Коло

- Ју , да знате само шта ми )е све рекла та неваспитана персона! Таквпм 'шогрдншм именима ја ни свог мужа не бих била у стању да пазовем!

—— Кажете да сте провели пет година на истом месту? Добро, а зашто сте то место напустили? — Помиловали су ме збот доброг владања.

ЈШа•

НЕДЕЉА 30 ЈАНУАР. Хвали се јуче гоша комшииица: — Да није урока, овај мој матори се баш својски иочео *а б^ине о мени... Голико брине да је ро већ постало дирх >иво... Замислите само, пре неки дан је чак осигурао мој живот на 200.000 динара... ПОНЕДЕЉАК 31 ЈАНУАР. Пре неко вече у Једној кафанИ један гост узео па пребацује кафеџији; — У овом вашем

вину, газда, има !

зувише воде Госн комшија упаде у разговор са суседног стола: Напротив господине. У тој води има исувише мало вина! УТОРАК 1 ФЕБРУАР. Ама је ли комшија — пита ономад госн комшија оног нашег суседа што не зна од чега живи. Изгледа да теби ти гвоји силни дугови не задају ни најмању бригу? «— Па шта ћу! Доста што имам ду?ове, а бригу, право је, да оставим сво5им повериоцима. јСРЕДА 2 ФЕБРУАР. — То је страшно како се ова наша деЗа иснрљају кад играју по улици или то комшилуку — вајка се једна наша сусетка госпа компзиници. г Та како да није страшно... Ево, ја сам јутрос морала да умијем ш опе« рем десеторо комшиске деце док сам Кознала оно моје!

ЧЕТВРТАК 3 ФЕБРУАР. — Е, просто не могу да разумем ове наше мужеве, уздише пре неки дан госпа комшиница. Ево овај мој матори. Ју« грос се разнежио па кад је пошао у канцеларију узео и пољубио ме неколико пута у косу, д у подне кад је нашао само једну длаку моје косе у супи, направио је читав пачарис по кући .. ПЕТАК 4 ФЕБРУАР. Пребацује јуче она наша младица свОме мужићу: — Боже Свето, нема ни месец дана ка* ко смо се венчали а ти никако да се одвојиш од оног твог стола у кафани. Никад ниси код куће... — Женице, ниси у праву... Ја се не одвајам од оног стола у кафани зато што желим да се сит нахвалим пред својим пријатељима како сам пресрећан у браку, СУБОТА 5 ФЕБРУАР. Седимо код госн комшије па разгова* рамо о политичкој ситуацији, овамо код нас. Одједном ће гоен комшија рећи: — Хвала Богу само што дочекасмо да у историји, која ће бити написана, неће бити више Вука Бранковића негд разних Пијада и несрба, због којих Срби платише крвавији цех него на Косову... — Море, матори то зависи од оног ко пише историју! — уздахну госпа комшиница. Ко ти га зна- Може да напише Пијадовић и Брозовић па да опет ^цео свет мисли да су били заиста претставници Срба. М-ћ

<:М

г з— Баш бих хтео да $нам какво пове• реше у жива господин Лакомислић у натем граду. —- Мислим одличпо \ер нема човека коп кога вије гспео да се задужиI

•— Зашто те је данас учитељ оставио један сат у затвору? —• Нисам знао тде су Азори. ^ — Ако. тако ти и треба. Други пут

да шазит где их остављаш ј

о

ДА ЖИВИМ...

/Г^ада је Ђорђе Ђорђевић, судија /у I среског суда ушао у собу, Јелена је била изненађена. Никада дотле, а долазио јој је чеето. није га видела тако педантно обученог као тога дана. На њему је све било бесп^екорно и на своме месту: тамно одело, бела кошуља, кравата, све. Тај иначе лежерно одевени човек, није заборавио' чак ни марамицу да стави у спољни џеп на капуту. Његово држање је било достојанствено, потпуно у складу са његовим положајем. Било му је 47 година. Коса, мада проређена и са дубоким залиецима који су потсећали на ћелу, била је мало уздигнута. Био је висок, крупан човек. Видећи га таквог, Јелена умало није потражила календар да провери није ли неки празник који је она смела с ума. А она? Када је реч о женама, онда најпре о лепоти. Сву њену лепоту сачињавала је природно таласаста коса, више него женствени изглед лепог тела и на тамном тену лица као најлепши контраст — плаве очи. Дакле била је лепа. А иначе, мала чиновница, сама, без родитеља. Њој је било 24—25 година. Али, то је мој ■" та каже онај ко је знао њене годик иначе је заиста изгледала много млађа. До тога дана њихов однос био је скоро родбински, јер Ђорђевић је био нешто млађи колега њеног оца. После његове смрти а затим и смрти мајке, он се, унеколико, морално обавезао да ће се Јелени наћи у животу. Као да је наслућивала да ће се тога дана нешто необично десити, Јелена је посматрала сваки његов покрет и мерила сваку његову реч. Говорио је мирно, одмерено, са убеђењем у неминовност онога што говори. — Нисам ти рекао, Јелена, јуче сам постављен за старешину суда ... Овим речима он је хтео да отпочне разговор о ономе ради чега је дошао. Јелена то одмах није схватила и показала је само своју искрену радост због његовог успеха. Рекла је у шалиг — Па сад би могао коначно да се ожениш. .. Да је могла да прочита на његовом лицу, шта је изазвала реч о женидби, њој би било све јасно. Она је само запазила, како му се обрве мало набрале, како је погледао са неким жаром у очима. Али, још ништа није схватала. Човек, који је пред јавношћу и закоиима делио правду, састављао пресуде окривљенима и са достојанством устајао и читао их, седео је сада и очигледно мучио се да састави оно што је желео да каже. И најзад.,. Машио се, најпре, руком у десни џер од капута и из њега извадио неку кутијицу. — Јелена, — рекао је. Глас му је био више него озбиљан. Бразде на његовом лицу биле су још дубље. — Наше пријатељство, — настави он истим тоном — заиста је право и велико. Долазио сам код тебе често, а да ли си, бар некад, помислила да код мене сем осећаја пријатељства, постоји и једно више, узвишеније оеећање а то је — љубав! .... — Љубав? Према мени? — узвикну Јелена разрогачених очију. — Да, љубав и то највећа моја љубав у животу, јер ти си једина жена са -којом бих могао бити срећан . - . И зато, — он узе да прочита „пресуду 44 до краја — и зато, данас, у жељи да остварим тај свој сан и у жељи да се ти више не злоиатиш. хоћу да запросим твоју руку? ево. ирими овај веренички прстен . . . Он отвори кутијицу и извади из ње прстен блистав и леп па га Пружи Јелени. Све је чинио тако, као човек који је убеђен да не може бити друкчије. — Ђорђе! т— узвикну она уздижући глас. — Шта ти то говориш? Ја да ти будем жена? То су глупости . Ти вређаш успомене . . . Не знајући да ли да још држи пружгну руку са прстеном или да је врати, еудија поче да објашњава своје оссћаје; затим, како не би требало да се заноси

