Коло

14]

•>осзшумсзАчгш-> МАТ>ГАРИН Маргарин епада у ред врло важних мавних намирница а оиравља се помоћу лоја ко;,и је претходно истопљен и пречишћен. Ако се говеђи лој загреје на 25 етепени Целзиусових и под притиском извуче из њега највећи део стеарина, онда се добија производ кој,и се топи на 33 степени и који има укус бутера, па чак и његову боју. То је олеомаргарин. А,ко се овом производу дода и млеко, добија се маргарин. Маргарин је према томе мешавиеа масти и млека. У ствари то је вештачки бутер. БОРБА ПРОТИВ УМАРАЊА Институт за физиолошко испитивање рада у Дортмунду бави се такође и кснитивањем појава умарања. Испитивања су показала да се шжрети мишића одржавају нарочитом материјом која се зове мишићни шећер Гликоген. При иарочито дугом раду мишића сакупљају се нарочите материје — умарања. Да би иеко могао бити стално одморан потребно би било брзо ©двођење ма,тет>ија умарања и истовоемено довођење материла одмора. Овај рад преузео је у људском организму крвоток. ЈЗнак цео овај процес захтева иавесно време, које се назива другим речима одмор. Још пре од мишића умара се оно место у мозгу које покреће мишић. Из тога произлази, да радни процес мора одговарати, ако се жели трајан успех, извесшим можданим потребама. Ова испитивања нарочито су важна када се узме у обзир ток радног процеса у предузећима, јер пружају подлогу радном темпу, који мора бити тако организован, да не изазива тешке појаве умарања. ХРАЊИВОСТ ШЕЋЕРА Већ одавно сонственици плантажа шећерне трске на Јамаици, а тако исто и разни путници и испитивачи кот долазе на Јамаику, запазили су да су падници на плантажама извавредно снажни и да врло ретко оболевају. Никада се ти падзаици не жале да су уморни и што један уради тешко да би могла да сврше три Евронљанина. Дугим иснитивањима најпосле 1е веше®а и та тајна. Утврђено је да падници на плантажама стално имају у устима по парче шећерне трске. које непрекидно жваћу. На тај начин они стално обнављају резерве енергије, јер је шећер извацредно храњив. ПРАВОСУЂЕ У ПЕРИКЛОВО ДОБА За време Периклово судио Је сам народ. Сваке године, тачно одређенога дана, биЈ >ано је шест хиљада грађина из чијих су редова затим узимане судије. Судије су о^дређиване тачно онога дана када би имало да се одржи суђење. У то време браниоци нису постојали и сваки оптужени имао је сам да се брани. Ако за то нису били способни, хуповали су нанисане говоре од људи којима ,је било једино занимање да пишу одбране. Наравно, такве одбраке нису смеле да се читају пред судом већ су их оптужени учили напамет. Одбрана није смела да траје колико је ко хтео, већ Је време одбране одређивано нарочитим воденим часовником. Чим би из тога часовника канула и последња кап, оптужени је морао да прекине одбрану. Затим се изрицала пресуда на тај начин што је сваки судија у нарочиту урну, на засебној цедуљици, спустио написано мишљење и своју пресуду, па се узимала она осуда која је имала највећи број листића.

беам&и^ МИ/л ОСАВЛ? & Вие==—

®ља Пантелић веровао је да има адраву памет. Није волео ни у служби ни у друшгву да му жо И &меће своје мишљење и иланове, а Нарочито не стари другови, који су му <еа женндбеним комбинадијама изашли ћа врх главе. Гледао је кад год је мо*ао да им измакне. Али једног дана пред „Таковом" »ије имао куд, наишло је н>их некоагако баш кад је он био при петом вшрицеру. Веља им је понудио стој »ице. Ниеу још ни поседали а нава&или на њега. — Ама, Вељо брате, докле ћеш ова!ко? — Немој да нас срамотиш; како тасо ми се иоженисмо и постадосмо Веки домаћини, а ти? — Чудо ... казао је Веља потсмешљиво- — Чудо си ти са тим твојим мускеуарским брковима и накривљеним шеширом. Личиш на какву утвару средњега века; да је срећа да са својих четрдесет година водиш испод руке 1еина од осамнаест. — Вељи прекипе. — А ви имате јаку жељу, да ме као Љечку прошетате са каквом цурицом, и док удариш длан о длан, а Веља пред олтаром. И развезао. — Али не кажем ништа бар за тај Један дан. Истина идеш уштогљен и укипљен као хиндуски Бонза, али тн се на руку ослања једно бајцо створе-

ље. Ти притежеш н>ену мишицу н обећаваш јој вавилонску кулу за будућност. Она те разуме и склаиа своје елатке трепавице и тиме ти захваљује... Цео тај дан честитке цвеће, песма, сам чар и милина, али после. • в — Трошиш на свадбеном путу поеледње паре и очекујеш улутницу од оног галантно обећаног мираза. Али у место упутнице стижу товари писама од фамилије „бајнота створења".

