Коло

3

в>,

Ј?.

Џ/ф и^ссЈ ( иШН'« ,,

ИЈатворени велики кофери стојали су спремни пред баштенским вратима. Јоца је ухватио Бобиа за врат и гурао му њушку у тањир с млеком. Под прс.тима је осећао дрхтаво тело кучета које се бранило. — Неће да једе, рече Јоца багатовану Марку. Неће да једе. Сигурно је болестан., Марко је баш затварао кофере и ди» Зао их у своја котица. — Боље би учинили госнодине Јоцо кад би га оставили. Родитељи вас чекаЈу, Јопа је обрисао својом марамицом млеко са псетанцетове њушкице. — Боби није хтео да дође код мене, рече л?алосно. Кад смо хтели да га понесемо отрчао је код своје мајке и сакрио се иза ње.

— Иишта то не мари. Он ће се већ навићи. Него хајдете брзо мама хоће да се опрости с вама. — Шта? Зар мама сама путује? А тата? А ја? Марко га није слушао. Јоиа је полако пошао Успут је видео ластавице које су спремале себи гнездо изнад вераиде. Пожелео је да буде топло. Тата ће онда да извуче чамац из гараже и ићи ће заједно да веслају, доле на реци. Почео је да се смеје кад је помислио на маму у чамцу. Чим Јсе чамац мало нагне мама почне страшно да вришти.

Тата је стајао поред прозора. Мама је седела на фотељи и гледала у своје руке. Тата је баш нешто говорио, а кад је Јоца ушао нагло је заћутао и' окренуо се прозору. Мама је била обучена за пут. На крилу Је држала свој нови шешир. — Јоцо рече мама. Гледала га је и нагло спустила своје зелеие очи на руке. Ходи седни овде норед мене. Твој отац и ја имамо нешто да ти кажемо. Јоца је хтео да се окрене око своје иете А како је стајао на тепиху који није клизав, покрет му није успео и пао је. — Јоцо, опоменула га Ј *е мама. Попео се на њ^но крило. — Тн путујеш мамице? Је л* хоћеш да ми донесеш перорез? Је ли да хоћеш? Хоћу срце. Али Јоца то већ није чуо. Његове мисли биле су већ далеко. — Боби неће да једе! рече он збуњеним подитељима. — Али слушај — рече му тата и збун.ено узе да обавија око прста гајтан од завесе. — Мама сама иде на пут а ти и ја Ке.мо остати салш и живећемо ту као прави стари момци. А кроз пода године Марко ће да те одведе код маме, па ћеш мало да будеш и са њом. — А ми? упитао јс л»убонитљиво Јоца. Зашто и нас двоје не идемо? Родитељи су ћутали. Он их Је гледао II сетио се како су се пре увек заједно

смеЈ *али. А сада су им лица била жалосна и уморна. Тата му се приближио. Био је погрбљен као оно кад се уморан врати из канпеларије, где је остао преко времена. — -СлушаЈ* Јоцо. Разумећеш кад будеш већи. Слушај... Ие може увек да буде све онако како то ми желимо. Кад одрастеш разумећеш. — Како хоћеш да дете од осам година разуме такве ствари, — рече мама нагло, Слушај Јоцо, ти знаш да те тата и ја волимо. Баш зато треба да нам верујеш. Треба да знаш да људи ... тате и маме . . некииут не могу више да живе заједно. — У животу се дешавају такве ствари — рече тата тихо, тако тихо да се једва чуло. Обоје су заћутали. Јоца их је гледао. Прво тату па маму, Грло му се нагло стегло и није могао више да гута. — Хоћете да кажете . • - почео Је па Ј *е заћутао. Ни сам није знао шта је хтео да пита. Левом ногом нацргао је круг на тепиху. Иодигао је поглед и погледао на сточић где је стајала једна з^једничка њихова елика. Били су тако смешни у високом снегу. Тог дана им је тата рекао да ће их научити скијању. 1 о је било прошле зиме. Тек што је скије причврстио оклизиуо се и пао у снег. Мама је пала преко њега и собом повукла Јоцу. Толико су се смејали да неколико минута нису могли да се дигну. — Видећеш срце, да ће овако бити много боље, -— рече мама. Јоца је и даље гледао у слику. Грло му је било суво као да је десет минута трчао око баште. Једва је проговорио. — Али зашто? Татице, *мамице зашто то? — Зато што, — рече тата нестрпљиво, — зато што два човека неће увек, не могу увек ... Зато што .. Јоца је пошао вратима. Мама Ј*е устала и ухватила га. — Али срце моје, немој да си тако тужан. Кад будеш старији ти ћеш све то разумети и опростити нам. Загрлила га Је и он је осетио слани укус суза.

