Коло

На насловној страни Мала Јованка, необично вешто и с пуно укуса црта и реже разне фитурине иако нема више од II годпна (Спимак: А. Симић)

Кирајџија са првог спрата: — Јесте ли чули како сам ноћас лупао у таванипу? КирајџиЈа са другог спрага: — Чули смо, чули смо, али ништа не мари, И код нас је ноћас било јако весело.

Чујем да пмате много дуга. — Којешта. То су иајпростије клевете, које растурају моји повериопи.

мао сам друга, звао се Миша. Миша је имао гарсонијеру. Имао је и једну лепу девојку уз гарсонијеру. Та девојка је имала маму а мама је имала кишобран. Миша је. онда. имао чворугу на глави, није имао више девојку а ја сам на његова наваљивања и молбе преузео гарсонијеру јер мама је једног дана упала, направила лом и Миша је морао да бежи да не би страдао. Требало је још да будем добар заводник и ствар би била у реду, Јест. али, ту је настала тешкоћа и гарсонијера је стално била празна Једног дана срео сам једну лепу пла вушу. Дивна је! закључио сам одмах. Нежна као клас зрелог жита на благом ветрићу, очи плаве као море. руке дивно извајане и беле као алабастер. ноге. мислим да знате како изгледају најлепше ноге. Једном речју тип жене какве ми се одувек свиђају. И у ту сам се девојку заљубио, онако на први поглед. Од тада сам је свакодневно сретао V

да је она прва која у њу улази. Она се није љутила и ми смо се после тога врло често ту састајали. Били су то дани среће. Истина, Мила није била баш тако наивна и неискусна у љубави али Боже мој, зар није могла да то научи из неке добре књиге Та срећа је прилично трајала. али, као што знате срећа није вечна. Десило се да је Мила тога дана прилично за« доцнила, ја сам се нервозно шетао но соби и кад је она дошла и свукла капут и шешир. заборавио сам да закључам[ врата од стана. Ми смо таман седели на каучу и пили неки вермут, (отада нв пијем вермут), кад се врата нагло отворише и на њима се појави нека л«ена. Мила врисну, а жена са кишобраном (иако напољу није падала киша) полете на Милу кукајући како је боље родити камен него ћерку која не слуша својс родитеље. Ја се испречих пред њу и хте« дох је питати ко је она и шта тражи у, туђем стану кад кишобран фиј\кну в

пролазу и облигатно уздисао, јер би ме ретко кад удоетојила погледом. Нисам губио наду јер сам, на тату, врло упоран. Једнога дана она испусти торбицу, намерно или не, о томе ће историја да каже своју реч. Ја се стуштих на њу., тј. на торбицу и, брзо је дохватих. Учтиво скидајући шешир дадох јој . Она ме погледа захвално и рече ми; ,,Хвала!" Ја сам био задовољан што сам успео да дођем у њену близину, Збуњено смо стајали и глупо се смешкали. Ипак искористих тренутак да јој понудим да је отпратим. Она, за чудо, пристаде. Ниеам заборавио да јој се претставим Она се звала Мила и ја сам био тога момента убеђен да је Мила најлешпе име на свету. Иначе је студенткиња, вредпа. на време полаже испите итд, Успео сам да закажем састанак за идући дан. И тако смо сваког дана закаЗивали састанак за идући. Она је била стварно мила и ја сам убрзо био страховито заљубљен у њу. Сматрао сам међутим да није право да уредно пла ћам кирију а да моја гарсонијера стално зврји празна. Јест али !У|ила ј *- поштена девојчица уз то још врло наивна и сигурно би пала у несвест кад би знала да имам гарсонијеру. Ја сам се мучио да нађем начин да је позовем а да она не падне у несвест. Она ми је у међувремену причала да сам Ј *а први мушкараи који јој се свиђа и са којим се забавља. Ја сам јој веровао јер је има* ла, а и данас има наивно липе. Јсдној дана падала је киша и ми смо покиснувши до коже. иако нас је греЈала љубав, почели да дрхтимо. Ја онда изиђох са једнИм малим предлогом да свратимо до мене у стан да се осушимо и угрејемо. јер ће, у противном. сигурно добити грип. Она се нећкала али је иајзад пристала. Најзад, мнслио сам. моја ће гарсонијера добити првог посетиоца и био сам потпуно срећан толико да нисам ни приметио њено чуђење и збуње* ност кад смо улазили и кад ме Ј *е ПиТала одкад имам гарсонијеру. Ја сам јој покајнички признао да је имам доста дуго али саМ јој се клео свим на свету

Главни уредникс Мића ДимитриЈевић ^ Уредник: Бошко Токин ★ За фотографије: Алексапдар Симић * Цртеж: Ђорђе ЈТоба* чев Ф Уредништво: Поенкареова 31 Телефон 25-010 ★ Влаеник и издавач Стшско издавачко предузеће А Д. Јоваи Тановић ★ А тмингтстрапија: Дечанска 31. Беогоал Тел. 24-001—10 ПТтампа .тТПчпмпапи1*а Бр.оград" А Д. Дечанска улипа 6о. 31. Тромесечна п1 »етплата 58.— пинава.

