Коло

5

годину дана да бих била сигурна. Сад јс све свршено. Ти си старац. Добар си само за мене и ја те остављам. — Пре двадесет н седам година ти си био потребан мојој љубави. Сад сам ја потребна свом егоизму. Моја те љу* бав није имала, нећеш ме ни ти имати. Видећеш како је страшно кад се измакне човеку нешто што му се чини потребнијим од свега. Видећеш . , ." Она се стално смејала, док ју је он, опружен на канабету гледао задихано, ие верујући самом себи. Она је закопчала своју рукавицу, климнула му иоследњи пут главом, отворила врата и он је чуо још само лаки корак како се удалава. НИЈЕ ОН ВЕГЕТЕРИЈАНАЦ После прошлог светског рата неки наш министар нашао се с друштвом на ручку код Коларпа. Узео јеловник и после дужег размишљања поручио јела без меса. Келнер се зачудио па ће упитати: — Господин министре, ви сте вегетеријанап, ако се не варам? Министар га одмери и отсечио рече: — Вараш се! Ја сам ти, брате, Ужичанин! (Министар Милорад Вујичић) КНЕЗ МИЛОШ И СЕЉАК Чуо кнез Милош како неки сељак из крагујевачког округа подбуњује народ због нореза, иа га дао по татарину одмах дозвати себи. Кнез, не говорећи ништа ухвати уплашеног сељака за руку. одведе га у одају где му беше каса, отвори је па му рече: — Чујем како говориш по народу да много узимам пореза. Кад ти је криво, брајко мој, вади из овог сандука сав порез који си досад платио, да не жалиш више на мене! Сељак, иако уилашен, досети се, изву« че из своје кесе из недара талир и убаци га у касу. — Шта је то? — зачуди се кнез. — Па рекли смо, господару, да сви овамо дајемо, а не да узимамо! Кнез заврте главом, одобровољи с-е па рече: — Е, дужа ти је срећа него живот! Сељак се тако срећно извуче из шхфипца, па на крају би још и почашћен. Али касније никада није говорио против пореза. БЛАГОСЛОВЕНЕ БАТИНЕ Кнез Александар на путу за Крушевац оиазио је у једној њиви неоконан кукуруз. Када дође у Крушевац, љутну се на капетана што ие иази да све њиве буду обрађене како треба. Вучић је то слушао и кад је кнез отишао, наредио момцима да капетану оцепе двадесет пет батина. Одмах после тога, још онако врућ, капетан одјури у оно село, добави кмета, нареду пандурима да и њему одвале двадесет пет батина и оштро нареди: — Ако кмете онај кукуруз не буде сутра до мрака окоиан, обесићу те у сред оне њиве! По одласку каиетановом кмет да дотерати сељака чији је кукуруз био, па дрекну на њега: — А што ти ниси оконао кукуруз У оној њиви крај иута? —• Инокосан сам кмете, а сустигли други радови и не може да се доспе! — Е досиећеш, бели, нећу ја за тебе да једем батине! — новиче разјарени кмет, па сад грешном сељаку оцепише двадесет пет лесковака. По повратку кнез беше веома задовољан кад виде да је кукуруз леио окопан. Кад дознаде да су због те неокопане њиве капетан, кмет и сопственик добили батине, не би му право, али га Вучић одобровол.и: — Море, благословенс су батине! Колико њих су оне научиле иамеги! Г10ТРЕБНА ЈОЈ ЈЕ ГЛАВА Краљ Хајнрих VIII, пошто му је „умрла 44 и пета жена, молио је за руку војвоткињу Христииу из Милана. Војвоткнња није била ни најмање очарана овом иону^ом, нити жељна да буде суируга овог плавобрадог краља. Посланику који јој је изнео коал>еву молбу одговорила је: „Кажите Вашем Величанству, да ја имам само једну главу, а та је потребна мени 44

II ретседник Веоградске опттине, унравник трада т. Драг. Љ. Јовановик, са тоспођом, прославио је своју крсну славу, Св. Ђурђица у Дому дечје заштите. Слава је прослављеиа у кругу малишана ра чију се судбину претседник општине толико брипе. Иретседник српске владе, тенерал г. Милач Ћ. Недић и више чланова владе дош ли су такође да честитају славу. фпшж-, А. Ошшћ)

му врати слободу? Зар У тренутку кад му почне сметати просто да оде сасвим мирно? То би ипак било сувише глупаво, зар ти се не чини? — Остало ми је било још само једно. Да те оставим. Али не, то је било сувише једноставио. Зар кад човек потражи једну жену, кад је узбуди, кад Је добије и кад изазове њену љубав, она може при првом знаку замора да — Морам ти речи, пријатељу, кад сам исувише препатила, ночела сам да мислим само на једио: на освету. Зато постоје два класичиа сретства: убиство

