Коло

ПИШБ'<61ИЧА

| / једном кратком писму — свега неколико речи — јављао је о свом повратку. Њено срце закуца јаче кад види њигов нераван руколшс. У току последњих пет година откад су се растали Мира је примила од њега свега два писамца. Био је очаран лепотом земаља, у којима је тренутно боравио. И ето, сада ова цедуља ... Он

моли да неизоставно дође у парк, у којем се она заувек, од њега опростила пре пет година ... Али Мира нииошто «е жели да иде на тај састанак. Исувише касно се ње сетио. Откуд може да буде толико сигуран у њене осећаје, кад их је сам презрео и одбацио? Шене душевне ране ионако- још нису зарасле. Зашто да га види кад поуздано зна да ће он после опет отићи, и опет на неодређено време? Доста је патила... Сада скупо цени свој душевни мир који је с таквом муком извојевала ... Неће више да га изгуби... Али, зашто су је ноге саме понеле према парку? Уосталом не, она је само изишла да се прошета ... Дивно је ово јунско вече... Тек расцветале липе опојно миришу... И оног дана исто тако мирисале су липе ... Али зашто да мисли на то? Зар није свеједно што је било онда? Она је већ одавно све то заборавила, или се бар трудила да заборави *.. Онда, на растанку, Љубомир уз свој уо-

бичајени осмех рече је да је слободна, пошто не зна кад ће се вратити, те стога неће да је спутава. Можда се они уопште неће више видети. Истина, они су се волели, али он није створен за брак и домаће огњиште. Миран једноличан живот га ужасава. Он жели да његово име буде познато широм света и трудиће се да то постигне. И када је после ових речи хтео да је пољуби, Мира се извуче из његовог загрљаја и полако пође кући. У њеном срцу као да је нешто пукло. Волела га је изнад свега и као свака млада девојка сањала је о срећном заједничком животу. Била је потпуно сама у широком и туђем свету и радила је као асистенткиња у једном санаторијуму. Један млади лекар тог санаторијума заљубио се у њене изразите сиве очи и нежну плаву лепоту. Они су већ неколико пута ишли заједно у шетњу и њихови разговори постајали су све приснији. Најзад, младић је упитао Миру да ли пристаје да му буде жена. Она одговори да ово озбиљно питање, захтева да добро промисли пре но што да одговор. И ето, сада, када је одлучила да прихвати предлог, дошло је ово писмо од ЈБубомира ... Стварно, живот је пун изненађења .. • Већ се назире и она клупа испод старе липе у цвету, на којој су тако често седели. Чкиљави фењер једва је осветљавао. Али, ипак, видело се да на њој седи неки човек ... ! ЈБубомир? Зашто је ово глупаво срце одједном почело бесно да куца? Брже натраг!... Како? Зар да бежи? То би тек била срамота за њу! Не, она мора да му приђе и да му сасвим мирно саопшти да ће се у« скоро удати и стога моли да сматра да је све свршено. Јесте, то мора да учини. Али, зашто јој се срце никако не смирује? ... На шум њених лаких корака ЈБубомир скочи и брзо јој приђе. — Најдража!... Најзад! Једва једном!... Већ сам био изгубио наду да ћеш доћи. Толико сам те се зажелео! Живот без тебе био ми је празан и једнолик! Ти си моја једина срећа, смисао мог живота! Тек пошто сам те изгубио, појмио сам, шта си ми значила! Већ неколико пута хтео сам да се вратим, али ипак желео сам да постигнем нешто у животу и успео сам... Али, реци, шта сам то чуо, да се удајеш? Не, то је немогуће, Мирице драга, знам, да ме још увек волиш... Опрости за све што си препатила због мене. Тек сада схватио сам да је највећа срећа у животу —•

! Шта да напишем на овоме листу У доба притворства и друштвених лажв Кад и најгрешнији тражи веру чисту ^Да грехове своје чистотом ублажи. 'Да пишем о срећи, лепоти и ћуди Ил љубави пуној емоција снажних! Ил о врлинама малих — јадних људи IIIто се злопате рбог господства лажних! Ил да се дотакнем раблуда у браку Где се двоје трпе рбог друштвепог реда, Ма да цео живот проводе у мраку, Да би са горчипом умрли од једа.

А њихова деца пеке бити друго До живи сведоци родитељских $ала џ Остаће несретна и патиће дуго, Кад им већ судбина није боље дала. Ал срећом о браку не сме да се суди, По овом односу који дух убија, Јер би иначе у животу људи, Најсветија веза била утопија. Ил да се осврнем на људске слабости, На беду нагона и рарума мане? Ил на потсмехе и ситне пакости Које многима испуњују дане?

А зашто су такви не знају ни сами, Јер људска таштина пе познаје мере, Док тело ужива — душа је у тами И тражи поштење у рушењу вере.

