Коло

5

саи11АШШ Цобре и рђаве стцаие исхдане воћем Без сраке сумње воће је један од најкориснијих и на.јздравијих елемеиата наше исхране. Цре свега оно јв нријатног укуса, расхлађује и освежава нридиком јела. Осим тога воће, којв садржи највише воде, затим шећера н воћних киадлина, врло мало белаичевине, а никаквих маћти, лако се вари, те се због тога даје и најтежим — осим желудачно-цревинм болесницима. ]Зоће је здраво и корисно не но својој хранљивој вредностн која је мада — иако оио може доцта да засити, жада се узме'у већој количини, али та засићеност од воћа ие долази од тога што је оргаиизам стварно засићен, него од веће количнне целуАве коју оно садржц и која изазнва само осећај засићења — већ по великој количини витамнна, иарочито витамина С (це) коју оно садржи. Познато је да су витамини супстанције које се налазе у нашој исхрани и које служе за регулисаље многих за живот важних процеса у организму. Без њих догодиле би св тешке иромене и озбил.на оболења. Сваки од њих управља, носебном функцијом у нашем телу. Тако витамии С, који се налази у нарочито великој количини у воћу и поврћу, подиасе отпорност организма нротив разних зараза, спречава крвављење у наџЈем телу и потпомаже рад једне важне жлездв са унутрашњим лучењем, тзв. надбубрежне жлезде. Како организам стално потребује извесну количину овог витамина (око 50 милиграма дневно), то га мора и свакодневно примати у храни. Да би се сиречио недостатак витамина С најбоље је јести свеже, пресно воће које га садржи у довол,иџј количини. Осим витамина у воћу се налазе и воћне киселине које повољно утичу на функцију црева и р»гулишу столицу. Отуда и нозната .чин.еница да воће узето изјутра, на ште, има в,Ј1ло новољан утицај на столицу. Због тога, често, дена Добију но неколико столица, па чак и пролив, после јела веће количине воћа. Напослетку воће, као лако сварљиво, даје се и најтежим болесиицнма (нарочито цеђено у облику сокова), који га врло р^до узнмају и лако подносе. Због своје лаке сварљивости и свог великог садрж,аја у витамину С, оно се може дати и пајтежим болесницима од скоро свиг, осим од желудачно-цревних оболен.а. Воће је нарочито корисно срчаним и бубрежним болесницима. Овим особама, као и оболелим од артериоскдерозв или повећаног крвног притиска, добро је и корисно пролисати један или два, „воћна дана" у недељи, којих треба да поједу једино кило до киле и по воћа (трешње, крушве, јабуке, брескве, грожђе). Осим воћа тих дана ови болесници не треба ништа ни да једу, нити да иију. На тај начин одмори шс се не само њихов прибор за вареше, иего и остали органи, а нре, свега бубрези, срце и крвоток. Али поред ових својих добрих особина, воће може бити и штетнО и гч> због тога што оно преноси многе клице, изазиваче тешких болести. Тако ја сигурно да загађено воће може да изазове трбушни (цревни) тифус, наратифус, дизентерију и друга желудачноцревна оболења. Како се кувашем клице уништавају, то би и клице на воћу биле уништене када би ■ се оно искгвало. Али на тај начин оио гу&д своју свежину, арому и сласт а, осим тог* губи и своје витамине. ^бог тога јв штета воће кувати или номшахи прокуваном водом, већ га треба нресно. јести, али колшЛкје могућно чистије. У том погледу најбоље је чистим рукама (одраним водом и сапуном!) воће са дрвета брати и одмах 1а јести. Али то је могућпо у сасвим ретким приликама. Због -_тога пре јела свако воће' треба неколико пута испрати свежом и чистом водом, из чистог суда и, осим тсга, када је то могуће, љуштити (круиисе, јабуке, брескве), иако му се н«. тај иачии одузима извесна количин* витамииа која се налази у љуски. П* инак боље је јести воће са мало мањо витамииа, него ли стрепити од нвке заразне болести . .. Др. Н.

