Коло

Често су се састајали у једној малој посластичарници. Веровали су да су створени једно за друго. Нзихови састанци били су испуњени дивним сањарењима и нежиошћу. која вије водила рачуна о осталом свету. Само једно их је увек враћало у стварност. То је био пас Помпеј. Марко је увек заборављао, гледајући у Верине плаве очи, на присуство тога наметљивца. И чим би нежно обгрлио Верина рамена, одмах би се испод мраморног стола чуло гунђање пуно претаи. После тога би се појавио ред белих зуба, уоквирених белом чупавом длаком, а блештаве псеће очи нису обечавале ништа добро. Једног дана Марко је прогуиђао: — Зар баш увек мораш на састанак довести и ово одвратно штеие? Вера уздахну. —У првом реду, рече она, Помпеј је чисти фокстеријер. Осим тога не смеш се ниношто тако изражавати пред мојим ујаком, јер би га на месту ударила кап. А на крају можемо само захвалити Помпеју што се овако Често састајемо. Ујак ми допушта да изнђем из куће савао у пратњи Помпеја. — Не трпим га, наставио је Марко, гледајући неповерљиво у пса, иако познаваони иаса тврде, да је псето лепше, шго је ружније. — Ти би требао, шаптала је Вера, да некако ублажиш своје нерасположен.е према њему. Јер ујак се куие да Помнеј има тако фини инстинкт да без грешке увек може разликовати добре људе од рћавих. Верујем да би те ујак могао отерати, ако би Помпеј показао иегодовање ирема теби. Пре него од ујака затражиш моју руку, мораш се свакако помирити са Помпејем и придобити га — Па нека буде ако баш мора, уздахну Марко, н помирљиво пружи руку чцЈгшдииимижкГодишњица Б^анине смрти

под сто, да поглади чупаву псећу гла* ву, али једва успе да је тргне и да избегне оштрим зубима који су шкљохјиули у зраку. И каснији Маркови покушаји да освоји симпатије овог одвратног пса, остали су безуспешни. Тако су дочекали и дан када је Марко требао да запроеи руку Верину. Једног лепог недељвог јутра требала је пасти одлука. Марко, пењући се степеницама, оклевао је још увек. Сваког часа очекивао је ратоборни лавеж омразкеног четворо^ошна. А касније, седећи у салону напрама Верином ујаку, банао је немирне погледе према вратнма. Сада, ако однекле дојури, све је пропало. Усред свог, лепо припремљеног говора, Марко одједном запе, јер се из друге собе зачу лавеж Помпеја и затим гребање на вратима. Али ујак заневши се Марковим излагањима, пречу ово. И све би било лепо да пас јаче ие иритисну врата која се широм отворише. Марку се учини да у полутамном отвору врата види Веру, како му домахује, да би га охрабрила. Помпеј је зачуђено застао и погледао госта. Затим је њушкао око дошљака као да се спремао на нанадај. Марко хтеде да похвали пса, и управо покуша да рекие: како је то псето лепо, али није могао да проговори ни једну реч. Помпеј му се опрезно и неноверљиво приближавао, затим подигао главу — и гле чуда, положио пријатељеки обе евоје шапе на његово колено. Реп, који је вееело махао зраком, јасно је говорио о ономе што Помпеј мисли о госту.

Марку Је лакнуло. пао да му јс камен пао са срца. Да би сачувао исећу наклоност почео га је опрезно миловати као какав драгоцени предмет и није имао речи којима би га нохвалио. — Имате право, рекао је Верин ујак, Помпеј је најлепши и најпаметнији пас. Али пустите га сад, ја сам сиоразуман са тим што смо говорили. Идите сад до Вере.

Драги ујаче, рече она, мора* ти нешто нризнати. Онда када је Марко долазио теби да запроси моју руку, ја сам се послужила једним лукавством, ради кога бих те замолила за опроштење. Ја сам, наиме, под столицу, на коју је Марко требао да седне, завезала по* велик комад сланине. Зато је Помиеј био онако љубазан према њему, и ниј« хтео да се од њега одвоји. Стари ујак елатко се насмеја:

После тих речи старац зграби пеето, које се отимало свим снагама, и одвуче га у другу собу. * Скоро годину дана после њиховог венчања, Вера признаде своме ујаку:

— Девојчице моја, заиста си лукава* Али нек знаш и поред тога не бих при* стао да пођеш за Марка да се о њему ннсам благовремено информисао и сазпао да је добар и вредан младић. Те ти нисам пре рекао н сад емо квнт. Главно је да сте срећни.

