Коло

(7) <— Дадена си за Јусуф Але пашу? — Дадена сам ... — Мислида ли си кад чује што ће од мене од тебе, од свих нас и од оазај свети дом да. бидне? — Венчаље искам, кликнула је опет Алта... Искам да отиднем „сас груди" у онај дом у воји сам пошла... Искам да ми чело буде светло ... Да носим главу високо, чистр, како ваше жене што носе... Кад нређем овај праг уста ће ми занеме до смрт, никој неће да чује, такој Гоопод срећу нека ии дадпе, аакле се Алта. — Браћу имаш? Нели те је стра? — Неје ... Алах ће да ги чува ... На Исуса ће се молим. — Дете си ... Ако ое покајеш... ВРешко је вера да се мења ... — Никад дедо бљаш ... <— Мерак прооди, грех остаје. •— Не збори ми дедо благи, заллака Алта прихвати опет њетове руке и опусти лиде на љих. — А ти ајде пред олтар, загрцнуо се старац сузама, пред страхом и плачем младе Туркиње... Као некада његова мајва у судници, ЈГома је сво време стајао са шајкачом стегпутом рукама и смешкао се евојим тамно жутжм очима... Слушао је разговор, игумаиово отимаље и забадивао пркосно своју лепу главу... Кад оу старац и Алта заллакали суауо је ЈЈЈема. ружама старчевим, отео их од Алте, подигао дд топло, захвалио, па их је принео својим уотима.

У конажу Риза беја Валије није пролазила ни мртва душа. Валија је седео затвореп у својој соби, мрк, озбиљан и тужан. Шемса ханума седела је по цео дан скупљена иза решетки у својој одаји и жудно погледала кроз нејасне отворе у даљину ... Млади бејови ишли су вроз кућу растрзани бесовима, али нвсу пошлн за сестром, јер су у очима свога оца видели муву, али и одобравање. А мајкине сузе које су клизиле из углова очију тихо и уздржано разоружавале су их. Младе робиње нису се живе чуле, нити се кроз кућу разлегао њихов викот као дотле... Мерсија је пословала у кући безвољно и уздисала погледајући се по катвад вришом и упитно -ба-^рим Успд. ко,ји се ударао у груди чим би остао са^:. ,т" : 5? .ЕбЖ" ла је ув постељу своје другарице, во-

(Овинак: Приватна сиојииа)

РоМАН 04 8ЖЕ ПоП -МЛАЛЕНоБЕ

ја је пала болна још оне ноћи вад је Алте нестало. Отрасна и бурна Арифа је боловала тешко. Њена жива мисао ишла је без престанва за младом господарицом, али ни»е схватила да је она тамо пошла са младим Србином да тражи свој ксмет, да је тамо у даљину понео њен велики мерак који није знао за меру и за страх... Арифа је јаукала у поетељи, кидала косу, гледала овоју „вјучук ђул хануму" како пада мртва негде на путу, кажо је негде у планини самовиле забадају стреле у срце... И сва у ватри, свочила је једнога јутра да спаоава своју једину љубав у своме ропскоме срцу, своју кротку и распевану гугутку Алту хануму ... Али није пошла њеним путем, огрнула је фереџу, изашла у град и потражила конак ЈусуФ Али паше. . * Алта и Тома су ишли. После два дана изашли оу из равнице и пошли сувим и врлетним путевима преко брегова, пили су воду са ледених извора, слушали песми тица вроз шумарке, обилазили далеко стазе на војима су угледали људе и скупљали се Један уз другога не дншући. Кад су у близкни угледали село, Тома је остављао девојву за час и куцао на вапије да затражи хлеба, јер су њихови завежљаји били оворо празни и ударали су бајато. кућа далеко у двориштима, мирни и нечујнн Моро, излазили тромо и питали плашљиво по десет пута: — Ко је и што иска? Али кад би на отшкринуту капизу угледали младу главу под плавом шајкачом устрчали би се вроз дворишта и вуће, износијш би све што најбоље имају и задржавали га топло, скоро понизно: — Вфенди ... оинво ... Улегнн у вућу, превоначи, одмори се ... Далеко је Србија. Тома је захваљивао и одговарао срећан: — Не могу ... Имам „сајбију". И трчао Алги која је чекала у невој котлини, шумарку или под врбама., на обали какве реке или потока... Једнога дана пут их је повео поред неке усамљене џамије на пол,ани. Један хоџа на коњу ишао им је у суорет, али они нису имали кад да се свлоне. Ноздравили оу га ногнуте главе, али се он сагао из оедла, загледао се нодозриво у њих и одмахнуо главом у пролазу. Престрављена од тога одмахивања Алта је да му се умили викнула за њим детињасто: — Оџо, дедо ... Златна нека су ти стопала с која идеш ... Оџа се окренуо достојанстеено у седлу, застао, превукао руком низ своју густу седу браду и вааао вадовољно, — Машала .., Шућур, ефенди ... додирнуо рувом чалму и пошао даље. Млади су се погледали сретним погледом и васмејали се пригушено. Али то је био њихов последњи смех... последња радост. Алтанина онага отпоче да издаје. Љене мале ручице набревоше од умора, на рукама отовочише јој крупне илаве жиле ... Њена мала и нежла уста као ружин лист жалооно се искривише и вадебљаше на светлим вубима; — једва их је отварала... Очи су јој се 8аклапале уморно, ноге су јој крвалзиле. Раотрзан жалошћу младић је узи. мао у руке, 8аборављајући на страх од света и носио дуго.. Тешио је и храбрио и прошла су још неволико дана, били су на домаву високе и тешке планиие коју је секла граница, али она није могла даље. И Једнога јутра нису изашли из једне котлине у којој су ваноћили.

