Коло

3

Познанство Ј СА УЛИЦЕ^)

Друга жевска гимнација „Краљице Марије" у Београду приредила ]е врло усаела матине-посело. На њему су учепице виших рарреда тимпаријс, обучене у наше иародне костиме извеле шеколико стили г чованих народних игара. Игре је принремила госпођа Агата Жиц, наставница ове гихназије. (Фото: Приватна сиојина)

У СПОМЕН Милош П. РадоЈловић

*— То је најгора ствар за коју знам. «— Али .. • — Молим те, да се ниси усудила на тако нешто. — Готово! Знам шта хоћеш да кажеш, али знај да ћу ја све казати мамИс Само покушај. Млађа сестра послушно саже главу и загледа се у једну тачку на поду. За тренутак остала је тако, док су јој се мисли у глави ројиле. Зашто? Зар је то баш тако страшно? Зар све то не може понекад испасти и лепо? Али, не говори Мила, то беше она старија, то узалуд. Па ипак срце ми говори да сам у праву. * Беба се са још неколико другарица шетала, Дан је био какав се само пожелети може. Распевана природа раног пролећа, која највише доприноси да се нова биљка, љубав, усади у млада срца. И Беба је то осећала. Осетила је то овог пролећа. Видела га је једном и пролеће је учинило остало. И, као што

после зиме прва љубичица и зумбул срамежљиво провирују под снегом, као што за њима почиње трава да буја, птице долазе, бубице се узнемире, ваздух затрепери од неке свежине и светлостн и кроз целу природу одјекне дивна симфонија пролећа, тако исто и она, прво 'је бацила срамежљив поглед на њега, затим се осмели и већ издржаваше ње* гов поглед, да би се најзад у њој јавила мисао да се с њим упозна. — То је најгора ствар, одјекивала јој је стално у ушима после једног искреног признања пред сестром. Шта је сада могла? Сестра је старија и сва« како зна зашто је то казала. А друго,

Смерну молитву шаљемо ти Боже 9 ] Да нас сачуваш невиђених рала џ Кад нам природа још дати не може, Оне радости што је другим дала. Еили смо сами, напуштени, јадни, Бе& икот свога, бе$ мајчине неге, Гоњени римом и боси и гладни, Под сталним страхом мучења и стеге• Тупим погледом раплашеног стада, Од страшнога бича сулудог пастира, Ишли смо и ми од села до града, Тражеки хлеба, одмора и мира.

споменула је маму. Беба је бнла сувише млада, да би могла свему претпоставити љубав. Овога пута га срете. Кад је пролазио поред ње она се сети сестриног прекора и окрену главу, али одмах затим, ни сама незнајући како, окрете се и погледа га право у очи. Није још знала шта значи онај сјај, али је знала оно што је сама осетила. Поздрави се са другарицама и пожури. После неког времена примети да је он прати. Она уздрхта. Осетила је да ће се нешто десити. Веровала је да до тога мора доћи. Издржаће. Међутим, он је већ стигао« Јасно је чула његове кораке. Али, не ... пође, брже, потрча и нестаде је у гомили. — ПГга би сестра казала, мислила је она и због тога је патила. Први за кога је она осетила нешто више, него за остале мушкарце. Први мушкарац кога је посматрала другим очима. Па зар би то стварно било тако страшно, када би се с њим и на улици упознала? Зна она да је и он тако исто посматра. Зна она, јер се добро сећа оног дана када је иа улици сасвим пристојно пришао и кад је покушао да поведе било какав разговор. Осетила је то и онда, када јој се једном на улици јавио, а она, ни сама незнајући зашто, кад му је пркосно окренула главу. — Чувај се познанства са улице, звониле су јој у ушима сестрине речи. Зашто све то, питала се она. Али, старији говоре да улица највише неприлика ствара младим људима. Беба се помирила. Беба је била млада и све би ово можда допринело да пропадне једна стварно велика љубав. Али ... Код Јове је био жур. Ту су Мила и Беба. Мила је некако необично расположена. Сва радосна прича о недавном доживл>ају. Лепо на сред улице нришао јој младић, замолио је за неколико речи и — допао јој се. — Та његова дрскоет највише ми се свидела, понављала је она већ ко зна који пут. — Прави мушкарац. А још више јој се допао, када је видела, да не постоји оно због чега је мало стрепела. Беба јој за то пребаци, али она готово деСпотски одговори: — Друго сам ја. Најзад дође и он. Мила их упозна с њим. Ускоро кроз собу одјекнуше тихи звуци тангоа и Мила очима потражи свог новог познаника. У соби није био. Она оде на балкон, па у другу собу, кад из једног заклоњеног кутка допре до ње неки разговор. Приближи се и чу њега: — ; Знао сам да си ти њена сестра, али теби нисам могао да приђем, а она је ипак била мало приступачнија. •— Ех, а шта је мени само говорила, уздахну Беба. 1 — Ма остави сада то, главно је да де све у реду. Је ли тако? —- Да, заљубљено одговори Беба и већ осети његов топао дах ... П. ПЕТРОВИЋ

И у нади да ке лепши дани доћи, Гледали смо с чежњом у тамне даљине, 'Док нисмо стигли једне хЋадне ноћи, До мутне воде валовите Дрине. Ту смо чекали до свитања роре, Урбуђени, срећни, јер смо с вером рнали, Да нас више неће страдања да море, Чим будемо преко на другој обали. Сада смо овде под окриљем неба, Болне Србије — милог завичаја, Ту су нам дали огњиште и хлеба, Мајчиног нежног — топлог рагрљаја.

