Коло

За »Коло« написао Хајнц Шретер

& Ј рно као ноћ лежи Јегејско море. 1М. Само месец баца сребрну г-раку нреко намрешкане површине. На небу блистају милиони плавих и Црвених звезда. Негде далеко, ван солунског залива, лежи наш чам^ц. Пре неколико часова још бацио је мој рибар мрежу у море. С времена на време чујем како вади мрежу и како се риба праћака. Далеко на хоризонту стоје нагомилани облаци. Или је то можда пркосни масив Олимпа? А тамо даље да нису планине Свете Горе, полуострва калуђера и манастира, полуострва без жена, које се у, виду прстију песнице пружа далеко у Јегејско море. — За данас доста, прекида стари рибар ноћну тишину и, богзна, који пут натеже боцу са ракијом, јер нас од ноћ'4 не хладовине подилази језа. Затим намешта весла, обрће чамац и снажним рукама диже мрежу. Вешто убацује ухваћену рибу у чамац и стручњачки слаже мрежу у предњи део чамца. Кад је то свршио, натеже последњи пут боцу са ракијом и достојанствено је баца у великом луку у море. Затим намешта мало једро, шарену искрпљену криу, и чамац дубоко газећи креће полагано у правцу пристаништа^ Један бродић чија је једра надуо слаби јутарњи поветарац, са шумом пролази мимо нас. ЈБуди са брода немо нас гледају. Меланхоличан глас иеке девојке коју не видимо допире са бродића до нас и изазива чежњу и мелаихолију . , Лагано се приближавамо обали обасјаној јутарњим руменилом. На око бескрајни низови солунских кућа обасјани су ирвим зрацима сунца. У лакој јутарњој измаглици ова вадош са својим грађевинама све до рта Микро Карабурну личи на огромна клешта која нас мирољубиво примају у свој загрљај. Медузе велике као тањир пливају и тону наизменце у мору. Из пристаништа се већ чује шкрипа великих дизалица и лупа вагона који се сударају приликом ранжирања. Куће све више расту, обала се дшке све стрмије. Још неколико завеслаја и чамац удара о гранитни Зид Ники-кез*а. на коме већ кључа живот, Пазећи да не станем на рибу излазим из чамца, опраштам се срдачно са старим рибаром и пењем се на кеј. Пуним грудима удишем мирис тера, чамовине и слане воде, мирис пустоловина, непоЗнатих даљина, широких мора. — Изволите, господине, погледајте! пријатељски ме ословио брадати, препланули морнар и помаже ми да се успнем стрмим, изанђалим степеницама у његову лађу од две хиљаде тона. У мутној светлости петролејке виде се гомиле огромних буради са вином са Самоса, широки џакови са мирисним дуваном, са горКим и слатким бадемима. На палуби ваде морнари воду са црпкама и перу под. Трговачки кејови Солуна су сасвим оживели. Истоварује се пуна бурад, товари на примитивна магарећа колица, одрпани носачи у зноју свога лица носе у карактеристичним самарима терете и зарађују толико потребне драхме. Живо раде и оловке чиновника„Министарство финансија". „дирекција монопола 44 , „трошарина". Смокве, суво грожђе, поморанџе, вино и опет вино! Преко пута, на другој страни улице. келнери су већ поставили столове пред тавернама и кафанама. Лежерно срчу Солунци своју турску кафу и посматрају живот у пристаништу. То је велики одмор да се запали цигарета пре дневног рада. У канцеларији могу да чекају! Овде нема претеране јутарње јурњаве. Пут у канцеларију води мимо миогобројиих кафана и таверна. А што важи за Оријент уопште. зашто не би важило и за Солун? Са врућом кафом пред собом на сто га новинама у руци и усрдним чи-

