Коло

11

%$/јш ЈеЗнМи Мали Душко рече мами: „Баш не ваља зима! Ветар дува и снег пада, па је хладно евима". А мати се осмејкује, па му одговара: „Све је добро, дете моје, што све Бога ствара. Јер без снега не било дечјег радовања: не би било чика-Снешка, санкања, грудвања. И још иешто доноси нам добра, бела зима: Материце, Оце, Божић, на весеље свима. ЧИКА-СВЕТА

Љгј*

Имам лутку малену, Дар од мога брата, Купио &а рођен-дан Наш несташко бата. Мама јој је сашила Хаљиницу белу И у једпу бундицу Завила је целу. Онда сам }е извела Мало да прошета; Сви су јој се дивили, Па и мала Бета. Београд, децембра 1943 г. Љиљана М. Мудреновић уч. II раз. I женске гим.

Успав'о се к'о за чудо Јутрос мали Кића, Кад устао. он почео Да кори петлића: „Е}, петлићу, сад тек вндим Да си слабог гласа, Кад бих уст о, да ја ие чух Лавеж наших паса?" Стуша петлић малог Кићу Што му ова} рбори, Слушао га па се реши Да му одговорн:

СЛОН И ЉЕГОВ ГОСПОДЛР

Морамо одмах већи да 1е у питању припитомљени слон. Али он пикада не иде сам. иа тако пи овог пута .. . Чувар 1е ту! Где? Загледајте слику са свиж страна нажљиво па ће вам се чу* вар слона сам ?авити!

КАД БИ

Кад Сш људи умесш главе имали главпи алат свога завшсања« онда би. да наведемо само четири нримера. иагледали овако: Ко.ја занимања претстављају ова „лица"? *11И0<>9<!;)<| 'ЛахгвдхАф *авчгиц (г *авћ'ие

Јлгмн За цртање Паја Има много дара, Јер по ваздан седи Разне слике шара. Па и данас ево, Црта мајстор мали, Кад је готов био Он се мами хвали: — Гледај само мамице, Гледај слику сада, Јели да је лена, Дал' ти се доиада? —»

По кућама певамо. не што нам то срце жели. већ што дан цели хлеба немамо .. . Бака престаде да плете чарапе и иогледа децу. — Приђите ближе — рече им. — Ја . . . овај... ми — збуни се Ратко и поче да лаже — ми немамо ни оца ни мајке, па певамо по кућама да би зарадили За хлеб ... — Јадна дечица — прошапута бака. — Па зар немате ништо боље да обучете? — Немамо. — Ух... ух... сирота деца... Сад ће бака да вам помогне. Аутомобил се налази на улазу у град; већ је код првих кућа. Две су гараже на два разна краја града. До које гараже аутомобил уопште може да дође и којим све путем треба да прође? Напомињемо да пут није лак ни кратак. али са мало пажње да се и то пронаћи! Дакле, јесте ли вољни да помогиете шоферу да што пре дође до гараже?

9 ,Немој тако мали Кићо Охол да постанеш, Ја те будих, ал* ти нећеш Одмах да устанеш/" БАТА МИЛЕ

Јесте — вели мамица, Фина слика нека, Само реци шта је Магаре ил' зека? — Ти не видиш ништа, Ух, мамице слатка, Зар ти није јасно, То је брате патка. РАДМИЛА ЂОРЂЕВИЋ

1лАуО^

Гл/З^г. ^

ГАРАЖУ

авно Ратко и Пера емишљају како да набаве много пара. Није ни чудо: мами их велики авион који виси у излогу једне продавнице хзграчака. Они морају да га купе .., И ето, сада су се преобукли у неке дроњке и пошли од куће до куће. Да певају. Даваће људи, ваљда, нешто за њихово вевање.

Сузних очију оде бака у другу собу. — Успело! — рече Ратко. — Успело! — потврди Пера. — Колико ли ће да нам да? Мало затим ето баке. У руци држи неко одело. — Нађох ... децо. Имала сам једног еина ... па је умро.... Баки потекоше сузе.

Неко" их позва са другог спрата. Брзо отрчаше горе. Једна старија жена даде им комад хлеба. — Ево вам, да не будете гладни. То рече и залупи врата за њима. — Оиет ... опет оно што нам не треба — закука Ратко. Шта ћемо са овим хлебом? — Да га бацимо. — Грехота је. — Па шта да радимо? — Најбоље је да га дамо неком коме је потребан. — Онда смо могли и оно одело од баке да узмемо. — Стварно! Хајде да се враТИМОо * Тога дана један мали, бедни дечко, добио је одело и хлеб и сав радостан отрчао кући. Дуго и дуго шапутао је о доброј деци. Ратко и Пера, пак, били су весели, јер су успели својом зарадом да усреће некога. А авион, онај авион за којим су жудели, и даље је внсио у излогу... М. ВАСКИН ЗА НАИ1Е НРТАЧЕ

Ево једног прегледа коЈи ће наши мали нртачи моћи да препртају само ако имају довољно воље.

Стадогае пред једном кућом. На вратима писало је: МАЦА КОЉЕВИЋ, заштитница животиња — Овде да уђемо. Кад нас та види овакве — смиловаће се. Плашљиво отворише врата. — Ав! ав! ав! — залаја један иас на њих. Ратко га удари ногом. — Јаој, иевал»алци! — раздра се Маца Коњевић. — Напоље се вуците! Будите ми еирото куче. Напоље! Тек у трећој улици зауставиШе се Ратко и Пера. — Прво иа ништа... — уздахну Ратко. Уђоше у неку стару кућу. На једној столичици седела бака и влела чарапе. Није их видела. — Да певамо? — Хајде! *— Почни ти први. — Почни ти! Један другог гледали. Једва се сложили и запевали тужним гласом:

— Умро је ... одавно. Само ово одело остаде од њега. Има добрих људи. Даће вам још неко нешто ... Узмите. Ратко и Рада само се погледаше и излетеше напоље. — Баш немамо среће! — Боље би нам било да нам је дала бар десет динара. — А сад — у прву већу кућу! Зауставише се пред једном троспратницом. Уђоше у двориште. И опет, као малочас, тужно запеваше: По кућама певамо. не што нам то срце жели. већ што дан цели хлеба немамо .. .

У КОЈУ ЋЕ