сиовима о удаји за младог човека којн не би, као он, умео да цени њену вредност. — Знам, — рече он, не дајући свомв гласу да малакше, — ти си млада и ја бих то ценио. А моја љубав би чинила да имаш све. Чак и то, ако би некада осетила жељу да имаш пријатеља .. — Мало се, као загрцну код ових ре* чи. Девојка прибра мисли. — Ђорђе! Ценила сам те и волела као пријатеља, али, када је већ о томе реч, — ја нећу да вређам твоје осећаје, — и када бих била твоја жена, ја не би имала срца да те преварим. Ме» ни би те било жао. Знам колико би патио, — сад она поче већ тоном у коме је било и срџбе, — зар би ти имао срца да ме вежеш за себе и водиш по твојим друштвима, са старим судијама, адвокатима где би ми сваки од њих, као и ти, могао бити отац? Ти би био у стању да угушиш моју младост, моје девојачке снове о браку и срећи?!. — О, снови .., идеали ... А живот? А стварност? — рече судија, осећајући да је то добро што говори. — Не, ие никада! Не тражи т^жртву од мене. — Жртва? — узвикну судија увређен. — А зар ти не би импоновало да будеш жена старешине суда, а касније, можда, и... ти знаш моје везе? . Девојка је била све упорнија. Одбијала је све. Осећајући да је добио она* кав одговор какав није очекивао, судија се сад сасвим наљути: — Знам, — рече у том расположењу, ■— све ви Сањате о томе да поред вас буде само млад човек, пун снаге, да проводите с њим луде, бесане ноћи .., — Не вређај ти тоном и речима! —■■* рече одлучно Јелена. — Јесте, ја желимг младог човека за мужа, жудим и за „лудим" бесаним ноћима са таквим човеком, али не и са крајњим циљем каквим ти мислиш! Ја желим живот. желим сина, децу, пуно деце! Је ли то грех, чезнути за таквим човеком? Ситуација је била врло мучна. Стари судија је осећао да губи све. — Драга моја, — он узе последњу карту — можда ми дугујеш понешто захвалности: знаш да сам ти спасао живот ... Осећао је врло добро колико је слабо то што говори и да неповратно губи све. Али, не да се још. Изгледао је у њеним очима бедан. Прибрао се за тренутак, скупио снагу: — Јелена! Можеш ти волети и друге, али припадаш само мени и само моја ћеш бити!.,. Скочио је и хтео да је ухвати за руке. Она се измаче остављајући га немоћног. Тога часа чинио јој се старији него што је у ствари, био. Када он покуша поново да јој каже како мора бити његова, она са раздраженошћу викну: . — Никада! Живот са уобом значио би за мене умирање, а ја сам млада и зато, пусти ме јер: хоћу да живрм! . . Прва и последња прошевина судије Ђорђа Ђорђевића била је завршена .. • а с њом и његова последња љубав. Пише: Бранислав Н. Пе/ковић

На наеловној страни: Црква на Опленцу под снегом. (Снимак: А Симић>

Главни уредник Мића .Т.имигри.јенић ★ Уредник: Вошко Токии ★ За фотогоафије: Александар Симић ★ Цртеж: Ћорђе Лобачев * Уреднипттво: ГГоенкареова 31 ТелеФон 25-010 * Власник и издавач ^ппско издавачко препузеће А Д Јоваи Тановић * АдмИнистраци.1а* Дечанска 31. Воогпап Тел. 24-001—10 ГГТтампа ..ПТпмпапи1а В рогг ) пл и А Д Дечанека ^липа бт>. 31, Тромесечна поетплата 58.— пииара.

2 с