Коло

8

УРОМАМ ОД Ц.О.ВШДЕ^ЕРА

12 — Што свакако није ншдо у рачун посадн која га је напустила, нримети комесар. — Изгледа тако. Зна ли шта впше 0 томе? — Брод је власништво браће Јохаисеи, који је био стациониран у Колону, а пловио је под панамском заставом. Пре три недеље јављено је да је брод потонуо, да се посада,, сем тројиде, спасла. Као што знате, један од те тројице лежи код вас у амбуланти а други лежи мртав с метком у грудима. Шта је с трећнм, не зна се, али изгледа да је и он мртав, јер су нађене четири чауре, а у капетановој кајити нађеи је траг само једнога метка који је погодио онога што ту лежи. Шта се догодило, показаће истрага. Само у град не сме да продре ни најмања вест о доласку брода и о ономе што се на вему десило. Наредићу да се оиај човек нрепесе одмах у болницу у град, да бисте се ви и ваши морнари најзад одморили. И у вашем је интересу да се истрага што нре заврши ... — Разуме се, једва чекам да се одморим. А да ли се зна ко је онај човек у амбуланти? Комесар га погледа замишљеио. — По изјавама морнара који су се спасли удавио се радиотелеграфиста и грви ипжиљер. Шта се десило са јединим путником брода, Кристијаном Јохансепом, једним од власника бродарства, који се на чудан начин у последњем тренутку одлучио да пође на пут „Холаидијом", нико није могао да казке нншта. Међутим, ја сам познавао доктора Кристијана Јохаисена из виђеља. Изнуренп човек који лежи доле у амбуланти није доктор Кристијап Јохансен ... — Чудновато, заиста чудновато... Пола часа доцније брод је напустио место где се усидрио и бацио сидро подаље од кеја, на месту одређепог за нстовар...

Већ неколико дана, или боље речено откад му се испразнио новчаник, тренврао је ритмајстор Хилдебрант тркаћег коња једног богаташа. Био је зле воље и нерасположен тако да није ни вндео лепа велена ноља којима је јазао. Био је већ неколико дана у душевном расположењу, кад човек не вжди али осећа да је живот непријатна ■ елоасена ствар. Као често у животу, ритмајстор Хилдебрант је опет био на мртвој тачки. Раније он би се на то насмејао. Имао је увек довољно лажомислености и енергије да се једним смелим подвигом извуче из неприлике. Ако би му веко време и ишло лоше, надокнадио би то донније троструко. Био је хазардер по природи. Оада се, међутим, осећао стар. И врло радо би се мењао са сваким малограђанином. Није више било изгледа да ће успети да се подигне. Валерија Дибоа га очигледно, у последше време, избегава. Пао је На ниске гране, на то да за мале паре тренира кања једног скоројевића! У сусрет му јс јахала једна отмена млада дама која се слободно држала у мушком седлу. У пролазу добаци јој ритмајстор Хилдебрант летимичан поглед, и одједном заустави коња. Па то је била Валерија Дибоа! Он је срдачно поздрави, али Валерија се правила као да га не познаје. Тек кад је Хилдебрант ословио, развуче јој се лице у осмех. — Ах, па то сте ви. господиие Хилдебраите.. — Сја.јно, рече ритмајстор подругљиво. Од кад се налазе нови стари пријатељи се више не нознају. — Шта ћете, такав је живот, одврати ВалерЈ/ја у нстом тону.

—- А да ли смем мало да те.пратим'? — Изволите, ако можете да ме стигнете. — Диван вам коњ. Сопствени? — Ваљда нећу јахати на изнајмљеном кљусету. Норберт Јоханзен ... — Ах, он?! — Да. И ја још увек чекам ваше предлоге о послу који сте обећали, господине ритмајстере ... Хилдебрант се уозбиљно: — Овога пута ћу ти епростити, Валерија, што си десет пута одбила да ^ме примиш. Долазио сам баш .због тог посла, а не због себе. ЗнаМ да нисам твој тип ... Валерпја се осмехпу. Хилдебрант је био у себи задовољан што је срео. Сада је опет био у свом елементу. — Не, ви сте још интересантни, продужн Валерија.. Али не онако како ви мчтглпте, роче Валерпјн —тећтг внтки врат свог коња. Можемо да раз говарамо само послозио... — Па то и ја желим. Дакле, Норберт ти је поклопио овог коња.

