Коло

АШ1С. СШОЈШМ1 Добро јв да познајемо ПИРАМИДОН и да се у ово средство можемо поуздатиI таблете Протмв волова Оглас ргг. С. г .р. 19.-^39 од 6-Х-1942 Добија се у свакој апотеци

л»а док смо стигли до ше. Клупа је, мм ђутим, бнла пуста. — Морамо чекати, рекох. Неко ћв ипак доћи. — А ако то буде дуго трајало, првм мети Невенка, и ја опазих како дрхти, иако је вече било доста топло. Седели смо тихо, без речи. — Бојим се ако неко дође, прошапт« Невенка. Било би страшно ... — Можда вечерас и неће нико доћи, шаптао сам. Невенка ми се и нехотице приблиншла. Осетио сам лако дрхтање њене руке« — Зар ти је тако хладно, питао саш и нежно је загрлио. — Да! рече она, како је вечераа хладно. Тада сам је стегао још јаче и нагл« пол»убио. Није се бранила. Седели см« тако сасвим приљубљени једно уз дру* го, кад нешто зашушта у грмљу. — Ах, ако сада неко дође, рече шш она на уво, и стисну ми руку. — Не, шаптао сам још тише, иико неће доћи, јер сам ја урезао срце у наслон и оба слова .. • Невенка се одмаче од мене и ноглф* да ме право у очи. — Ах, како си неваљао .. • — Знај, Невенка, нисам више могао^« Али моју одбрану нисам могао за« вршити, јер су се Невенкине усне ду* боко упиле у моје ...

" Ја бих то томе човеку хтео да ка« жем у лице. Морали бисмо га ухватити на делу. Зато, хајде да вечерае обоје дођемо овде... Невенка ме погледа зачуђено. — Вечерас? — Да, вечерас, или можда хоћеш да нам целу клупу нагрде. Она је ћутала. — Зар се бојиш, питао сам је гледа* јући сваки њен покрет. Она затресе својом плавом косом. — Дакле, вечерас у шест, рекох и подигох се. — Да, рече Она сасвим тихо.

Г7ИШБ ИАСТИТ^

Наша клупа налазила се на најудаљенијем деЛу парка. Нашли смо је Невенка и ја, кад смо тражили место, где бисмо могли за време подневног канцелариског одмора да поједемо онај замотуљак хлеба и мармеладе. Била је још рана јесен и лепо сунчано време, па је било штета тај сат провести у мрачним просторијама канцеларије ... Кад смо је пронашли била је то више рушевина него клупа; наслон је лежао на земљи одваљен, и сва је била покривена блатом. Ми смО је тек дотерали, и таква је и сада: ја сам донео ексере и приковао наслон, а Невенка је очистила од блата. Отада је то била наша клупа. Долазили смо тамо сваког дана у подне, и поседели бисмо један сат. Била је увек прашљива, кад смо долазили и чинило се, да је нико осим нас није пронашао. Док једног дана нисмо открили нешто ненријатно. Неко је нагрдио нашу клупу: На наслону је било урезано срце, дубоко и велико, и сва боја на том месту била је изгребана. Невенка је била огорчеиа. — Нечувено, рекла је и прешла руком преко оштећеног места. То би требало казнити! — Да, рекох, то је злочин. Обоје смо седели као ожалошћени, — Глупо је урезати срце на клупу, рече Невенка. — Младост, рекох ја и уздахнух. Сутрадан се догодило нешто ново. Усред срца била су урезана два слова ^ Н. Ј. , Невенка их је читала љутито. ј *— То је већ и сувише, рече она. ј «— % Да, тако више не иде. Ћутећи, јели смо наш хлеб са мармеладом. — Кад би човек само знао ко то ради, настави Невенка. — Ја бих му већ рекао своје мишљен»е, рекох замишљено. — Али ово Н. и Ј. може много штошта да значи. -— На пример: Невенка и Јован. Невенка ме зачуђено погледа. — Невенка и Јован? То је којешта,

ПРОСЛАВА БОГОЈАВЉЕЊА УБЕОГРАДУ Традиционална српска свечаност Богојављење прослављена је, у прошлу среду, у пре* стоној Саборној црквн. После службе божје у црквеној чорти митрополнт Г. Јосиф ирвршио је водоосвећење у 1 рисуству претседника српске владе армиског тенерала г. Милана Недића, свих министара, МИ' нистра г. Драг. Јовановића, претседника општине и у т правника града а многобојног беО' градског грађанства. И традиоционални обичај с крстом од леда није и30стао ни овога пута. После водоосвекења народу је подељена света богојављенска водица. Ову српску свечапост увеличао је својим присуством и одред Српске др• жавне тарде, која је после светог о• бреда промарширао главним београдским улицамас музиком на челу. (Снимак: А. Оимић)

Под густим гранама дрвећа већ се хватао мрак, кад смо стигли до наше клупе. Опрезно смо тапкали поред грм-

рече Невенка, шарајући врхом ципелице по песку. — Ко зиа? Невенкина ципела престаде са шара-

њем. Она је мирно седела. Изгледало је да размишља о мојим речиМа. — Инак је то дрскост, рече најзад.