Коло

Тж4 /кјС| ТзоФу е?(? и/Сј" . 1ише Милое^'ВЛ?б"вмК7"

Ту леиу жену срео је Илија Бешовић негде на Југу где се налазио као млади генералштабнн официр. Била је удовица његовог класног друга. Била је сама, без родитеља и Сез детета, сва учаурена у себе, невнајући где да крене одатле где се већ била скућила са малом пензијицом Ио „старом закону". Он је гледао како пролази улицом расејана, док је живот хучао око н>е; у нозоришту брижну у партеру на седишту другога реда, док су над н>ом у ложама блистале у накнту п срећи жене разних ратних богаташа. Илија је био са села. Сиров. Још неискварена срца и било му је жао: та она је била жеиа онога човека чије су груди красила сва одличја јунаштва и части. И не мислећи много галантно јој је понудио своје срце и своју вомоћ. Она је прво оборила главу. Макако д'а је он увио све у најлепше речи обожаваља и дивљења за љу, она је била дете једне патријархалне породице и ова јој се понуди учинила ружном. Али после... ваљда страх од тужне самоће у четири зида, вечитог ишчекивања, хоће ли се пријатељице сетиги да јој понуде какав изла.зак ... тешка атмосфера скромнога стана иза чијих је завеса унирала да продре јузкњачка врелина или ударале језиве

Она се тргла унлашепо да неко не приметн ту блискост заклопила своје тешке источњачке трепавице и казала: Снгурно. И одмах је одбројила са својом женском прецизношћу: десет дана. Али заузет пословима Илија је заборавио ту поруку и свој рођендан. Случајно тога дана прошао је поред њене куће и устрчао за тренутак да је види. Она је пословала нешто око великог двокрилног ормана. Била је ведрија но обично, обучена у светлу хаљииу; кад га је угледала приклонила је хитро врата на орману и наслонила се на њих. — Какве су то тајанствености, казао је л,убећи. — Дођи да ручаш самиом па ћеш видети. —Али ја хоћу сад! — И покушао да иза њепих леђа отшкрине врата на орману. Она се смејала али је протестовала на то насиље и одгурнула га. — Добро, узвикнуо је он бесно и излетео је из собе. Ннје дошао тога дана, ни сутра. 0на га пије потражила; — Бити толико без темперамента, без интересовања, беснео је Илија и отпутовао за Београд на дан-два да је казни. Али у Министарству су га једва дочекали. Бео је придодат на службу

кише... или њена пригушена младост... Једне вечери у биоскопу он се нагнуо њој и додирујући скоро уснама њен голишави врат казао јој: — Мила, кроз десет дана је мој рођендан; — хоћеш ли ме изненадити нечим лепим?

\аблете

Оглас рег. С, Бр. 19.969 од в-Х-1942 Двбша се у свако) апотеци

гимназиста. Можда "би и Стигао да се носач натоварен коферима није оклизнуо, коферн нолетели на земљу, браве отсковиле н ствари се просуле. Илија га је посмартао. За дивно чудо колико је тај младић личио на њега, као да је изишао из оног оквира у коме је стојала његова слика окачена у великој гостинској соби поред иконе. Воз је отишао. Младић је потоварио ствари носачу на леђа и послао га у чекаоницу а сам је пошао њему оа једним раздробљеним пакетом у рукама. Скинуо капу и учтиво питао: — Је ли слободно? — и сео на други крај клуие, стављајућ исвој пакет између себе и Илије. — То су мампне забелешке, рачуни, успомене ... Опа пати од срца, ту је недалеко у селу код родбине, јер опа воли Поморавље, говорио је младић фамилијарпо ... Хтео сам да стигнем пре ње у Београд, да однесем ствари и олакшам јој. — Хоћу да пожиби , јер где. бих ја без ње? Тешко је битн без оца; обијати нрагове богате родбине, то убија понос и самопоуздање. Илнја је слушао све то као из неке даљине. Његове очи лежале су запрепашћено на једном великом пожутелом ннсму, које је носидо његову адресу са пуно нзбледелих жигова; очигледно је путовало за љим и враћало се. Без речи он га је зграбио н здрао коверту. Младић је викнуо, али Илија је прочитао:

»Милн... 8ашто си ж оставно? 9) адшану је било шест каранфила и| твој рођендан; једва сам их набавж« ла. И мала гозба за наш ручак. Шта ћу ако се не вратиш? Ја са< у тешком положају. Некога немам. Како да сакријем овде где се све зпа? — Умрећу можда. У сваком случајт презрена и осрамоћена..." Младаћ је викао: „То је нечувено, Господине ... неваспитање ... Без обч аира на то ко сам ја... Али ако жв< дите знатн: Ја сам син једнога час-> нога официра, палог за домовипу ■ зовем се Драган Бешовић". Илију је тресла грозница. Овај ми« ли дечко био је његов син. Зар је шо тина да је он, који је себе сматра« узором части и е&весности разори® снагу једне жене, створио ово дет» које се злопатило у животу, то се ввч дело. Зар да одбаци опет овај дар Божји, ову расцветалу младост; шта да чн* ни? II ронио је у лепо младићево ли« це, у његове зажарене љутите очљ Његова грозница стишавала се полако. Иежност га је гушила. Нагао с<ј младићевом лицу и казао дрхтаво: — А ја сам частан официр. НисаК нао 8а домовину, али сам је верно служио ... Зовем се Илија Бешовић" — и твој сам отац. И пре него што је младић могао да, проговори, обгрлно га око рамена и казао са ауторитетом: повешћеш мв одмах мајци!