Следећих дана, развио је Норберт необичну активност тако да"се Кригер томе мпого зачудпо. Невероватном брзипом свршавао је послове. за које су му раније били иотребни читавн месеци. У првом реду убрзао је распуштаље трговачког друштва. Сву робу друштва продао је једном трговцу из Бремена који је одмах платио, делимично готовпм новцем, а дрлимпчпо краткорочним меницама. Истина, реба је била продата у пола цене. Новац, ме15утим, штје вдаћен бродарству, него стављен на .један рачуи којим је могао да располаже само Норберт. Исто тако и новац у банци. Норберт је пошао да подпгне новац. Тога јутра добио је телеграм из Ахеца, у коме није било друго до адреса једног хотела. Авион је полазио пеколико минута после дванаест.

Већ око седам часова изјутра седели ,су Бергиус и полицијски саветник

— Да. — А да ли га је и платио? — То је споредио. Један Јохансен не мора одмах да плаћа. Хилдебрант не одговори одмах: — То је тачно, рече најзад. али ја ти кажем да је Норберт пред банкротом. Само ако мене послушаш можеш да извучеш још коју повећу суму. Да ли си покушала да испиташ птто сам те замолио? — Можда, рече Валерија двосмттслено. — Дакле, у коју сврху су му били потребни они сандуци за радиоапарате? — У пословие. Са њима ће да направи велики посао. Нис.ам требала. ни да га питам, сам ми је то рекао. — Тако? Онда можемо лепо да зарадимо. Ако не знаш, онда ћу ти ја рећи, да он намерава о тим сандуцима да направи носао који по закону штје дозвољен. Треба да му даш на знаље да то паслућујеш па ће бити још издашнији ... За чудо Валерија Је остала погпуно хдаднокрвна. — То није потребио, драги мој, рече најзад. Изгледа да тебе издају гвоје способности. Иначе ми не би одао да не знаш ништа. Човек се обратио на тебе да посредујеш а ти сада велиш да од празних саидука направиш неку криминалну а<Ј>еру. Била бих и сувшце глупа кад не бих видела да је по среди уцењивање. Ти си под старост подетињио. А сада, довиђеља, рече са подруг.мгеим осмеј ком Валерпја и потера коња. у касу. Хилдерба-ит је запањен гледао за њом... Шта се то десило,?

Норберт Јохаисен вратио се тек два дапа тгосле извештаја о смрти свога брата у Берлин. У канцеларнји је примио ћутећи саучешће прокуристе Кригера, који је био узбуђен. Он је много поштовао Кристијана, а његовом смрћу дошао је у питање и његов опстанак у фирми.

Кремер у болници поред постел>е непозиатог човека са брода. Непознати је бно при свести и лекар је дозволио да се саслуша. — Ви сте путовали „Холандијом"? витао је саветник. Иепознати човек климну' уморио главом. — Ваше име? — Кристијан Јохансен, рече непозиати тихим гласом. , Полицијски саветник се пренеразн. — Ви... ви сте Кристијан Јохансен? — Да, ја сам. — Онда вам од свег срца честитам, госиодине докторе, рече комесар. Молим вас, испричајте нам шта се десило са вама на броду.