и неверство. Мени није ни на памег падало да постанем убица. То је, можда, питање нарави, али ја нисам нерБозна. Што се тиче неверства, можда је и то питање нарави. У ствари ја сам жена поштена. Да узмем љубавника ... Да одлазим љубавнику? Сама та реч, чини ми се да садржи нечег одвратног. Може бити да сам срела таквог човека који би ми се допадао .. . на крају крајева, али га нисам срела. — А затим, нарочито, ја сам добро увиђала да то не би била никаква освета. Осветити се, то зиачи казнити, значи учинити зло. Утући. Добро сам размислила. Нисам имала илуз&је. Ти ме ниси довољно волео да би патио због мог неверства. То би био мали убод, а не рана. Твоје самол»убље само би зарасло, без лека, за један дан. Ти си у оно време био велики освајач. Шта би било једно моје неверство према твојим сталним, многобројним и различитим гГеверствима! Ти би ме отерао, а мени би остала само моја срамота. Десет победа утешиле би те због мог губитка. Ја сам за тебе онда била само обична жена између толико осталих. И зато сам остала крај тебе не предузимајући ништа. Не зато што сам одустала од своје освете, не, већ, напротив, остала сам да бих се боље осветила. — Зашто људи као ти, људи који су били чувене нежење, заиетљавају себе у брак? Зашто? Просто из обазривости. Они узимају жену исто онако као што улажу да би под старост имали ренту. Да би им старост била обезбеђена. А ти, Ранко, данас улазиш у старост. Љубав и лепе женице не постоје више за тебе. Ти си чича, који се илаши промаје, коме се не излази увече, кога његов некадашњи неуморни живот ирикива за канабе. Дошло ти је време за чај, за карте, за радио, за новине које се чигају од почетка до краја, за брак. Више не можеш да зарађујеш новап, али живећеш врло добро, благодарећи ренти коју си некада врло брижл^иво обезбедио, живећи са својом жеиом. — Тек данас, драги мој, тек данас ја сам ти драгоцена. И зато те напуштам. Само тако и само даиас могу да те изневерим. — Двадесет и седам година чекала сам овај тренутак. Колико сам пута помислила да ће 'откуцати час, али, ти си се још трзао, још си понеки нут заблнстао. Нисам смела да се журим, разумеш ли, јер бих могла све изгубити. Нисам те могла оставити ии за секунду раније. Крај свих својих иоследњих љубавница, — видиш ли ја све зиам — крај својих последњих љубавница ти си изгледао смешан, бедан, ииштаван. Гледала еам твоје очајање, твоје одрицање, чекала сам још једну

$№6 :(\10(У1ЧИЛ0

Са кожног канабета, где је лежао, са опруженом реуматичном ногом, г. Симић није могао да види ко улази у његову собу. Али по лаком отварању врата и тихом кораку, познао је своју лгену и узвикнуо: — Е, то је нечувено! Ево већ читав сат чекам на тај чај. Зар ниси могла да ми га пошаљеш? Тихи кораци приближили су му се. Сад је његова жена била пред њим. Он је приметио да она има шешир на глави, огртач преко хал»ине и да почиње кавлачити рукавице, Зачудио се. — Ти хоћеш да изиђеш? Да изиђе? Пред вече? И кад је он ту? Кад је болестан? Она се емешила. — Где ћеш? Она се још емешила. Учииила је нешто још чудније. Узела је столицу и села. Седећи тако пред њим опрулсеним, седећи мирно, са шеширом на глави, изгледало је као да више није код своје куће, као да је дошла у посету. Он је то нејасио осетио и било му Ј"е иомало неугодно. А она, вртећи полако главом и смешећи се љупко погледала га је право у лице и рекла: — Ми смо се венчали, Ранко, пре двадесет и седам година. И за свих тих двадесет и седам година ти си ме непрестано варао. Све моЈ*е пријатељице, многе незнанке, све оне коЈ *е си сретао, све оне које су те хтеле ... биле су ти добре. Ти сматраш да су лепе жене, г.оред вина, нешто најпрИЈ 'атније у животу. Ти волиш хамбург, волиш смедеревку, волиш црнке, волиш плаве жене. Зато што имаш свој*у жену, не би се тп лишио других. Је ли тако? Само твој*ој жени то ниЈ *е било баш пријатно. Не, није, уверавам те.

кушавала сам да те уплашим, покушавала сам да изазовем твоје сажал.ење и успевала сам помало. Твој* ј *е страх траЈ *ао можда недељу дана, твоЈ *е сажаљење ј *едан дан.

— Ја сам много патила у свој*ој љубави, у своме поносу. Ти се, можда и не сећаш да сам ти ја нриређивала љубоморне сцене. Јер је више од двадесет година како сам са тим нрестала. Али, ја сам их ипак приређивала. Чинила сам све што те је могло дирнути. По-