једном посланству: после је летео из нрестонице у престоницу Европе. У Београду се з.аустављао мало. Јавио се једанпут једном картом, затим је дознао да је отишла са југа н то је било све. Његово пензионисање дошло је прерано. Он се горко осмехнуо погписујући га и казао: одиста изненађење! снремио се и пошао за село...

После месец дана враћао се са села и седео заваљен на ново обојеној зеленој клупи у хладовини мале сеоске станице очекујући београдски воз. Унаоколо је владао савршен подневпи мир. Сунце је жегло. Над шеваром, у баруштини, иза пруге узлетала је једна птица закликтала. и падала понсво уморно у барски густиш. Из поља је струјало хиљаду мириса разиграно јулским сунцем. Илија је удисао са насладом тај мирис. Ту, на извору природе њене лепоте и истине он је дао срцу на вољу. Како су га нежно грлиле кроз сав живот родитељске руке кад је дола8ио једанпут годишње да их обиђе и испраћале га с тугом поручујући му да им идући пут доведе снаху и унуче. Али он није створио породицу.... Зашто?... Из далека је затутњао нишкн воз. У тренугку кад је улетео у станицу и стао, на перон је упао зајапурен младић шеснаестих година очигледно

'■едео је на меканој столици без наслона и говорио је брзо, без предаха, као човек који пе жели да га прекидају, који би хтео да каже све одједпом како би га одмах схватили и разумели. На лицу, које се налазило у полутами, није се видео одраз онога што је говорпо, али је деспом руком правио живе покрете. — Сад, ево, говорио је, хоћу да, ти кажем све. Хоћу да ти испричам све оно што са.м крио пуних пет годнна од тебе. Да, ти си сумњала. Ти си ме мучила кроз свих осам година нашега брака својом љубомором. Том сумњом ти си покварила наш заједнпчкп жибот , који сам тако идеално замишљао. Прве три године био сам ти веран. Нисам погледао ииједну жеиу. Избегавао сам их јер сам знао да би то тебе болело. Али ти ми ниси веровала. Те три године ти си ме мучила својом сумљом. Када сам долазио кући, не верујући питала си ме где сам био, иснитивачки си ме проматрала, тражила си погледом женске власи на мојим раменима, траг пудера на реверима мога капута, црвенило кармииа на уснама и лицу. Претраживала си ми џепове не би ли нашла какво писамце, забелешку, или ма шта сумњнво Али никада ништа ннси приметила, или нашла. Не, те три прве године нис-и могла ни наћи, јер сам ти био веран, потпуно веран. Али, онда је иочело. Слушај! Почело је ... Она није рекла ни речи. Само се смешила. — Први пут сам те преварио са Аном, твојом најболлм пријатељнцом. Сећаш ли се када смо једне вечери требали све троје да пођемо у биоскоп? Ти си одједном добила нанад мигрене. Легла си у ностељу, и како ти је било лакше, послала си нас двоје да идемо у биоскоп. Ти си њој веровала. Алн, сад тн то могу речи, ту вечер ми нисмо били у биоскоиу. Пошто смо обоје тај филм већ били гледалн, отишли смо у њезин стан и провели два дивпа часа... — Да, го је било нрви пут. А онда... Она је ћутала. — Онда је то било у бањи. Ти си пред сам наш полазак са летовања морала да отпутујеш кући, јер си добила депешу да ти је мајка јако болесна. Ја сам остао да уреднм наше ствари и да платим' неке рачунс. То вече дошла је Невенка У нашу собу да те потражи . .. и остала. Тада ниси посумљала у мене, јер сам допутовао кућн после тебе свега осам сати касније... Пише: Душан Михајловић Тишииа. Она се још увек смешила. — Затим је дошла на, ред твоја фризерка. Знаш, она мала враголаста плавуша, увек весела. и насмејана. Једпом док си ти била код Вере она је дошла да ти уреди косу. Чекали смо те заједно, смејали се и шалили. Једно другом прочитали смо из очију жељу... и испунили је. Често је та.ко касније долазила да ти уреди косу кад тебе ннје било код куће ... Она га није прекидала. — И доциије, кроз овнх пет година, ти си ме с неверицом питала где сам био, испитујући посматрала си моја рамена, косу, лице, нретраживала моје џепове, али узалуд. Опе прве три године сумње научиле су ме много. Никада на мени ниси могли приметити ништа. Тада ме све то више није мучило. Можда је чак било и забавио... — Али, није остало само на томе. Касније дошла је на ред Дана, Олга, Цвета... све твоје добре пријатељице, све опе које су ти се потсмевалв ради твоје љубоморе и хтеле да те исмеју још впше. — Је ли доста ово? Треба ли да ти набрајам још? Хоћеш ли да ти кажем к&ко си немоћна у својој љубомори на мене и цео свет? Како си смешна ?.Ј,

—\ 3

Оп је говорпо гледајућн у њу. Израз његовот лица ннје се видео у полутами. А опа је ћутала смешећи се и даље са фотографије, у сребрном сталку на столу, којој се он исповедао.