На дан 3 фебруара 1941 год. у подне преминуо је у своме старинском дому у Књегиње ЈБубице улици бр. 19 Милош П. Радојловић, инжењер. Опака и свирепа бољка\дуже време нагризала је његов јаки, џиновски организам, док га ударцима страховито тешких болова, — које је он стојички сносио — није најзад сломила и Радојловић је на данашњи дан пре три године заклопио своје уморне очи. Радојловић је син честите, патријархалне куће Петра Радојловића, окруж^ ног начелника, која је поред најмлађег Милоша, дала још пет синова: Радоја, Ђорђа, Љубомира, Милана и Драгољуба, који су, оџаковићи и родољуби, сваКи у својој струци чинили част нашем српском племену. Радојловић је као резервни официр учествовао у нашим ратовима 1912, 1913 и 1914 године. Прешао је Албанију 1915 год. и учествовао је затим у операцијама на Солунском фронту, где је за заслуге стечене на бојном пољу

(Снимак: приватна својина)

био похваљен наредбом команданта Шумадиске дивизије, и на основу ње одликован за храброст орденом Белог Орла са мачевима. Због тих заслуга Радојловић је унапређен у чин резервног иижињерског мајора, и то нризнање које је добио почетком 1941 године — мало касно дошло је баш у времену његове тешке болести и веома га је обрадовало. То је за Милоша било у истини једно велико задовољство и он је у томе тренутку био блажен и срећан. Вероватно је то био и последњи срећан дан у његовом животу. Радојловић је био познати и осведочени патриота и родољуб, па је као такав у своје време био један од главних оснивача Орјуне, као и виђен члан Сокола, Народне одбране и Удружења резервних официра. Тако исто Радојловић је волео спорт, у доба своје младости био је чувен атлетичар познат и у нашој земљи и у Немачкој. За спорт је показивао велико интересовање, па је За нарочите заслуге од стране Удружења Београдског спорт клуба најпре био изабран за његовог претседника. а потом је после иовлачења са тога поло-

жаја изабран за почасног претседника! Милош је био оличење честитог, благородног човека и добронамерног пријатеља. Увек ведар и насмејан Радојловић је у свако друштво уносио једну веселост, једно пријатно расположењв, тако да је био омиљен у свима редовима нашега друштва. Милош Ј *е имао добро и племенито срце, које је имало осећања за свакога, за свачиЈ *у беду Ш невољу. Помагао Ј *е све оне који су н« његова врата закуцали. Био је права Сиротињска Мајка. Милош Ј*е дуги низ година био одборник Општине београдске где се истакао својим стручним, ревносним и честитим радом по разним секциЈ*ама на нословима техничке природе. Нека му ј *е лака српска земља и вочан помен! М. А. П. ЈСмн&с&бо/' УЧТИВОСТ На железничкој станици у ТиЈ*енцину приђе неки Кинез железничком чиновнику, такође Кинезу, три пута се иоклони, осмехну и рече: — Велики Господару, гвоздених коња, који на кованим пругама јуре зеиљом, пуштаЈ *ући врелу пару, опростхц смерном и безначаЈ*ном путнику, јаднијем од црва, кој'и се савио у праху, оирости твоЈ *ем најпонизнијем робу, који своЈ *е сувишно постоЈ *ање захваљујо само комичној * шали природе и кој* и ио заслужуЈ*е да пољуби руб твоје отмено одеће ако се у претераној дрскости усуђујем, да подигнем лице према теби и замолим те у најдубљем поштовању, да ми дозволиш, да ти поставим ј *едно питање, ти свезнајући и седам пута мудрн господин. — Железнички чиновник с« исто тако три пута поклоиио, стави руку на срце и одговори: — Племенити путниче, чиј'ој великодушности захваљуЈ *ем за свој * ииринач, као дару твоЈ *е светле милости, која м« омогућује да заједно са својом невредном породицом, проживим свој бескорисни живот, ма да не заслужујемо можда ни да наше огуљене коже лежо место тепиха у твој*ој" дивној * вили. племенити путниче, који си попут светла сјајног сунчаног бога дошао до мене да ме обасјаш својом добротом, мене. јадног црва, који иред тобом пада у прах, подижући к теби своје ружне руке и молећи те да ми кажеш твоје питање, како бих знао, да мој прадед, мој дед, мој * отац и ја нисмо узалуд живели, јер сам могао испунити твоју жељу. — Ти ме усрећуЈ *еш, господару гвоздених коња, — поклонио се путник. Питање, које Ј *а недостоЈ *ни скитница усуђујем врапчијом дрскошћу управити теби гласи: кад одлази воз за Пекинг? — Дивни путниче, — поклони се опе* железнички чиновник, — ти си мојо срце испунио сунчевим сјаЈ °ом, ти си мој јадни живот испунио новим садржајем, Ј *ер ја бих тачно могао одговорити на питање, које је попут капљица небеских милости, капнуло с твојих усаиа; воз у Пекинг је отишао пре пола минута! Кннези су врло учтиви људи, али у својој учтивости по иекад и претерују« Из горњег примера видимо то.

Зато ти хвала Свемогући Боже На твојој брири око паше среће, У твоје се име сваком рећи може Да српско племе угинути неће. Петар К. Симоновић