— Може ли ваш мали већ да каже „тата"? — Како да пе!.. Само још „г" 4 иикако ие може да каже!

НЕДЕЉА 27 ФЕБРУАР. .л Прича нам госн "уД комшија, синоћ, ка Гу ко је његов шеф вр > ло расејан човек I Т °лико је чак расе Ј ан Д а Ј е евакав раз ±Ј ГОуЈШ говор водио са јед . V ним својим чиповни ком: •— Ви тражите оеуство? - Да, господине шефе. Хтео бих да »знепадим своју зкену. — А, с ким?

ПОНЕДЕЉАК 28 ФЕБРУАР. §Онај иаш сусед, матори момак, решио се најзад да сп ожени. Међутим, на дан свога венчања ои се успавао, а требало да путује у Младеновац, одакле му је младица. Кад је видео да је изгубио воз он јој послао овакав телеграм: - — Задржао сам се. Немој се венчати док ја не дођем!

УТОРАК 29 ФЕБРУАР. . - Прича госн комIЈ Г*т С шија оном нашем /Л^4л ста Р ом професору из ) комшилука: — Знате ли да сам I I РуО после операције слеI пог Зрсва изгубио дванаест кила! — НиЈ'е могуће! Нисам знао да је слепо црево толико тешко!

СРЕДА 1 МАРТ.

Како шта

Пита госпа комшиница госн комшију: — Молим те објасни ми шта гражи онај Черчилов син код оног Јосипа Броза Тита, код Моше Пијаде и код Сулејмана? ? Па дошао да чуЈ *е

од њих као претставника Срба жеље српеког народа ... — Како од њих.да чују кад знају да нису Срби? — Ама, жено, знаЈ*у они то само се праве Енглези!

ЧЕТВРТАК 2 МАРТ.

Пита јуче госпа комшииица ону нашу монденку сусетку: — Шта је ваш будући муж по занимању? — Појма немам. Овај садашњи је архитект! ПЕТАК 3 МАРТ.

Био ономад музички концерт на Коларчевом универзитету. Били на концерту госпа комшиница и госн комшија. За време одмора госн комшиЈ *а рекао госпа комшинипи: — Виолина на кој'ој је свирао онај солиста стара је преко две стотине година... — Е! — рекла госпа комшинииа Ништа не *мари. Главно је да нико није приметио ...

СУБОТА 4 МАРТ.

Каже јутрос једна наша сусеткица. кој *а такође воли да криЈ *е године, нашем госн комшији; — Зар не налазите да у овом шеширу изгледам млађа - ~иГ" 1ј бар за десет година? — Богами, изгледате! Него, реците ми., колико вам ј *е у ствари година? — Тачно двадесет и девет! —— Са, или без шешира? М-ћ

Тата, $ашто трче сви ови људи? »— Такмиче се на 10 километара. Зашто? — Па ко стигне први добија награду. — А вашто онда и остали трчс?!

аом усиео салл -».*» ».»л^вим главу испред творца чворуга кад Мила поче да нлаче и да моли маму да се умири в да ће јој, она све објаснити. Рекла је мами да њено понашање нема смисла јер ћемо се ми и онако скоро в^нчати. Ја сам хтео да нешто противуречим али сам успео само да климнем главом Ни« сам нарочита интелигенција па сам се мучио да решим, како је мама успела да нас нађе и да уђе. Сигурно је пра« тила. закључио сам мир" 1 " '-е <*а судбином. Наравно да сам неколико дана аоцније са букетом цвећа и у црном оделу отишао до Миле да би са њеним родитељима запечатио своју судбину Сад смо верени Мила је одушевљена. а ја никако не мог> да се помирим с тим да сам уловл>ен као миш на слонину Пре неки дан сретох Мишу. Срлачно смо се руковали и у разговору ја му рекох да сам се верио са неком Милом, коју он сигурно не познаје. Он ме аабезекнуто погледа и замоли да му нспри* чам како је дошло до тога да се верим. Ја сам му све испричао при чем\ ои стално климао главом и на кра.г* ми рече: „Све Ј *е исто до у појединости само је крај друкчији. Ја сам од њене маме добио само једну чворугу на глави, која је прошла, а ти си ево, печен. Није за свакога гарсонијера! 46 Он оде а мени би јасно како је мама успела да нас пронађе Р. 8. Гарсонијеру ћу уступити некоме али ћу му пожелети бољу срећу. Извол'те, господо, уступа се једна гарсонијера ! . СИМА АЋИМОВИЋ