богораде. Опет сунце и несносна врућана. Оиет солунски темпо живота у свом ритму... — Изволите, господине! Куповина није обавезна! Бескрајни редови излога. Скупоцени антиквитети, наруквице и кутије од македонског сребра, филигрански радови, свила, злато и обична вашарска роба јг дивљем нереду. Дивне старинске иконе, бисер и драго камење, прави бугарски везови, турске воденице за кафу, црквене утвари и асирски филигран поред робе „Мед ин Џермени" и „Фабрикасион Женев" и правих старина Оријента. Примамљиво изложена роба за продају. Трговац вас проницљиво мери погледом и говори цену од које вас подилази језа. Али после пола часа ценкања цена је сведена на нормалну меру и купац је, сав ознојен, носи под мишком из радње. Још једном пролазим главном саобраћајницом „Венизелос 44 где солунске даме преврћу по балама штофове. Нежним прстима пипају свилу, вуну или катун и броје свежњеве новчаница које су данас толико потребне свакој Гркињи. Од њих се шири мирис мошуса и шипра. И расне су те жене којима је Бог дао науснице, али зато леп лик. Полиција под тропским шлемовима достојанствено пролази кроз масу. Опет стојим пред старим каменим луком украшеним златним турским писменима, пред улазом у најинтересантнију грађевину Солуна у архитектонском смислу. Неодлучан сам: да ли у последњем минуту још да оперем прах Хеладе са евојих ногу? Да идем у турски ам^м? Добро. Пошто сам платио улазницу, дају ми сапун и пешкир. У округлој сали са мозаиком посматрам сцене купања које миого .обећавају. Уводе ме у чисту кабину. Са прегачицом око паса улазим кроз огромна дрвена врата у старински округли базен од камена осветљен мутном светлошћу која се, као у катакомбама, пробија кроз мале прозоре на плафону. У базену је ваздух сув и врео. Чучим као и остали купачи на ниском мермерном подножју и момак ме облива врелом водом од главе до пете. Вода је све топлија и топлија. Затим ме грубим рукавицама трља читавих пола сата. Онда опет врела вода, масажа, врела вода и масажа, Поре на кожи и срцу дају последње од себе. Затим хладан туш. Вода је све хладнија и на крају вероватно није далеко од нуле. Онда човека обузима умор и клонулост. Кафа са чашицом коњака поред лежаја припада овој необичној кури. Једна цигарета и човек спава сном праведника, као новорођенче. — Хало, овтоникитои! Чист сам као сунце и хтео бих да избегнем уличну прашину. Али пут до солунске железничке станице води кроз облаке прашине. Кола клацкају по разривеној калдрми и дижу облак прашине, и најотрцанији трамвај Европе сустиже их уз шкрипу точкова. Железничка станица Солун! Дугачка, ниска. рушевна грађевина са свим неопходним принадленшостима. И ништа више. Једнолична, равни колосеци. Ни перона. ни чекаонице, никаквог комфора. Па ипак то је једна од најважнијих станица Оријент-експреса. Колики су се путници већ разочарали кад су угледали ову неугледну грађевину. Седим у купеу. Размишљам о свему ономе што сам доживео овде, на крајњем југоистоку Европе. Размишљам дуго, док воз јури широком тесалиском равницом, плодном степом Македоније. И највише куће Солуна изгубиле су се већ давно у даљини и Корктиасис је нестао на хоризонту. У темпу нашег времена дугачки воз је оставио плаво море далеко иза себе. У кривинама улази полако у балкански крш. Нови крајеви, нове лепоте. Приближавамо се земљи Срба...

стачем ципела пред ногама проводим шој последњи дан у Солуну. Шта има још да видим у овој вароши? Још једном пролазим уздужним и попречним улицама које су ми већ познате. И опет наилазим на ствари које су за мене нове и необичне. У једној модерној берберници, заваљен у наслоњачу која се врти. добијам последња

упутства: где се могу набавити најјевтиније цигарете, где се могу добити прави француски парфеми и све што се данас тражи. Пре подне пролази. Кроз отворена врата цркве допире монотона црквена песма у рецитиву. Пред улазима високих кућа поред трговаца који галаме сеце и леже просјаци који преклињу и