Коло

с

цпиг

ШШ6: ВЧк!А ПОП-МЈ1ДТ]ЕМ<9ВЛ

Фејза Фуша има мерак на Суту, иа њен ломљиви стас, дугв каносане косе, дрвене као нар н сјајне и равне као ибрншим, на њене очи илаве као оно парче неба што га у пролеће гледа са свога чардака над озеленелим шумама... На њена мала девојачка иедра што као два голуба леже шћућурена у уском јелечеТУ, и болује већ недељу дана... Лечи га мајка, гаси му жар, одмахује главом и чита му Коран, али не помаже: Фејза се претура по постел.и, јечи, а на мозак и плаху крв, удара му лепа српска девојка, З.ти су били Фејзини у то доба. Не признају власт, осиони су и зулумћари, те се женска хришћанска чељад крила дубоко по кућама кад они прохује кроз село... Али Фејза је видео Суту једнога дана кад је прелазила у комшилук, а испод кратког јелечета нодрхтавале су јој младе слабине. И плануо је, занео се и пао болал у постељу. Али, осми дан скочио је прикугшо дружину и сачекали кад се дели ноћ и дан да „ђаури" отац и браћа Сутина отидну на рад па сунуо кроз' каиију ко јастреб и уграбио је... / * У кући старога силника Раме Фуше владала је свечана тншина, кад су Суту увели у собу. Норед прозора, на гомнли покроваца, „јалболија", црвених јастука и овчијих кожа седео је имам и мрморио неку молитву, кад су му привели Фејзу и премрлу девојчицу, пошто су јој бацили прекривало преко главе и уски пртени пешкир преко руке која је дрхтала у врелој и младој руци Фејзиној. — Ће станаш ли жена на Фејзу? ... Бива ели не? Сута се тресла као прут и ћутала. Али, из мрачног угла простране собе стрељала су у њу четири пара мушких очију. Осам руку лел«ало је претећи високо на огромпнм пиштољима заденутим у појасу. Неколико жена тумарало је по соби прилазило плашл,иво девојци и шапутале су јој у ур.о рђавим сриским језиком: -—Рекпи „бива" блага, рекни, у нас нема јок! — Бива, ели не? — питао је по други пут имам буљећи у Суту својим подбуклим очима. -•— Бнва, зајецала је девојка, алн јв иосле месец даиа побегла, јер јој је тешка била некрштена душа Фејзина, живот у невериичкој кући, и та кућа, огромна, мрачна са решеткама која је мирисана на уигежено масло и лој, а нанољу бесцветно и суво двориште из кога је штрчало у небо само неколико сувнх јабланова. Побегла је и други пут. И враћали су .је иретњом и обећањима. Али кад је иобегла трећи пут, баш на сам Бадн.и дап. пред кућом њенога оца отворио се бој. Смртпо ран.ени пали су њен отац и Старнји брат. Она је скочила кроз један нрозор и утонула, у мрачно пол>е. Клизала се по стрмииама, западала у сметове, обамирала од страха, кад <*>!! ианшла иа црио оголело дрвеће док није избила далеко на једној висоравни где је на самој граници лежала усамљена арнаутска кућица као претећн овамо, да се само дотле сме, а одатле ночиље „ариаутлук". Иза зида, пси су заурлали на н>у. Али оиа је већ видела преко рекв пред собом град, осветљен са неколико Фењерчића и трепериву светлост на про-зорима. И раширила руке потрчала на низбрдици и завнкала из све сиаге: — Браћо!!... сестрице!!... помагајте! . . * Никад грознија ни језивија ноћ ннје пала пад градом него уочи тога Божића. Ниједан звук. Ниоткуда. Мртва и језива тишина. Само се са брегова откидалн тешки облацн, ковитлали св као авети и нокривали далеке и ретке звезде н мокро и голо дрвеће изнад зидова. Свет је позатварао рано своје тешке капије, прнкупио се у топлим собама да дочека „бадње вечер"... па-

лио свеће и кандила, чинио „метаиије", кадио тамјаном, и молио Господу, док се на софрама ниским округлим постављеним иа средини соба пушиле посне таве и врућ „гра" у чистим калаисаним сановима и новим ' великим глеђосаним паницама ... кад се горе у брду разлегао страховити обамирућн женски крик: „Браћо, сеетрице, помагајте! — и ударио у прозоре иајближих кућа под брдима. Деца су заврискала, жене су плашљиво почеле да се прибијају по угловима соба, а л,уди су потрчали напоље у мрачну ноћ. Налетеле су. и страже и једии они иутем испод винограда за „Кале", а други стрмим сокацима ка „Крстатој* џамији, стигли су у часу кад је непозната жена газила