ПРАЧОВЕК

Аа> Штра

Професор Амегино је нашао најстаријега нрачовека у Јужној Америци, кад се налазио тамо на свом лаучном истраживању. Нашао га је у Аргеитинији, у близини местанца Ла 'Гнгра. У геолошком слоју терцијалног доба иашао је тамо овај археолог међу многобројним остацима окамењених кбстију досада непознатих животиња и један човечији костур, који је према његовои мишљењу најстарији, што је досада уопште нађен. Лубања је била па жалост јако оштећена. Доводи се то у везу са обичајем америчких прастановника, који су хотимично уништавали лубање мртваца. Неочекиваним срећним случајем нашао је професор надопуиу свом открићу. На другом се м:есту у истом слоју намерио на други скедет, код кога је лубања била много боље сачувана. Лубања тог „Хомо Пампуса", како га је ирофесор Аметино назвао, изванредно је широка те показује велико сродство са америчким мајмуиима. Чело готово ни развито није, али је зато развита јако задња чест лубање. Са страие слична је цртама трокута. Иљвсиина лица је велика, чељусти - су особито ' јако развите. Привлаче пажн.у снлне очне шупљпне. Такве још ни на једиом до сада познатом човечјем типу ие пађоше. Носии делови су такође врло јаки, али зато мождана шупљина одговара иотпуно лубањи данашњега човека. „Тај костур", веди професор Серги, „очигледно нам нриказује пајстарији тип човечији, који је до сада оисривен, па доказује, да је човек живео нстодобно са големим сисавцима терцијалног доба, чему има сада око милион годкна)

(фото; 1п§. Рагомнр Стсфлж>ви11)

ИиЈе га смела тшше И кад се удал.ио у гомили пролазннка, пошла је за љим. Следила га је издалека, ишла за њим неонажено и допратила га до куће. Ту је он становао. Ту је могла да се оствари њена срећа, ту је требала да се иснуни њена чежња. * Сутрадан му је послала цвеће, а пред вече пошла је до њбга, и зазвонила на вратима. Он је отворда. Погдедали су се, насмешили дратким, јеДва видљпвим бсмехом. Нису рекли једио другом ни речи. Ушла је ћутећи и седа на ншрсжи орман. Једап уздах казао му је све. Сео је поред н.е, узео аену депу руку и лагано је пољубно. Напољу је шум&јго , чуо се жагор пролазннка... жнвот. Пиди су хладно вкно од којег прво тихо титра

ју усие, затим се радосно смеје, а онда све нрелази у помамну љубав, у кикот и разбуктава у страст. Љубила му је очи, те очи које су је својим погдедом пратиле две године, очи које је увек видела: у цвећу, на небу, у блеску реке ... Како чежња може да траје дуго, како жеља даје велику ладу! А љубав? Она нролази брзо, она живи кратко као, нлави пролећни леитирић. Убрво је почео избегавати, ускоро га је виђала са другом женом у друштву. Она се смејала идући норед њега, она је гледала у његове плаве очи ... /

Са стаОом ло планини

ХЈИШВ ; &И0ЖТА-Г&РЈ7А НА Г7ЕРИ

| / потајн од свих, од њега, па чак уЈ н од саме себе, волела ' га је дуго. За цело то време ни једац мушкарац за њу није значио иишта. Т6 је трајало више од две, годнне. А почело је овако. Становао је у истој кући у којој. и она. Сусрели су се иа степеннцама. Погледали и обоје -застали. А онда без речи прошли једно поред другог. Можда пм је само један кратак, једва видљив осмех, затнтрао на уснама, и то је бнло све. Али тај први суср-ет дубоко се урезао у њено сећање, у њену д^пту. Он је много значтто за њу. Ноглед његових плавпх очију лебдео је и онда пред ком пада га више није виђала, дуго, Ш је био отпшао. Нреме је пролазнло ... Зима, лето, и онет зима. Иадао је снег као беле раде и нокривао земљу. Ове је било бело и тмхо. На нрозорнма својом неМшдл.нвом руком тиарао је мраз фанта стичио цвеће. Хладно је било, ади у н.еиом срцу буктао је жар распал.сн једиим паром плавих очиј-у. Н1>олеће јс доносило радост, цветало је цвеће и- мирнсало разношеио ветром. Сва ирпроДа певала ј.е о срећи која је певала и у њој. Два плава ока, жао два нлава пролећна цвета, нратила с <у је па сваком кораку. Лето ... лето ... Суице је у пуном сјају с плавог неба мнловало свет. Река се преливала у влату. Све је бидо пуио светлости. А н.ен поглед још увек за-сењавао Је одра : два блистава ока. ТНплалили су дани и ноћи. Месец је см1",!.!1»ао сунце. Али у њеном срцу остајао је још увек исти његов погдед. Тражила га је свуда: у гомили нро-

Он Мора знати све: колико чезне и колит4о га чека. Било је онет продеће. Једног дана шетајући улицама замишл.ена осети један ноглед на себи н трже се. Ннје могла да верује: гледала су је два нла ва ока, иета она два нлава ока о којима је толико дуго маштала. Био је ои.

лазиика, кроз кафанске ирозоре, међу хил.адама кунача на реци, у тамним гледадиштима биоскоиа, у мрачној поћи док је стајала наслоњена на прозор. Нпје га налазила, али је зиала да ће та опет срести. Нешто је у њој говорнло тако. А онда ће поћи за њим.

< ^