Коло

V Ја идем л« Нпш, а ви? >— А ја се вракам из Ниша. >— Боже, тто ти је модеран саобраЋај! Ја идем у једвом правцу, ви у 'другом, а ппак се палаџимо у встом жупеу!

I— Течо, аиаш лп ти латиискп? •— Па, исчега се секам, колико сам учио у тимиаџији. — Онда, молим те, протумачи мп шта па том тлупавом /езику нначи реч мсмхиу.

ЦдзЈеижар ЈџИ/л ЦШ _ '

•— Госџодине судијо, ја сам у томе тренутку био потпупо сам у кући. А да је тако, могг се позвати па два сведоша! — Да ли ова слика претставља прлазак или ралазак сунца? — Залазак! — Како изводиш тај закључак и како то зпат? — Познајем добро сликара , тај се никада не диже пре једанаест сати!

и, господо, зацело знате већ како изгледа једно надлештво. Поред многих згода и незгода на које је човек осуђен, слада и то, да целог свог живота има посла с разним надлештвима, па зашто онда да вам описујем како изгледа у једном надлештву. И сада бих могао да завршим, да не постоји један сандук у једном падлештву, па због тог сандука морам и причу мало да продужим. Стојао тај сандук у ћошку једне канцеларије. И ко зна докле би ту стојао, да једног дана неки премештени чиновник не упаде у ту канцеларију. Био је ,то енергичан младић са реформаторским идејама и револуционарна духа. Сандук је одМах приметио и омрзнуо га. Позвао је служитеље и развикао се на њих: Сандук ми не треба! И уопште ми никакви сандуци не требају. Носите га! Послужитељи запиташе: — Куда? — Где било. Можда у рачуноводство ...

Послужитељи пљуцнуше у шаке и изнесоше тежак сандук. Рачуновођа кад их виде, викну: — Шта! Сандук са бројем 4887 и мишјом рупом?! Јесте ли полудели? Откад је рачуноводство постало стовариште старих сандука? Послужитељи су се погледали, пљуцнули су у руке и однели сандук. На вратима су застали и упитали: — Куда? — Шта ја знам. Могли бисте, на пример, у књиговодство. Књиговођа се бунио: — Дрскост и подлоет. Сандук спада у технички одељак. У техничком одељку запослено је дОста чиновника. Читају новине, доручкују и причају занимљиве ствари. Послужитељи су унели сандук, оставили га у ћошку, и брзо се изгубили. — А, а, а! Шта ће овде сандук са бројем 4887 и мишјом рупом? Наста опште негодовање. Један предлозки: — Жалићемо се шефу. Најхрабрији оде код шефа. — Господине шефе, сандук< је отрцан, има број 4887 и врло је неугледан. Техничком одељењу сандук није потребан, па ,.. Шеф шмркну, па рече ауторитативно: — Нека се сандук уклони. Позвали су послужитеље. Ови рикнуше и изнесоше сандук. Носили су га по канцеларијама. нудили га свакоме, али су их свугде изгрдили. Они су псовали, брисали зној, и сандук етосили даље ... Благајник данас није дошао. Сандук су оставили у његовој канцеларији. Сутрадан кад је дошао, приметио је сандук, почео да виче и отишао да се пожали шефу. — А! Сандук? Па нека га носе у архиву. Архивар је био увређен до дна душе. — Да ми акта доносите, још и разумем. Али, сандук је нешто друго. Оде и он код шефа. Није ни проговорио а шеф узвикну:

миран и симпатичан. Сви су се око њега окупИли, пожелели су му много среће, нудили га цигаретама, и на крају предали му сандук број 4887, И то на реверс. И сад тамо опет влада љубав. братство и слога. Глупо!... а? БЛАГОРОДНА ДУШАНИЋ

Главни уредник: Мића Димитријевић * Уредник: Бошко Токин ^ За фотографије: Александар Симић Цртеж: Ђорђе Лобачев Уредништво: Поенкареова 31 Телефон 25 -010 Власник и издавач Српско издавачко предузеће А. Д. Јован Тановић * 'Администранија: Дечанека бх). 31. Веоград. Тел. 24-001—10. Штампа „Штампапија Београд" А. Д.. Дечанска улипа 6р. 31. Тромесечна претплата 58.— дипара.

