Коло

пиш^: Нчл&н "Вн

<УЈије со зиало чији је. Скитао је « Ји улицама, јео шта нађе, тражио господара. И иашла га деца, нашла га баш поред једног плота. Он, Лукс, курјачки пас, гледао је на плот, режао. Накострешена мачка гледала га. — Рекс, Џони, Хекгор! — викала деца, а он гледао мачку, лајао.

— Лукс! Позвао један. Он весело вамахао репом и пошао за децом, Осврнуо се једном па плот и — «чвтгје':.,г — ]5Љао Миша, нај: 6тарији. — Ми ћемо га хранити — рекао неко. — Добро ... рекли сви и повели га. Вто, тако су деца дошла до Лукса. Хранили га. Неко коске, неко хлеба, а поневи и џигерице. Било му је добро Ишао са децом, играо се. Вукли га за реп, дражили га. Он ћутао, трпео, јер шта ће — волео је децу. Везади му капап око врата, водили га градом, правили се важни. — Наш Лукс ово — иаш Лукс оно — говорили сваком. — Чији је то пас? — питао неки господин. — Наш! — рекоше му. — Да ми га продате ... —Нећемо, треба. нама. Нису знали где ће да спава. — Код иене не сме. — Ни код мене — говорпли су. — Па где? Једва су решили. Направили су му кућицу на нлацу. Од цигала. Прострли џак — I дивота. Плац на висипи Не види се кућица са улипе. Баш како треба. Одозго баштди стару мушему, неки плех. Преко свега — даске. Киша не пробија. Пружи шапу' — заповедио један Пружио десну — Пружи леву! Пружио и леву. — Хајде моли! . Молио Угађао је деци ... * ' О рли су крај љега на плацу, причали — Треба да иу купимо ланац. — А паре? — Скупићемо. Сложили су се. — А код кога да стоје паре? Слегаље раменима. Један другог гледали — Ја сам се сетио — рекао Ратко. — Ископаћемо овде једпу рупу, нашу тајну. Динаре, полудпнарце — све унутра. Нико да не дира. Дакле? — Добро је. Тајна — њпхова радост. Добро скривена тајна — савршенство.

Паре су се множиле. Виће за ланац. Лукс ће бити горд. Купили му. Свако га по мало води. Деца и-з оближљег краја гледала су, завидела. — Кад бисмо и ми имали... Шапутали су: — Ух, сада су они на.јјачн. Ших не сме пико да нападне. Погледај пса. Он би сам нас победио. Плашили су се. — А ако нам закажу рат. Пропали смо. Морамо им се предатн. И тако редом све дружине — плашиле су се. А Луксови господарн — лнковали су. Сваке вечери седели крај њега, чаврљали. — Наш Лувси је пајјачи пас у граду! И најбржи ... * 'Водио га Мшпа кроз варош. Застајкнвао Је пред сваким излогом, гледао, дивио се играчкама. — Ово ћу да купим. Оно ћу да купим ... Загледао се у једну играчку — иаче које је климало главом. — Пљас! — пуче излог крај њега. У излогу — Лукс! Стегао маче, играчку, цвили. Газда истрчао. Свет се скупљао. — Шта то уради? — грмну газда? — Ни ... ни... нисам ја — муцао Миша. — Него ко? Ти си! Приближавао се Миши. Глед^ао га у

ОЧИ. МЧПГ"

јс дтхтаот лукс СВЗОРИЖНО'

вутпло играчке по излогу.

— Напоље! — впкнуо је на љега газда. Пошао је да га удари ногом, али — устукнуо. — Лукс је љуто ре;као. Ти ћеш ми то платити! — раздерао се на Мншу и почео да га бије. Лукс залајао, скочио на газду, уједао. Свет се све више скупљао, смејао. Газда побеже у радњу. Лукс и Миша спокојно продужише шетњу. Народ најспокојније се разишао. Миша причао друговима: — Лукс је лав! Спасао ме. Да није било њега добио бих батипе. Лукс се само умиљавао ...

Цела дружина, са Луксом па челу, шетала је. — Гле, мој Лукси! — узвикнуо је један господин. Лукс му притрчао, лизао га. Радосно лајао. Човек га је миловао. — Лукси иој, слатки Лукси! — тепао му. Окренуо се деци. Благо рекао: — Где сте га нашлп? — На улици. — -Јесте ли га добро хранили — Јесмо. Извадио две стотине динара. — Ево вам, за паграду. — Хвала. Окрепуо се Луксу. — Хајде! Лукс погледао децу, погледао њега ' и пошао — њима. Они га терали. Господии га ухвати и силом одвуче у кућу. Ту је становао. — ТТТта ћемо са његовом кућицом? — Да је порушимо. Пошли ка плацу. Полако. Кад тамо — Лукс у кућици! Лежи. Чека децу. Побегао од господара. Дошао код деце. Волео их. — Ав! ав! авт — лајао је весело. А када је окај господин, стари господар Луксов, срео понова свог Лукса са децом, рекао је: — Нека буде ваш. Чувајте га. Он код мене неће остати. Вас је заволео. Хоћете ли? — Хеј^да- Луксг Лукс је махао репом. Увијао се око малих, дечјих ногу ...