ИСТОРИСК^ ^

„ЊЕГОВА ЕКСЕЛЕНЦИЈА, ГОСПОДИН ПОРУЧНИК 44 Од 1851 до 1859 године био је Бизмарк пруски посланик код немачког Сабора у Франкфурту на Мајни. Као таквом припадала му је титула Екселенције, која је у пруској војспи давама само од генералског чина надаље. Бизмарк је тада у војсци био свега поручник земаљске коњице. У униформи једног таквог поручника појавио се он на једној свечаности, ко* ју је приредио командант пруске војске у Фраикфурту. Слатко се иасмејао он када је приликом уласка у дворану био оглашеи свечаним тоном: „Њетова екселенција, гоеиодии поручник фон Бисмарк! 44

свој шешир, показа нријатељу своју ћелаву главу и рече: — Е па пријатељу, мене барем ие можеш окривити, да сам је ја нашао. ЧИЧА-ИЛИЈА СЕ НЕ ДА Чича-Илија и Сава Тодоровић задиркивали се разним шаљивим питањима

п пошалипамз, по му Сава у неколико махова поприли.чно подвалио. Тада ће Сава речи задовољно: — Е* мој чича, па ја би те и жедна преко воде превео! — Би. како да не! — одговори чича. — Али само када би на оној другој страни било пива!

НЕНАПЛАТИВ САВЕТ

У ирошлу суботу, 20 овог месепа, навршила се година дана од смрти иашег великог уметника и књижевника Браие Цветковића. Прохујала је брзо тодина од дана када нас је $аувек оставио наш иераборавни Брана ... али аикада неће прохујати успомена на љега и као човека и као уметника и као лиспа. На дан годишњице његове смрти породица и многобројни Бранини пријатељи и поштоваоци чинили су му помен у цркви св. Николе на Новом гробљу... Судбина је хтела да то буде баш уочи његове крсне славе св. Арлапђела, као што }е хтела, *пре годниу дана, да баш на тај дан буду покоп&ни његови ремни остапи.

У оставштиии славног холандског лекара Хермана Берхавеа (1668—1738) иађен је брижљиво запечаћен пакетић, на коме је писало: „Једине и праве тајне лекареке вештиие 44 . Како је Берхове био најчувенији лекар осамнаестог века, није чудо да је овај налаз и у научном свету изазвао велику - сензацију. Приликом распродаје Берхавеове вели* ке библиотеке за тај таја^ствени пакетић плаћена је огромна сума. Много научника и лаика било је присутно када је кунап преломио печате тог тајаиственог блага. На опште разочарење у пакетићу иишта друго није било до један исписан листић завијен у дебеле картоне. На том листићу је етајало: „Глава нека ти је хладна, тело отворево. ноге утонљене, па можеш онда да се смејеш слим лекарима света! 44

ИЗ ЧИЧИНОГ ЖИВОТА

Позната је ствар да је покојни чича Илија био велика шаљивчина. Са свима се шалио и није се љутио ни када је неко на његов рачун збивао неку шалу. Једном ерео се са једним својим старим пријатељем: — Како си стари мој друже? — упита га чвча Илија. — Хвала, врло добро и било би еве у реду да нисам нажалоет изгубио своју коеу. Чича Илија се мало уозбиљи скнне

Снимак: Вин

Креатори моде успели су ■да овпм ратним ликама надокнаде жеиама предратну елеганцију, иако не ма довољно материјала. Рарне, вамене су тако усавр• шене да се једва могу рарликовати од праве материје. Захваљујуки том проналаску, љупка филмска глумица. Теа Вајс, може да лансира моду ,.хермениновог" кр$на.

(Снимак. ШШватна својина)