Овчар под Авалом с

Алта је лежала ваклопљених очију..< Тома се нагињао над њом, јадиковао, 8вао је... Обасипао је најмилоснијим речима и мнловао устима њено иопаћвно лице. — Ђул ханум... сетио се имена к»јим су је у кући звали, узвикнуо јв пун наде да ће да га чује и отвори очи. Не плаши ме, само још малко, још један дан и муке ће престапу. Али Алта се само покренула и вазала испрекидано: — Не могу... всмет ми зар довде беше... за тебе ме жал, јадна нене моја... и заћутала олет дишући тешко. А далеко за њима, тамна црна тачка која је пловила путевима постајала је све већа и покретљнвија. Из жнта је избио Јусуф, брижан што их више нв види како избијају уз брегове у јутарњем сунцу, потерао коња из све снаге извијајући камџијом у вис и стигао у облаку прашине до њиховог склоништа. Сјахао је хитро и срушио се на колена пред девојком: — Ђул ханум не такој... Отвори очи ... Отвори твоја саказ уста... дај кураж још малко... заплакао је Јусуф... Куде ћу ја сирома? .. Ка.ко да искочим пред Риза Валију? ... Да те узнем на коња, да те водим дома... ефенди Тома нека иде сам ... Алта је одједанпут отворила очи, погледала грозничаво у Тому па у Арнаутина, подигла тешко руке те по-. миловала његове тврде расплакане о-< бразе и вазала тихо: — Не дам ... не пуштам га... Јј! ^ ав а"*4)Ј|М на воња, да поћемо напред, ца Бог каво дадеГ'.? ® Девојка се осмехнула и казала: — Ако... И потоварише је на коња. Ариаутин је придржавао у седлу једном руком а другом водио воња за узду ... Тома је ишао у страну дурашно и ако су му се очи заклапале и колена клецала под њим. Имали су срећу. Нико их није срео. Неволико патрола прошло је далеко од њих. Пролетњи дан је миловао Алтипе образе и повраћао у њих руменило. Снага јој се одмарала у широком седлу и хладила на благом ветру који је струјао кроз поља. Паметна животиња под њом обилазила је сваки камичав, УЕалу, локве на путу. Девојка му је савила руке ово јавога врата миловала лицем и устима његову раскуштралу и прашљиву гриву, осмехујући се оиет пуна срећне наде да ће стићи на оиај расцветали доксат. (Наставиће се)

И венчаше их ту ноћ. А ујутру рано вренули су даље јачи, озбиљнији, препорођени, вао два сТарца. Кад су били на пушкомет далево, иза манастирсвог зида из висове траве подигао се ЈусуФ, потапкао по плећима свога коња, који је љежао у трави притајен и наслоњен својом паметном главом уз раме свога господара... и позвао га да устане... Нахранио га из руке, појахао и пошао миран вао да ништа не зна, наместпо се угодно у широком седлу и запевао опет тихо: — Телеграмџи... тел..ву..ри...

таблете

ВАУЕК

Оглас рег. С. 6р. 19.999 од 6-Х-1942 ДобиЈа св у свако) апотеци