НЕДЕЉА 23 ЈАНУАР. Прича нам госн /^п комшија овај дија/\ ЧУ? К п . лог између једног { његовог пријатеља /1 индустријалца и неI \ / ког повека који је 1 I {V / био дошао код њега да тражи службу: 4 — Кад бих имао вере у вас, узео бих »ас за свога магационера ... Имајте, слободно новерења ... Ево био сам две године чувар једног купатила и толико сам био поштен да се за цело то време нисам ниједанпут окупао... ПОНЕДЕЉАК 24 ЈАНУАР /X Слушам синоћ разШЧ говор две комши— Шта је, твоја 3 се сест Р а ^ ош ни ^ е —- Није. Још чека. — Па шта чека кад је већ прилично одмакла у годинама? — Чека мужа!

УТОРАК 25 ЈАНУАР.

-— Зашто плачеш мали? — пита јуче /» Ј*у\ госн комшија једног \Х дечка на улици. 1\ Г I м! — Немам ни оца | јг[ \Ј " ни мајке, ни брата ' ни сестре, па ако дођем кући без пара, има да ме испребијају ...

— Ама, Крцуне, шта оно учини Умберто? — А, што ће, јадан, кад није узмога сачуват своју очевину ђе ће жнават што му је ђедовииа ...

ЧЕТВРТАК 27 ЈАНУАР.

— Данас сам усрећио седморо људи! — каже јуче онај наш суеед попа нашем госн комшији. — Како то оче? —- запита госн комшија. ■— Па венчао сам три пара! —- Добро, али то је онда свега шест људи, а не седам, оче попо! — Е, а мислиш ли ти, госи комшија, да сам то џабе урадио?

ПЕТАК 28 ЈАНУАР Чита госпа комшиница у новинама \ како је Умберто по- ^ ј клонио бољшевицима Црну Гору и Албанију, па се зграну- 7\Гг^^'\ I ла, и запитала госн 1С \—Ј^^ЈЋ I комшију: С*! ЕИ_у јгЈ ' — Како то? — Па тако лело, жено! То ти је исто као кад би ја теби за рођендан поклонио рецимо Полинезију . . .

СУБОТА 29 ЈАНУАР. Пита госн комши- Јсх |а једног нашег суседа: №РЦ ; ) — Има ли ваша СЈ ћерка какво зани- ј р ј [ маше? Ц | МС" — Нема. Управо још нема ... Знате <==* гна се врло тешко одлучује. Сваки од њених обожавалаца хоће да јој помогне да научи нешто друго ... М — ћ

— Шта! Опет сандук са бројем 4887 и мишјом рупом! Напоље! Нећу више да чујем за никакве сандуке. Архивар се грдно уплашио: — Ја сам отац четворо деце, дваде-\ сет година био сам уредан чиновник, био сам ратник, прешао сам и Албанију, не припадам никаквој политичкој партији, па тај сандук ... — Нећу да трошимо више време око тога. Радите шта знате. И кад би неки задоцнели посетилац наишао у ово надлештво после радног времена, видео би како мрачним ходником пролази неко са огромним сандуком на леђима и ишчезава у некој канцеларији. У надлештву више није било мира. Настао је раздор и свађа међу чиновницима. Тај сандук мењао је место преконоћ. Једнога дана освануо Је код благајника, сутрадан код архивара, касније код вратара, па у рачуноводству, у ходнику, на степеницама, пред вратима, иза врата, пред сдајрм за оставу и у њој. И ко зна докле би то тако ишло, да једног дана не дође неки новопостављени чиновник, врло

На насЈшшЈој страни: Две љупке Српкињице: Лела Живановић и Лела Суботин — чланице фолклорне групе Коларчевог народног универзитета — у комаду „Јелисавка — Обилића мајка" (Снимак: М. Роглић)

СРЕДА 26 ЈАНУАР. #Кад рекох како је Умберто поклонио Црну Гору, своју дедовину, бољшевицима, да вам бар испричам разговор из^ међу госн комшије н нашег суседа из нсте куће Крцуна. Рекао му госн комшнја: ^ Ж М Чубрина За, стан 14 (код Саборне п ркве)