Ћаци основне школе Краља Петра II ирвели су о Божику у Патријаршији једау приредбу којој је присуствовало Његово преосвештенство митрополит Јосиф. Програм је био састављеџ и$ концертног дела, а спремао га је г. Бранко Аврамовик, парох Саборне цркве. Свечаност је врло успела и вредни и талентовани малишавш били су топло похваљени. , Птггг , . „ * Ј (Снимци: птшватна свохина*

породица, вољена жена, коју обожаваш, свој дом... И ти ћеш бити моја жена, зар не? Мира је ћутала. Није имала снаге да изговори ниједну реч. Шта је са њеном одлуком? Где су све охоле речи, које је припремила? Ћутада је тако, док се њена лепа главица спустила на његово раме. Његове снажне руке стегле су њен витки стас. Сузе среће лагано су склизнуле низ образе младе девојке, док су њене усне прошапутале једва чујно: „Драги, драги..." Са нишне сцене Последња премијера Моравског народног позоришта у минулој години припада старом репертоару француског романтизма. Поред нашег националног репертоара, захвалиа и благородна нишка публика нарочито

Београд, јануара 1944.

ПЕТАР К. СИМОНОВИИ

Г-ђа рлата Стојчевић као Шоншона воли романтику, услед чега обнова старог репертоара од пре 30 и више година наилази на одушевљен пријем у увек препуном гледалишту. Тако је одлично примљена последња премијера у 1943-ој години: „ Мајчин благослов " од старих француских писаца Д'Енериа и Лемоена. Комад је у првој половини јануара доживео више препуних реприза. Поред романтичне фабуле о животу и „прикљученијама" једне сироте савојске брђанке, комад је прошаран делом и мелодиозном музиком, колима, дуетима и хоровима. Има и раскошну увертиру коју је оркестар С. Д. С., под палицом Г. Цветковића, солидно савладао и тумачио. Вокални део комада понела је на својим плећима највише г-ђа Злата Стојчевић, позната нишка интерпретаторка Борине Коштане. Живу и ведру улогу вижље Шоншоне г-ђа Стојчевић је дала с много успеха, глумачки и, нарочито, певачки. Улогу убоге и поштено сиротице, девојке Марије, донела је новоангажована чланица драме г-ђица ЈБубица Илићева. Од осталих улога вредно је истаћи Пјера г. Влајића, те Бонфлера Г. Цветковића.

II стоииске а нек доте

ПРОПАДЕ КОСОВО Стеван Сремац предавао историју ■ улагао много труда да ђаци схвате значај прошлости и да им улије љубав за народ и српство. Занео се Сремац и говорио о боју на Косову, о Милошу Обилићу, Милану Топлици, Ивану Косанчићу. Одједном примети да једна хартија прелете с& клупе на клупу. — Овамо ту хартију! — викну Срвмац и диже се иза катедре. — Немојте, господине, то је патрнотска песма, — молећивим гласом завапи ученик. Сремац разви хартију и прочита ову песмицу: Са лица јасмак скини, Да видим очи две, Раскопчај јелек, злато, Да љубим груди те. — Пропаде Косово, кад ђаци петог разреда, уместо народних јуначких пвсама раскопчавају јелеке Зулејкама! јекну Сремац, љутито поцепа хартију ■ изађе из разреда. СТАРИ ДРЕСАУЕР Војвода Леополд фон Анхалт, кога су називали још и „Стари Дресауер 4 \ имао је врло ружан рукопис. Кад је једном примио натраг, од једног ађутанта, своју писмену наредбу, коју овај није могао да прочита, ни он сам није могао да је поново прочита. Он је тада предао иаредбу ађутанту са следећом поруком: „Дођавола! Нисам писао наредбу да је ја читам, него ви! 4 ". ЧУДНОВАТЕ НАВИКЕ ВЕЛИКИХ ЉУДИ Позната је ствар, колику улогу играју у људском животу навике великих људи. Под утицајем својих добрих ■ лоших навика, људи редовно управљају и начин свога мишљења, рад и уопшта живот. По животописима великих и знаменитих људи, који су препуни најчу« дноватијих ексцентричности, види се, од како су велике важности и значаја по њихов рад биле навике тих великана. Тако се за Монтењеа прича, да нијо могао размишљати ни о чему све док се не би затворио у неку усамљену кулу. Сва своја генијална и позната дела Шилер је написао држећи ноге у *леду, а Бојер би се обично закључавао у празну собу и замотавао главу у топле крпе. Балзак је најрадије тражио инспирације у кафи, док су Шуберт, Верлен и Мусет то тражили у алкохолу. Моцарт је најбоље био расположен за компоновање, када би се добро најео, а Росини је писао ноте и кухињске рецепте у исто време. Жан-Жак Русо је најрадије размишљао посматрајући младе биљке, а Шеноа је написао своје најбоље романе пијан, лежећи на поду. Из горњих кратких и малобројниж примера видимо да су навике чак и у животима великих људи имале зиатан утицај на њихов рад и стварање.