Коло

3А ДЕЦУ, ДА СЕ РАЗОНОДЕ И ПОУЧЕ

у очајању бола роговима једно дрво и блејала је: — Моји јадни козлићи, моји лепи козлићи! Тронут, петао је запита: — А шта се десило са твојом децом? — Газда ми је узео децу и продао. Лепи моји козлићи! М тако је плакала, да је пе» тао био спреман да јој пружи сваку помоћ. — Е, шта ћеш моја драга ко30! Моја газдарица замало да ми није заврнула пшју. Видиш ове моје другове! Дружина несрећника: сјединила нас је певол»а да би једно другом помогли: Идем одавде Кукуреку Хоћеш ли и ти? Коза је утрла сузе брадицом и болно одговорила: — Идем и ја! Већ је пао мрак и ојађене зкивотиње нашле су се у пустом пољу. Магарац рече: — Како ћемо сада кад се не види више улипа? Може доћи нска неман и да нас све сатре. Али петао који није никада губио присебност духа и није се плашио ни од чега, одговори: — Каквог ли страха! Има нас петоро и бранићемо се! Оставите све мени! Узлетећу на једно високо дрво, летећу с гране на грану и бићу извидница. Чим је то рекао, узлетео је на једно високо дрво и гледао около: —- Шта видиш? — запита га пас. -— Мрак! — Гледај на другу страну! Шта видиш? — Видим мрак! — Окрени се на трећу страну! Шта видиш? — Помрчину! —- Окрени се! Зар н« видиш ништа? — Да . .. — Шта видиш? — Мрак! — Гледај боље! — Ах! видим једну звезду... Не, не! Чекај, далеко је. Види ли се мало светло, али са* свим мало ... Слетео је доле и рекао осталој дружини; — Храбро: да пођемо тим правцем, Ако има светлости, биће и куће. Ако буде куће, биће и добрих људи који ће нам дати јести и нреноћиште* Ишли су ишли, док нису стигли до светлости, до једног осветљеног прозорчега. Магаран је одмах хтео да закуца на прозорче, али коза се бојала да не наиђу на неке зле људе, па је петао пресудио: -— Прво да видимо кога има у кући!

Најпре се попела коза на магарчева леђа, пас на козу, а петао на главу пса. Соба је била осветљена, а на сред собе била је постављена трпеза са које је допирао мирис јела. — Има ли кога у соби? питала је коза. — Изгледа да нема, — одговорио^ је петао. — Онда доле сви, викнуо је магарац који је умирао од глади. Провалићу врата и навалићемо сви. Али петао их је умирио: — Ми смо залутали путници, а не лопови па нећемо да проваљујемо унутра. Будите стрпљиви па ћете видети како ћемо ући на леп начин. Улетео је унутра кроз мало прозорче, испитао ситуацију и пошто се уверио да никог нема, кл»уном је отворио врата и животиње су весело грунуле унутра. Сели су сви за постављену трпезу и уз сласт појели Заслужену вечеру.

М, — Здраво врапче роде, Јел досадно било? Врапцу мраз се смеје II штипну му крило. — Не видех те дуто, Порасто си роде. Радујем се видиш, Што већ лето оде.

Ти ие бежиш пикуд, Јер си добра птица. Од радости силне, Мрар га заголина.

Па отиде даље, И силно се смеје 9 А врабан се дубље, Увлачи под стреје .». РАДМИЛА ЂОРЋЕВИЋ

свих причица које је мама причала, Јовици се највише допадала она о јунаку петлу. — Мамице, — молио је дечко — причај ми причу о петлу. И мама је причала: — Био једанпут један леп цетао ... — Са црвеном крестом. — И са гласом који је певао: „кукурику" тако јако, да је ју*ром будио целу кућу још пре изласка сунца. Домаћица, која је била лења и волела да спава ујутру касно, рече једног дана служавци: — Како је досадан овај петао! Заврни му шију и метни га у лонац. Петао је то чуо и размишљаог — Газдарица ме толико воли да ће ме појести, ако не побегнем. Боље је да се бежи. И у рано јутро слете на ограду, скочи на улицу и упути се улицама града. Пролазећи тако, наиђе на једног пса везаног за дрво. Пас је дрхтао од страха. Иетао се заустави и рече: — Јадно кученце, зашто дрхтиш толико? — Зато — одговори пас што су ме зли дечаци везали за ово дрво и отишли по камење да ме гађају и убију. — Страшни дечаци! рече петао. — И кљуцајући својим кљуном узицу ослободи пса. — Сад си слободан, бежи! Идем одавде Кукуреку Хоћеш ли и ти? - ХоћуГ — рече пас; и пођоше заједно. Ишли су и ишли и одједном: један мачак прелети им пут као муња.

Лавиринт у башти

Мала Шн-ма-те

Хоће јш сваки смучар стићи до планинске кућиде ко?а носи број као и смучар? Загледајте нажљиво. иа ћете видети ко !е куда стигао.

Јелипа и Милипа пошли су да се пбигпаК с Мавилом,. ко.1а је била чак на доугом ква1у баште, Да би догали ло н>е ваљало 1е пвоћи кроа читав сплет алејја- Пз ипак ,1е било могућно да |е нађу. Ко1им су путем ишли?

*

Јао, јао, јао! К Није њему лако; Кад заболи зубић«, То бар знаде свако. Ето и тај бата (Име му је ЈБуба) 9 Завезао главу Све због шупљег зуба! Опет мени толко ЈБубе није жао: Јер од мајке често Шећера је крао! АЛ. МИЛИЋЕВИЋ

4 — Охо! мачорчићу, — узвикну петао — куда јуриш тако? — Јури ме газда бичем, јер каже да уместо да ловим мишеве, ја ловим саламе у шпајЗу. А ти, куда идеш? Идем одавде Кукуреку Хоћеш ли и ти? — Хоћу! — рече мачак и пође с њима. Ишли су, ишли и срели успут једног магарца слабог, врло слабог и уплаканог.

— Загато плачеш? —. уцита га пегао. — Зато што газда каже да не радим ништа и да ће ме дати стрводерима да ме одеру к да од моје коже начине бубањ. — Буди весео и хајде! — рече петао. Идем одавде Кукуреку Хоћеш ли и ти? — Хоћу! — рече магарац и пође с њима. Ишли су и ишли док нису срели у предграђу козу која је

Мала Ши-ма-те заказала је састанак својим пријатељицама. Дотла је и зачудила је када је видела да их нема. Међутим, оне су ту, не једна већ седам/ Да ли их видите бар ви, ако их не види Ши-ма-те? Хајде, помо$ите јој да их и она пронађе!

Сама слика казује Шта то чини Пера; Вуче, ето, за ухо Овог јздног кера,

Јер и јадне куце Осећају боле: Оне што их муче, Никада не воле. Кад их виде издаље, Брже боље беже, А ако им ближе прнђу Тад почну да реже. Ипак Хектор чува, И кућу и Перу, Зато нека не мучи Ову добру керу! АЛ. МИЛИЋЕВИЋ

Цичи Хектор из гласа, Јер га страшно боли; Па како ће поеле Тог Перу да воли!