7 Ђ јшгцч

»опли супчеви зраци обасјали су баште мале варонш и позлаћивали врхове зграда, губећи се постепено на далеком, руменом западу. Вечерљи ветрићи лелујали су по дрвећу зелено лишће парка док је Милан корачао са Надом између цветпих стаза. Тајанствено вече, румено на западу, спуштало се иеосетно. Вечерља свежина крепила је млада срца, али су они ипак имали иечег тешког на срцу, што је мутило љихову срећу. Он је њу чврсто дрзкао испод руке као плашећи се да ће му је пеко отети. Говорио јој је о својој љубавп и колико ће патнтл без ње кад се растапу. Корачали су већ небројепо пута по истој стази осветљеној сијалицама. Час растанка, приближавао се. Најзад се решише, да напусте весео свет у парку и да пођу мрачпом улицом где ће једно другом изрећи можда последље пездраве. Часови су одмицали и кратили оне срећне тренутке. Зауставнше се нспод мирисне липе, једне споредне улице. Светлост сијалица сасвпм је слабо допирала. Он је нежно стеже на своје усплахирене груди и љубно је свнм жаром своје истинске љубавн. Она, опијепа пољупцнма, била је неизмерно срећна, јер је оп био њена прва љубав. Ипак је нешто пекло, мучило н попижавало. — „Он сигурно пе зна, да сам За сирота, а такве девојке остају неудате и крај све леноте, мислила. је она, Ја пикада нећу бити његова.... У овоме тренутку, најсрећнијем у љеном животу. потекоше неколнко би-

серпих суза, коЈе се нису виделе, али су Миланове усне осетиле њене влажне образе. — Надо, зашто плачеш кад смо обоје срећни. Ја ти остајем веран до гроба, волео сам те, волим те и волећу те. Ти си једини цвет, кога сам изабрао.

последњи срећан тренутак, да ћу тв изгубити за навек. Ти сутра одлазиш у свој крај далеко од мене. Ова шн следња година твога школовања, про« текла је као најленши сан у моме жич воту, који се можда, више неће вратити. — Не, ми ћемо се опет видети. 'Ги си мој идол, моја срећа и моја утехаЖивим под иајтежим материјалним условима, свршио средњу школу, беа довољне помоћн сиромашних родитеља, ред је, да њнх помогнем за времв летњих радова док се не уппшем на! правни факултет. Кроз неколпко го^ дина, бићемо обоје срећпи, ти ћеш бнти моја .. — Ја сам Те волела и волећу те вазвони нежни глас пун мелодије и дражи, кроз плач — алн ја не могу бити твоја, ја сам сирота, без мираза.« Ми би били несрећни целога ;кивота.^ — Зашто говориш тако, Надо! Ја не тражим ништа друго осим тебе. Ја те узнмам из чисте љубави, да делнмо вло и добро кроз живот. Часови су се губили у дубоку ноћ'.Ветрић се враголасто играо са освеже* ним листовима мирисне липе, под чи* јим се гранама доказивала невина и жарка л>убав уз страсне пољупце ж исповести. Приближавао се и последњи тренутак растанка. Милан је мшговао и.ену плаву шсу, врат, обло тело и груди. Дадоше једно другом носледљи нољу* бац на растанку са асељом, да се ускоро опет састану. Ноћ нпје говорила, иема тишина владаше на све стране. Он је пошао са њом до њене куће гдв се поздравише још једаниут. — Миле, пиши! — Хоћу, Надо! * Милан је провео лето на селу помажући своје родитеље а по свршетку послова и лета уписао се на правпн факултет. Осетио је живот великога града а поред њега и тешке дане. Сада је тек увидео тешкоће живота. Њему су недостајале материјалле могућности. Чн3558 Дјгпо је у с-бби. Шди Гв нспрва писао чешће. Писма су била пуна љубавне поезије али у колико је време одмицало, од онога срећног дана и у колико је његов положај постајао тежи, због слабе родитељске помоћи, писао је све Ређе. Из пиоама љегових, ништа се није могло приметити и ако је често пута заплакао пишући. Сећао се ншчезлих дана, на пољупце, загрљаје и речи које му је казала при растанку опе дивне летље вечери. Њега је то дубоко болело. Преживљавао је најтезке часове у своме животу. Њ"ега су мучиле речи са којима је Ва< ди обећао верну љубав до гроба. Сада је унознао прави живот. Сада јв видео како је немидостива судбииа појединаца... — Добро, да се олгеним њоме — мислио је — али шта ћу, кад морамо провести цео живот у беди и очајаљу. Она ће бити несрећпа и поред иаше жарке љубави кад јој не могу пружити удобиији живот. Не, нећу, да она>

Одлазим сутра али не заборавн да ћу ти се ускоро вратити. У овоме треиутку, хтео Је .да покаже, да је јачи од ње у савлаћнвчан.у бола али му то пије сасвим успевало. У овоме трепутку капуше н њему две сузе. — Ах, Миле. моје срце притеже нека невидљнва спла и говори, да је ово

у животу сграда због мене. 0'ставићу је, да она пађе биће, које ће јој пру^ жптн све а ја ћу се и даље оам пробијати кроз живот. Милаи је с болом' у души пустио времеиу да лечи његову и њену тугу. Чезнуо је целога жнвота за најленпјим цветом, паписао јој последње писмо и више се пије јавно...