Коло

пригушени звекет метала. Да ли је то опет једна од оних етрашних визија које гв море већ толико времена? Да ли ће се нојавити пред њим бледо лице убијеног кнеза Асана које ће га гледати

Вучји Дд са Дур митором. (Онимак: А„ Оамић)

с прекором? Није ли то звекет, ведри, борбени и звонки звекет мача „миракуко", који је богиња Сунца предала свом синовцу с речима: „Уништавај њиме своје непријатеље и подвргавај их својим законима!" Не, то је доиста нека бука напољу, то је з»екет мачева који су се изуЈј крштали, то су пригуше/Ј ни крици и шкрипа вра/ј та која се отварају. Кнез Кирас је скочио са своје постеље, опасао мач, извадио га из корица и стао спреман за борбу гледајући у помрчину. Врата се отворише и на њима се појави његов верни слуга. — Господару, осветници су у дворцу! Бежи преко рова! Но кнез Кирас није могао да послуша савет свога верног слуге. Он је био самурај, витез и племић, коме је неписани закон части забрањивао да избегне смрт у борби. Зз самураје је страх од смрти већа срамота од саме смрти. Самурај треба да је јачи од ње. И, пре но што је Кирае стигао да каже и једну реч на вратима се појави Камакура, вођ четрдесет и седморице завереника. Против бесног препада четрдесет и седморице осветника Кирасова одбрана била је немоћна. За неколико тренутака полетела му је глава са рамена. Још дсте ноћи, то је било 13 децембра 1702 године, донели су завереници главу убице, свога господара на његов гроб у храму „сенгука". Они су опрали своју срамоту што нису успели да очувају живот свом господару л њихов задатак био је извршен. Две пуне године, они су, гоњени потерама кнеза Кираса, лутали земљом испуњени једном једином мишљу: да се свете. И пошто су сада своју заклетву извршили, предали. су се суду. Пресуда је гласила: харакири, самоубиство. И свих четрдесет и седам самураја извр* шили су ову пресуду хладно, прибрано, као какву свечану церемонију. Јер, то је витешка смрт самураја. Тишину храма „сенгука", светиње Токија, нарушава данас шум трамваја и Зупчане жељезнице. Он допире до гроба четрдесет и седморице самураја који спавају вечни сан поред свог господара. Али тај шум није у срцу јапанског на-

НАПИСАО ?А лИрЈ 7 о « г медо

рода угушио сећање на храбре самураје. Још увек хиљаде и хиљаде Јапанаца дола^е као ходочасници на гробове „ронина" да на дан четрнаестог децембра принесу своју жртву успомени погинулих. Јапанска проза и поезија, јапански позоришни комади за народ, многи велики сликари овековечили су њихов подвиг за будућа поколења. Још и данас се у ковачиница Токија, као и пре хиљаду или стотину година, кују мачеви који су Јапанцима симбол витештва и храбрости. Исте такве мачеве носили су ратнички чланови, братства прастарих времена, из којих се доцније развила каста самураја, која је чинила десети део становништва. Кад се у Јапану спомене реч „самурај 44 , то је у првом реду сећање на четрдесет и седморицу чији смо подвиг испричали. Јапански официр и данас са гордошћу носи мач „самураја", наслеђен од предака ... Јапанска ковница мачева, ни данас не изгледа друкче него примитивна па нпак света ковница од пре много стотина година. Некада жена није имала при» ступа у ту просторију. Данас може да уђе, али и данас постоји старо верован.е да је потребно пет елемената: неба. земље, ватре, воде и дрвета па да се искује један добар самурајски мач. Са побожном озбиљношћу ковачи мачева раде свој посао. Од свег алата за ковање потребан је само мали наковањ који није већи од пола метра ни шири од тридесетак сантиметара и добар чекић. Неуморним ковањем фини челик се меси, тањи, сабија и опет тањи. И тридесет и два пута тако. Онда се положе четири искована листа један на други па се опет пет пута кују. То значи да се сечиво једног мача у свим његовим деловима најмање десет хиљада пута удари чекићем. Затим долази калење. Ссчиво мача се премаже глином и излолш јакој ватри. При томе се оштрица ни на једној месту несме да дирне прсгом, јер се такво место појави после брушења као „рана" и мач губи своју вредност. На крају долази најважнији посао: брушење мача. Токијски мајстори који овај занат раде, наслеђујући га с колена на колено, имају велики број разних брусова, на којима се брусе мачеви. То је тежак и напоран посао, јер се мачеви брусе по одређеном пропису данима и данима. Читавих педесет дана брушења потребно је да мач добије своју оштрицу. Тек кад у извесном положају према светлости пропуштају један беличаст одблесак, који Јапанци зову „пролећна магла" или „сне-

