Коло

15

Заробљ еном бра ту Успомена...

— Милутину Ђерику бр. 55112 Уки ћу у цркву тихо и смерно, На истоку чим се јави рора плава. Док још никот нема, рапалику свеку, Јер данас је, бато, иаша слава. Молићу се Боту и раплакат можда, Јер без тебе бато, самока ме прати, Молнку се Боту и светоме Луки, Да те, дому нашем, опет врати. И молитву моју са ррацима јесењета сунца, Донеке ти тота јутра, $ора плава, Још уместо дара ти честитку прими: — Бато драти, СРЕЋНА СЛАВА! РАДМИЛА ЂОРЂЕВИЋ Честитна татици Офлат XIII Б Драти и мили татице Нек ти је срекиа трека У раробљеништву слава. Молеки Бота да четврту Дочекаш у дому с нама. Запалили смо свеку И колач пресекле, А ир наших очију су$е вреле Саме су потекле. Мама је спремила што треба, Али тога дана Без тебе оче Као да немасмо ни хлеба. И теби, оче, у туђини Знам да је исто тако било, Јер се то мени И у сну снило. \лексинац, новембра 1943 Гордана Петра С. Пешића уч. III раз. осн. школе

На секање друту у раробљеништву Друже, чуј песму моју у смирају тихом Јер у истим страдањима душа нам трца. Хтео бих да овим оплаканим стихом Спојим наше мисли са патњама срца. Секаш ли се друже, наших старих дана Што их суров џакон рамахом покоси, Ти не чујеш више шум храстових трана, Ни веселе песме што их ветар носи... Знаш ли, кад смо заједно за дрвеним ралом Прве црне бра&де натапали рнојем И слушали, ведри, у сеоцу малОм Где двојнице јече расцветалим пољем. Нек ветрови чежње, моје жеље вију, Испуњене страхом, стрепњама и тугом. Кап крви и суре нек у талас слију Сва надања моја у чекању дутом. Кад би чежње ^биле јато ластавица Да ти кажу речи, стихом неирречне, !3нам, нас сплетови деле бодљикавих жица Ал' су мислн наше усаомене вечне. Ариље, новембра 1943 РАСТКО СТАНИШИЋ

ГрУ пв

„ 0ф- ,ОГ ° т думои«

, Л 6УР Г * „ц- и?® 50, "" , X, 1 Х«» еЛ

Група официра раробљеника Офл&га XIII Б.

Г'

(Посвекено раробљенику бр. 4781) Само капи кише клире ни$ пророрска окна. Иоцно јесење вече. У соби нема светлости Папољу мирно; улична светиљка као да дрема, ■У мојој соби велики букет крупних, белих хриџантема . .. Белих и нежних као душа младе девојке што снева, А мијуис њихов опојан и торак шири се по соби, Док мисао моја лСти у даљину — Теби, На столу стоји букет нежних, белих хрпрантема. Чекаш ли вечерас на мене, или су мисли Твоје Обу&ете животом прошлих, срекних дана? Ако је тако ч ја ку се повуки као Сена, Као мирис мојих белих, иежних хрирантема. .. Неку да Ти сметам, мисли о прошлој и будукој среки, Кад кемо, можда, једно другом имати пуно реки... А напољу све је мпрно, улична светиљка као да дрема, А мене у стварност врака — букет крупних, белих хрирантема.

У Београду, новембра 1943 год.

Н. М. Р.

V.

Група српских »аробљених војника Сталага XI А.