о ономе шта се може, а шта не, шта се сме а шта не сме. Зато морамо, једном за свагда да пречистимо. питање, како ћемо дал>е да водимо предузеће, док ие буде сасвим доцкан. — Додкаи? Како то мислиш, Кристнјане? Кристијаи ннје могао да схвати свога брата. Погледао га је озбиљно и замишљено. Норберт је био бонвиван првога реда. За њега, је био важан само спољашњи сјај. Зато јс и.егова капцеларија личпла више на. рецрезентативиу салу за пријем него на радну ћросторију. Два тешка старофризиска ормана са књигама у златоре.зу, сто и столице у тешком дуборезу и на столу свеСа неколико аката. Необичиа керамика и дебели ћи.лими украшавали су собу. Па инак је све. му томе недостајала приеност и топлииа. (Наставиће се)