Саме љубазности, ласка и брига за „малом". Мала разпежено плаче и тај плач траје сатима... Грлиш је нежно и тешиш и ако видиш да нема зашто да ЈЈлаче и осећаш да отпочињеш да блесавиш већ, а они мили људи, што су те обасипали на путу оноликим пријатељством, просто ти - се уселе у кућу. „Они праве распоред, враћају трговцима оно што им се не допада, усхићују се сваком ствацлицом коју су ти купили. Гуркају у ћошкове све оно што су твоји донели. Ти видиш то, тишти те један бол у срцу, али раздрагани гласови, ужагрене очи, миловања, тепања, ти заборавља-ш све и тонеш у нежности н бризи нове породице. „Оца, мајку, сестре, браћу, то уонште не смеш нмата; они ће се, па ма коме сталежу нркпадали, дојављиватн у твојој кући као мншеви из руие н гледаће да се нзгубе час пре, да не еметају „бајном створењу". и њенима„А њени? — То су вам били у прошлости еве неке величине, ако нису и сад. — Ни једног трговчића, поштеног занатлије н радника. Нн једног одрпанка, а ако га има, „бајно створење" уме да оплете читаву бајку од лепоте око њета. А сви они скупа су, вао нека арбитража твоје породице. „Они разривају њену прошлост нз деветог колена и тн чујеш чудо нечувено, да је у њој од вајкада било незнање, ленствовање, пијаиство, прељубе ... Наклоности разним болестнма... „Слушаш све то из дана у дан, не верујеш својим ушима, али најзад онако заблесављен, отпочиеш да се стндиш: Дође ти просто да промениш презиме и да се назовеш именом женинога оца или просто: Веља Овастичић. И у овако страшној перепектизи, Веља је наљућен скоро скочио са столице: поскакали и другови— Е прекардаши Вел^о, укорели га ноздрављајући се, покуњени мало осећајући можда, да у свему оном што је Веља мало накресан рекао, има и истине. После неколико дана пошао Веља на неки службени пут. Посвршавао послове и враћао се. На провинцијекој станици мало путника. Он се удобно опружио у купеу сам и таман задремао, а врата се с треском отворила и упала задихана пристојно одевена девојка, нлн жена, Вел.а није могао одмах да просуди ... Скинула брзо шешир, рукавице и ок^енула се њему. — Госнодин путује за Београд? — Да, казао је он и поклонио се мало.

"бдшх еш мшш, реш« Јв шт тти што би да водиш сттттаС Дама фамилијарно. од осамнаест.. Дакле старост.*« Веља је гледао испод ока- Девојка Наа Топчидера он се некако уморно Је. Трлдесет година, закл.учио је зпа- кагао према њој и запитао: лачки. Лепа, снажна, велики корак, — Има ди госпођица родбину? снажне груди таласају се испод жор- Девојка је зажмурила на једно око жетске блузе. Мирише некако топло... мангупски и казала двосмислено н по И Вељи злослуто заигра срце. Лепа мало у стиху: девојка села, али непрестано држи — Ја сам сироче у евету. Вељу иа оку и заииткује. Разговор Веља је био печен. Кад је воз стао улази у неизбежну тему о браковима хитро јој лоскидао ствари и дајући и о томе, како се рђаве жене боље и кроз прозор носачу, рекао је: брже удају. ^ _ Остаћу овде дан, два... — Да, сад је све наопако, уздише После месец дана Веља је пошао на она, а како су били сретни мој тата венчање. На једној станици очекивала и мама. •. Он држи крму разговора и га је драга девојка. Нагао се кроз про. одговара сталожено, како одговара ње- вор, али се брзо тргао натраг . ■. Писа« говим годинама и „господину инспек- ла М у ј е да ће бити сама, а стајала јв тору". Не спомиње ништа о себи, јер у групи.људи и женскадије, густо прич ова девојка баш стасала за удају, као бијена уз њпх. Забринут узео је кофед и огроман букет белих ружа и пошао.* Одмах су га олазили и кличући полеч тели му у сусрет. Вереиица му је па« ла на груди, затим је отпочело нрет« стављањ,«: — Мој чика Андреја, он ми је у ме-. сто оца. Ово је моја стрина, мој бра* од стрица, моја ссстра од тетке, моја иајмилија сестричина. На пероп су излетеле две девојчице сличне његовој невести као расечена. јабука ... Девојка је наставила прв'* стављање: — А ово су моје рођене сестре; ти ћеш им бити у место оца, јели, душо ?Ј Вељи се чиннло да сања. Он је слу* шао себе: „оца, мајку, сестре, браћу,то уопште не смеш имати" •.. — Али се кисело осмехнуо и казао: ,,разумв се ... разуме се" ... Затпм је у хуци и жагору нове родбине кренуо напред,. зрела дуња, али отпочиње да му бива Сасвим сватовски у лудом трку кола! топло. Били су скоро нред Београ- су полетела друмовима. Веља с.е расч дом. Вече пада и уместо да га хла- кравио потпуно, притиснуо на срце довина што долази кроз отворен про- своју сутрашњу невесту и запевао; зор из Кошутњака расхлађује, њему ЈЗрати се, лепа Омиљо" .. • све горе ... Неке чудне мисли напа- Али одједном, као престрављен да# дају га. Он не може да их веже, али се однекуд из. октобарског сутона не се сећа оне увреде доброга пријате- врати његова већ одбегла здрава паља пред „Таковом": „Са својих четр- мет, ућутао је као заливен.

(Онималс: УФА Филм) Лпелиа Рајнхолд, млада, даровита и симпатична филмска глџмица.