жна светлост", мач је потпуно готов. Ра* није су мачеве испитивали, добро плаћени од самих ковача, џелати који су, вршили судске казне, а данас се испитују на дебелим сноповима пиринчане сламе везане око дебеле бамбусове з^отке. Једним ударцем мора се пресећи цео сноп. Исто тако три или четири бакарна новчића. Тек тада је мач добар. Јапански официри и данас воле да носе старе самурајске мачеве уместо мо« дерних. Они веују да је с њима везана и традиција старог витешког Јапана, Јапана њихових храбрих предака. Са њом су везане врлине које се данас траже од „бушија", јапанског војника. То су:. верност, храброст, послушност, трезвеност, уљудност, нееебичност, поштовање родитеља и хуманост. Одатле потичв онај фанатични патриотизам Јапанаца који задивљује, она пожртвованост војника који без размишљања ифтвује свој живот за интересе нације, онај префи-

њени осећај части код виших кругова који још увек претпостављају „харакири" срамоти. Исто тако и морал и активни патриотизам јапанских жена, од којих су самурајски прописи захтевали да све невоље стоички подносе, да децу спартански васпитавају и, ако треба, да своје мужеве свете, а да при том не изгубе особине скромне и нежне жене и племените мајке. Та повезаност физичке чврстине са душевном нежношћу остаће за Европејце вечна загонетка. „Што је међу цвећем цвет вишње, то је међу људима носилац самурајског мача", каже јапанска пословица. Зато Јапанац и подноси ратне тешкоће издржљивошћу која задивљује. „Дошао јв дан који нам је суђен, сутра ће процветати вишња и ми идемо на празник вишњева цвета", написао је један јапански војник из ударне чете који је сутрадан погинуо, у раном окршају ...

ладан децембарски ветар дувао је око дворца кнеза Кираса. Својом хуком ветар је заглушивао Јзвекет оружја стражара пред дворцем и Звиждећи дрмусао прозорска крила на јрпаваћој соби овог јапанског великодо-

ртојника. Мучен страшним предвиђањизма он није могао ока да склопи. Ни чвр;сти корак појачане гарде која је будно Јзувала стражу пред његовим вратима вије могао да га умири. Јер, од оног Згренутка кад је на превару ухватио свог [супарника кнеза Асана и његове присталице и погубио их без освешталих церемонија, он више није имао ни треЈаутка мира. Четрдесет и седам најхрабријих из дружине кнеза Асана било се јрпасло и сада су као „ронини", као *,л»уди без господара" лутали земљом, ;обузети фанатичном жељом да освете ;смрт свога господара коме је ускраћеЈ1а чак и почасна смрт „харакири". Уза?Јуд је кнез Кирас слао широм земље јсвоје уходе да пронађу одбеглу четр;десет и седморицу. Мала завереничка .чета као да је била у договору са саЈ»им духовима. Појављивала се час овде ^ас тамо, али сваки пут би вешто изма® Кла својим гониоцима. Зато је кнез био убеђен да ће се они једнога дана појавити пред њим и затражити рачун. А с.ре неки дан му је просјак-скитница, н»егов ухода, јавио да се одметници на®азе негде у непосредној близини. Без сна је проводио ноћи кнез Кирас, у помрчиии је нервозно пипао свој мач, решен да се по сваку цену брани од осветника. Тако је било и ове ноћи. Из тешких мисли пренуо је кнеза тихи,