Коло

5'

Улица у Коломбу,

врелом сунцу и свежем повегарцу с мора, сањарење, Божанствени заласци сунца. Излети возом на Кенди, у планине. Или у Нувара Елију. Сингалеске свечаности у полуотвореном храму. Бело цвеће дрвета „бу" пред старим статуама Буде, треперење малих уљаних кандила, дечји весели хорови урођеника .. • На понију сам прошао џунглу Цејлона и неколико километара нисам могао да задржим коња који се поплашио од „тик полонге", најотровније змије Цејлона. Посетио сам и свете храмове Будине на Кандију, где сам слушао тајанствену, монотону музику, гледао јоге и калуђере-просјаке и мирисао опојни мирис цвећа „бу". Дани прођоше као на филму, рекох. Не, као сан. Тек после осам дана вратио сам се у хотел, прожет утисцима с острва. Путници су баш спремали кофере за полазак. Изјутра рано крећв пароброд. Још једна ноћ у хотелу. Кро«1 очгворене прозоре допире у собу шум морских таласа који зову на пут. Ујутро рано стојим-већ, заједно са осталим путницима, поред аутобуса који треба да нас одвезе у пристаниште. — Но, како је било? питам оног де« бељушастог господина. — Дивно! Божанствено! Одлично смо се забављали. А како сте се ви провели? Како вам се свиђа Цејлон? Чекао сам то питање и одмах сам одговорио: — Хвала, врло добро! Хотели су овде стварно идеални!...

време он се осврне да види да ли добро вози. Ваздух трепери од врућине. Сунце бије право у теме. Велике куће на булевару не бацају уопште сенке. А цела варош Коломбо изгледа да спава. Нигде ни живе душе, чак ни у најпословнијим улицама. Цело пристаниште је као изумрло, иако је јутрос кад смо се искрцали киптео живот у њему. И нигде се не чује ни гласа. Само овде или онде, кроз отворена врата каване или ресторана чује се дерњава неког изанђалог радија. Мој „возић" упрегнут у рикшу каска по врелом асфалту, тачно у ритму те музике, кроз успавану варош. Неуморно, као перпетуум мобиле, трчи тај човек предамном. Скоро невероватно с коликом издржљивошћу и енергијом јури по врелом сунцу. Пет часова без прекида!... Коломбо! Огромне пословне куће у пристаништу, велики луксузни излози пуни „реткости" и „успомена" за туристе. Дипломатски кварт, велики паркови са засењеним путевима, репрезентативне грађевине, бели храмови н аблистане грађевине, бели храмови на блиставом сунцу. Музеј. Нигде се не задржау Зоолошком врту где се звери у узаним, гвозденим кавезима муче у спарини. То није за мене. То је за људе који после пола часа боравка на Цејлону питају: „Но, како вам се свиђа Цејлон?" Даље, само даље. Мој „возич" пребацује ам и вуче даље. Ту се први пуг осврнуо и проговиро: „Маунт Левиниа, мастер?" И не знајући шта је то, рекао сам „Да". И опет касамо даље, у непознато. Укратко да кажем: он је каскао још пуних седам миља предамном без и најмањег задржавања ... На обали, испод искривљених и очерупаних од ветра палми спава сингалеско рибарско насеље. Узани „кану" (чамци) у резбарији плове лагано светло-зеленом, млаком водом, која се на хоризонту претвара у тамно-плаву. Пред нама, на стени, диван, бео замак. „Маунт Левинија", рече човек с рикшом. Вече се ближи и сунце, као велика црвена кугла тоне у море. Рикша се празна враћа у варош. Осам дана на Цејлону! Дани пролазе као на филму. Маунт Левинија, негдашњи замак који је неки енглески гувернер подигао за своју жену Левинију сада је хотел. Купање у бистром мору, излежавање на

(Написао за »Копо« Ханс Гинтер Естерајхер)

Белики путнички пароброд бацио је своја гломазна сидра у прљавозеленкасту воду Коломба, главне вароши Цејлона. Мали моторни чамац пребацио нас је на кеј и таксијем, узаним улицама пристаништа, одјурили смо у хотел на широком булевару на обали. Једва сам тамо, у прохладном холу. стигао да искапим као лед хладан коктел од „греп-фрита", а већ ме је један од саиутника, који је стигао заједно самно.м у аутомобилу, запитао: — Но, драги мој, како вам се свиђа Цејлон? — Шта да му, забога, одговорим? И шта може човек да каже о земљи у којој је бави свега пола часгј? 0 земљи о којој целог свог века ништа друго није слушао сем романтичних путописа о „Бисеру Индије", сем благрглагољивих реклама туристичких друштава и слављење њеног националног пића — цејлонског чаја!

али први пут стиже у Цејлон. Тако бих хтео да одговорим, али одговарам: — Хвала, овде је баснословно лепо. Одличаг! хотел! И баш када је извадио из џепа сноп шарених путничких ироспеката и хтео да ми иредложи „кружни лет по острву", додао сам: , — Дакле, видећемо се доцније, на лађи . . . Иапоље из великог хотела, напоље на врело сунце Цејлона, на променаду, на плажу велике улице „Гал фес" . .. Бистро и плаво удара овде море о зидове кеја. Бистро и плаво је овде високо небо, а ваздух је и поред врућине чист и свеж. Чистији и свежији у сваком случају него у хотелу. — Такси? — прилази ми с питањем и аутомобилом црни шофер. — Такси? Не, хвала лепо! одговарам још увек у опозиционерском расположењу. Неколико корака даље, у сенци

Писаџ г. Естерајхер у рарговору с урођеником који вуче његову рикшу у Галафас улицш у Коломбу.

Кс.^ . ■ :,ае пеки брод у Коломбо, нпгрну трговци са „куриоритетима" на странце и нуде им своју „ретку" робу иа продају. (Снимци: Хано Гиитоп Естерајхев)

— Како ми се свиђа? Стварно, не могу још ништа о томе да кажем. 0 томе ћемо говорити за осам дана, кад се опет нађемо на лађи! То бих хтео да одговорим дебељушастом господину који ме пита, који ми је још на лађи по педесети пут испричао да в*^ ; *.чанаести пут путује око света,

големог дрвета стоје усамљена колица — рикша. Њихов сопственик, витки да не кажем танки урођеник скаче са седи« шта у коме је таман отспавао партију н помаже ми да седнем у високо седиште засењено сунцобраном. Он и не пита куда да вози, него одмах у кас, босоног по врелом асфалту. Само с времена на