— Поеле напада, причао је Кристијан тихим гласом, иробудио сам се тек после дужег времена, кад је већ брод пловио пуном паром. Био сам затворен у некој малој просторији потпалубља. У мраку се чуло само клопарање машина и ударање таласа о брод споља. Нисам имао појма шта ће битн са мном. Тек другога дана појавио се капетан Хармс у пратњи свог официра Николаја. Без речи спустили су ми кроз нрозор носуду са јелом. — Шта то има да значи, капетапе. запнтао сам одмах. Што ме ие пуштате на слободу? Хармс се осмехнуо, — Не ж,ури нам се много, господине докторе. Још нисмо стигли на циљ. Сем тога ја нисам дошао да чујем ваше жеље, него да, вас уиозорим да се стрпите и мирно понашате. Био сам изненађен цииизмом и дрскошћу тога човека. — Ви сте полудели, рекох. Зиајте, да ћу вас нрвом приликом предати полицији. И Хармс и Николај гласио су се иасмејали на ове моје речи. Затим су затворили отвор. Остао сам опет сам, затворен, у пуној неизвесности. Читава два дана нико се није по-

јављивао. По врућини која је вла#ала у мом затвору закључио сам да се налазимо већ миого јужније. Трећега. дана нојавио се опет капетан и сиустно м.и храну. На моја питања нпје одговарао. Иса:6га дана у вече сиопало мв Је очајање и почео сам да лунам о гвоздени оклоп брода. После ДужеЈ времена озго на отвору појавио се човек. То ннје био ни Хармс ни Нико■ лај. — Ви? повикао сам у чуду кад Сам га. угледао. То је био инжењер Шваи. — Пст, рекао је и метпуо прст на • уста. Ја ћу вам номоћи ... — Ко је радиоТелеграфиста на броду. — Робетс, мој сестрић. — Нека одмах јавн шта- се дешава на броду. Нађите и неко оруагје за мене, а ја ћу дотле да останем овде ... — Добро. Али Шван ое није више појаг.ио. Неколико часова доцније на отвору мог затвора појавио се одједном капетан Хармс с револвером у руцн, м за њпм Николај. Николај је спустио нешто позамашио у затвор. То је Оио штжен.ер Шваи, опесвешћеи и везаи. — Ево вам га, да вам прави дру1птво, рекао је Хармс пакосио — Била је права срећа што сам чуо кад је Шван разговарао са Норбрртсом. Норбертс већ илива, додао је Николај. .Био.сам тако Пренеражен да ннсам могао нн речи да нроговорим. Шван није уошнте долазио себи. Неколпко часова доцннје чуо сам сумњиви шум у. стоваришту. Брод је стао и ночео да се иагиње на страну. Вентплп на дцу били су отворени. Шта је бнло после, не знам... — Страшно, рече комесар. Ово је један од најсвирепијих злочина из мо- је праксе. * Веома узбуђен чекао је Норберт Лохансен у чекаоници осигуравајућег друштва „Оцеаниа". Зар ће му сада та проклета администрација да побрка све рачуне? Ако промаши овиј авиои, идући иде за Ахен тек у кече. А у Ахену. га је чекала Валернја Дибоа са којом је требало да ночне нови живот, далеко од завичаја. Најзад се појавио директор Велте. — Морате да ме извините. господине Јохаисене, имао сам хиган рдзговор. Сад ће ствар бити у реду — Молим, молим ... На вратима се иојавише два човека са качкетима на глави. Норберт Јохансеи који је очекивао да се иа, вратима појави благајиик, устукну у чуду. — Шта то има да значи? — Да сте ухаишени, госиодиие, рече једаи од људи. Но у тренутку кад је пружио руку да своје речи претвори у дело, Норберт отскочи у страну и у руцн му засветлуца револвер. И пре но што ее ико сиашао, одјекнуо је пуцањ и Норбертова рука беспомоћно клопу. Норберт Јохансен је извршно самоубиство.

Болничка соба у којој је лежао Кристијан била је пуна супца, Из болничког парка допирао је у собу мирио прол ћњег цвећа. Из даљине се чуо пригушеии жагор велнке варошн \ли Кристпјан га није чуо. Још увек слаб и блед мирно је лежао. Чекао је мирно, нимало нестрпљиво да се врати у живот. Са тугом у срцу иримио је вест о трагичном завршетку свога брата Норберта. Није имао шта да каасе! А пре неколико мићута јавила се госпођа Илза Јохансен и умолила да га посетн. И сада је сав блажен чекао да је угледа. (Крај)