набујалу и нолузалеђену реку дозивајући још увек, али изнемогло: „П6магајте ми, помагајте ми!". Најприсебнији су били попели фељере и при светлости извукли из воде уз обалу и довели до нрвих кућа. Неколико смелих жена изашло је било пред својим капијама и закукало видећи полумртву девојку коју су људи водили испод руке. Стара Софка Хаџи-Стојиљковица смакла је са себе своје кожно „сакиче", бацила девојци на леђа и узвикујући без престанка запрепашћена: „Туго, туго! — узела девојку око струка и повела у кућу. Ту је не нитајући је иишта, прииела суве хаљине и помогла јој да се пресвуче, положила је поред огњишта, поред разбуктале ватре да се мало пригреје, а затим је увела у собу и посадила уз софру. За сво то време паћеиица пије отварала своја поплавела уста, плакала је само, а сузе јој се сливале под грлом и купиле као ђердан. Тек у топлој газдинској кући за великом софром, кад су укућапи почели. да Је нуде јестивом, и да је теше она их је омиловала захвално својим лепим плавим очима и прошапутала: „Браћо... сестрице моја!... А затим је отпочела дишући уплашено да прича свој удес.

Зима је измицала. У старом мпрном дому Хаџи-Стојиљковом долазак одбегле девојке пао је као камен у мирну воду. Погођен тешко несрећом девојчином, честити је старац ишао кроз кућу оборене главе, одлазио сваки час у чаршију небили наишао кога од трговаца који су повремено прелазили отуда и молио, да се о фамилији њеиој распитају и јаве да је девојка жива стигла, и чекао отуда било какав „абер", али он није долазио. Радознали и узбуђени свет навирао је са свију страна да види бегуиицу. Младеж у кући .била је узрујана њеном мистичном судбином, а нарочито је забављао „тешки Фејзин мерак". А Сута је ишла без престанка, ћутљива и престављеиа кроз кућу као изван себе. Она је без престанка прежељавала своје ноћи бежања а нарочито последњу и најстраховитију. Видела-је у крвавом снегу свога оца и брата и слушала лелек који се разлегао из кућв и из комшилука још дуго за њом оне страшне поћи. Али, оно што је било црио, што је кидисало иа њу и зари-

вало Зој се у крв и жиле и у мозагс, била су два — црна Фејзина ока која су ишла без престанка за њом као два светла круга. Све више оиа отпоче да упија У себе ноћи и дане проведене са њим, кад би се у њиховој уској собици спустио на једно колено пред њом ухватио је силно за зглавкове њених малих руку гледајући у њу, као у сунце, и грцао. — Суташ... Аман!... Срце изгоре за тебе!... Фрљими мерак, смили моју кућу, моју мајку: — Жена си ми! Она је плакала. А он једног дана завукао руку у недра окренуо се лево и деоно, да ко не опази, и извукао иконицу свете Богородице са Хри^том у наручју, и тутнуо јој у руке шапћући: „Узми ... моли се твојему Кристошу салте не измицај ми... не бегај од мене". А ноћу, кад је са браћом одлазио на тајанствене и њој непознате путеве узимао је у иаручја и опуштао поред огњишта у'мајчииу ностељу, иокривао је губером и шапутао јој: „Сни... сал спи ... Али, она није заспала, слушала док се у даЈвини изгубио коњски тонот екакала из постеље и ударала челом о земљу и преклињала стару његову мајку да је пусти. И стара се преварила. Смиловала се, бацала јој јашма.к преко лица и изводила је на малени капиџик у зиду све кроз позиате куће, док је није извела у поље. Тамо је прекрстила и остајала дуго осдушкујући лавеж узнемирених паса и ход јуначке девојке, уздишући дубоко, гледајући можда у свему удес далеке своје жене утонуо у далеку прошлост. Девојка се отимала, кидала се.. ј клела се ... скакала из постеље ... бежала иза куће и кошева, падала на ладну земљу и забадала зубима у њу. Пред њом није био проклетник, да кида са њега кошуљу под којом је његово срце ударало као маљ, да гребе његово лице, као оне ноћи кад је уграбио први пут, стезао на седлу пред собом, а у ноћи се разлегао топот његових пратиоца на коњима. Он се није отимао. Снажно, заљубљено привијао је уз себе и молио: „Ћути, ћути!... Али је кидала своје кошуље, заривала иокте у своје распламтеле мишице кидала своје косе и молила се невидљивом Госиоду над собом да јој помогие!... А затим је данима радила неуморно да „изломи снагу" и да се смири. А искусна и мудра Хаџи-Стојиљковица отпочела је да се присећа, да одмахује, главом и да дуго и брижно шапуће са мужем у вечер, или испраћајући га јутром на велику канију.

Бела иовесма пролећа дизала се иад градом. Земља загрејаиа сунцем мирисала је на млада жита и траву, и прве ситие једва видљиве цветиће ... Мирисале су љубичице, процветале густо по шумарцима, и напупиле шуме и виногради. Жуте зеленкаде густо су процветале по баштама а пупољци белих и црвених лала прскали под суицем које је продирало кроз тек олистали османлук ка.д је Аџика једнога дана узела троножну столичицу сишла у башту и села наслањајући се на кућни зид и викнула, Суте!... Сута је радила нешто по башти, бацила мотичицу, обрисала руке о бошчу и нритрчала те приклекла аџики уз скут. Хаџи-Стојиљковица је поћутала још мало, као да се промишљала како да започне, и казала: — Суте, ћерко, ти си јоште „аџамија" ... Не одбираш живот јоште ... Тета да ти каже, немој да ми се љутиш. — Ако тето, рекла је Сута, гледајући у њено изживело строго и смиреио лице са жудљом као да ће сад, тога часа, са тога лица да јој дође спас. — Суте... не си ми тешка, ама жена си, девојка неси. Моја кућа пуна мушки чељад. Свет је лош, ће искочн нека лакрдија, на резил и за нас и за тебе. Да се удадеш ћерко, у свој дом да си идеш, домаћица да биднеш, чест да »маш! Сута је спустила главу на њено крило и зајецала: — Ох, тето, тето! — Момка смо ти нашли ја и чича Стојиљко. Не је од пашпнци. 'Борговац је ама има си своју кућицу, млад

и личап и работиик. Нема занат, ттрислушује по дућани и хаиови. Ама чи< ча Стојил,ко ће га у дућан узме, пра нас па ће си биднеш. Сута се исправила одједанпут. За* гледала се пренералсено у збуњене о« чи добронамерне жене и јаукнула: — Тето блага, зар баш такој?! —< Белки абер неки од мајку ће ми доч ђе, можда дођу браћа да ме одведу, тамо свој ксмет да си тражим. Хаџи-Стоји.љковица је пригрлил* њену главу положила је понова у своје крило и рекла сетно: — Ћерко!... Абер од туд из туЈ тамнину и црнило да ти дође скоро, не! И чича Стојиљко се гризе, пору« чује по свакога живога и чека абер* ама на филе! Послушај ме чедо. И да дође и та« те чека што и овде. Удовац, туђа де« ца. или сиротиња, без чес и девојаштво: ксмет се нема. Нађе се овај човек, Господ чељад ће ти даде и „нафаку* ће ти даде, а и ми ће те опомагамо колко можемо. Да поручимо нека до« ђе; ако ли?... Сута се више није бранила. Непрв« стано оа главом у аџикином крилу про« шапутала је: Ако... ако!

Кад су је са даирама и гочевима, провели кроз двориште пуно света и деце из комшилука, привели је до. врата окићена венцем и дали јој шоч љицу са медом да намаже слеме тв( да јој кућа буде слатка, Сута се гор* ко осмехнула, али је послушала, за« тим је савила свој високи стас и ушла( у. снротињску кућицу свога мужа Стојана, а сутра дан још привила се уз њега као да тражи одбрану од тешких удараца и стала да дели са њим његов тегобни живот. Сваког јутра излазила је са њим и залазила у сокаке куцала на велике газдинске капије и нудила се да ради, али се нигдв није скрасила ни обавезивала више од једног сата. А чељад коју је тајно молила од Господа, недође у њен јкивот. У почетку тета је обилазила често, зивкала је да дође и молила је да њен муж Стојан пређе у службу код љих. — Не тето, фала ви, — одговарала је она уморно ... Научили смо си овакој... —® Зашто, мори Суте, много ли ти досадимо?! Сута, је стезала руке на груди и одговарала уплашено: — Не збори такој, молим ти се! Бог да поможе од вас! — Ама што тражимо!? Ви сте друго, а ја сам друто. Зашто да ти задавам само јадови... Аџи-Стоји.љковица је полазила уздишући, и тутнула би јој у руку по који грош. А Сута је одлазила и дал>е само у очн великих празника да јој нешто помогне, одлазила на „прочку", у белу недељу, и на славу, са; мужем, али сабајле док још никог нема, седала у дну собе у какво ћошв и остајала сва окупљена, и снебивајући се ту и ако су је у кући дочекивали топло и својтл>иво. Никад никоме није откривала душу, говорнла мало али јетко и уочљиво, али жене су је жалиле нудиле јој сво« је још лепе и изношене хаљине да св преобуче; она није примала. Као да је била безтелесна, никад није стављала залогај у уста, док јој тек увече неби дошао муж. Ишла је увек сж рукама подвученим испод пазуха бо« са, а испуцале пете су штрчале пре« ко нанула. У јесен и зиму, ветар јој је хујао око слабина, испод извештелог минтана, а дугачке модре шалваре од „китабију" трајале су јој у бечжоначност и биле увек чисте. Временом њено лице носта непрозирно као од броизе, уста јој се стегоше у горки грч. Само по некад у велике празнике кад би нагиздана младеж иролазила поред ље, из њених залеђених очију сицуо један тужни зрачак. Али, она је осветнички према самој себи хитро заклапала трепавице, мрштила се и улазила у капију. Увек у дугим часовима кад није била на послу, седела је уз оџак у углу мале „куће", заривала ноге у пепео и подбивши чврсто руке испод колена спуштала главу на њих и зурила у неподложено огњиште ... Само кад би у гројзибер или из планине прохујао , какав коњаник, оиа је окакала и тр-