СтаЈ *ао је на баштенским вратима и гледао за мамом како оборене главе иде за Марком који је гурао колица са коферима. Обрисао је крупне сузе које су текле низ његово убрљано лице и пошао према кујни. Ту је нашао Бобиа, подигао га у своје руке и нежно га миловао. — Шта ти је Боби? шапутао му је. Зашто дрхтиш? Ушао Ј *е у кујну да му нађе млека. Куварица је баш пекла палачинке. његово најмилије јело. Али се данас није ни сетио да по обнчају коју украде Ни Боби није хтео млека. Узео Ј *е псетанце и изашао с њим у башту. — Немој да плачеш срце моје. Све ће да се уреди. Видиш да сам и ја несрећан, шапутао му је Јоца плз^ним гласом. Видиш да ни ја више немам маме. Утоме су се залупила баштенска врата. То се Марко био вратио. Јоцу ниј> ни погледао већ је журним кораком ушао у татину собу. После пет мпнута изишао Ј *е тата радосно и пружио Јоци лист плаве хартије. — Ево ти Јоцо пнсмо од маме. Брзо га прочитај! Јоца је узео мамино писмо и полако читао слова која је мама нарочито читко написала да би Јоца могао да га чита. „Јоцо срце моје. донећу ти кроз три дана перорез који си тражио. Иди и кажи то одмах тати. Кажи му и то да се враћам у суботу и никад више нећу да вас оставим. Много вас воли мама 4% Јоца је испустио писмо и као луд почео је да трчи ка кујни. Успут је дигао две палачинке, и полетео је Бобит кој"и је уплашен дрхтао од страха. и почео је да му виче у уши: „Боби. срце моје, радуј се. Мама се враћа, чујеш ли мама нам се враћа'"... Б. ПЕТРОВИЋ

Новооткривени споменик Теодора Билрота пред Хируршком клиником у Бечу. (Снимак: Впн-Билд)

Беч, у фебруару Поводом 50-годишњице смрти славног хирурга Теодора Билрота, оснивача интерне хирургије одржан је конгрес немачких лекара- Том приликом Ј *е откривен споменик овом великом пиониру медицш.с.ке науке. Берлински професор Зауербрух истакао је Билротов значај по немачку хирургију. Као што је познато он је ударио темељ онеративном лечењу стомака и прева. ,З и лрот Ј *е први хирург, рекао је Зау-, ербрух, који је својим прецизиим резом захватио човечиЈ*у утробу. Школа, Рокитански и Херби и он сачињавају чувену бечку медицинску школу, на чијим темељима углавном данас почива медицина, — а специјално хирурги|а".

Уиме бечких лекара одржао је научно нредавање проф. Денк, изневши засЛуге Билротове у ногледу оперативног лечења једњака, шго је свакако једаа од најделикатнијих подухвата у хирургији. Зашшљиво Је наноменути да исти професор лечи нашу земљакињу Соњу КрагуЈ*евић, која је као дете од 4 годинв попила масне соде, после чега, услед сужења једњака, није 16 година могла да прима храну нормалним иутем. док ће сада, носле нсколико успелих операциЈа ускоро бити потпуно здрава. Међу осталим предавањима из обдасти хирургије, свакако су врло значајна излагања професора Херберера из Кел« на, који је на бази Билротових експеримената усавршио лечење рака ваћен,ем две трећине оболелог стомака. Н. Б.

За округлим столом у зеленој чоји,' Седело је друштво весело и тужно, Јер док једна страна свој добитак броји, Друга само ћути и све јој је ружно. Тридесет две карте различите боје, Расуте по столу. уморне и саме, Гледале су како смеи1Но ствари стоје, Кад играју њима чак и старе даме. Осећа се с-вуда дим од цигарета, Помешан мирисрм опојних парфема, Јер је нокер игра богатога света, А не за оиога који пара нема. Сад је мали прекид, а шта ли он значи? Да лн су умоони па одмора траже?! Ш-1'0 би чудно било јер такви играчи Дух свој неуморно у картама снаже У паузи орој дђк се гости часте, Покерски стратег објашњава свима, Да је задовољство када реланс расте, За сваког играча који каре има И у томе смеху и у игри речи Претресу се мало и друштвене гајне; Ко са • киме живи. ко с од чега лечи И ко има новџа и ириходе трајие. Гле ттгра почгтње ~ зар поново опет! ' Зар им није доста. скорр сваког дана? оппста се дивно забавл»а тај свет, Коме је врлина исто Што и мана.

Четири играча — све четири даме,' Сујеверне. хоће срећу да наслуЈе, Па иервозно зову да им се приближв Верни кибицери који само ћуте. Код даме у плавом штофаном костиму, На маленој руци солигер ее блиста, А код нежне црике, шго не воли зиму, Скупоцени нагсит све од злата чиста. Трећа је отмена, бледа и висока. Пред н.ом као . кула хиљадарке стоје, А чеТврту краее два зелена ока : Која еу у иоћи сасвнм друге боје. Мешају се карте у немој тшпичи, Повчанице хладно једна другој шаље, Ко вечита песма једиио се чују Иеколико речи — ,.трп пут" Или „лал>е а . С времена н.а време ,.пиксла" се одваја За послугу вредну и трошкове мале, А то је бат црта која их све спаја. Да се у евом блефу добротом похвале. V забавн таквој, коју друштво .ехвата, Ко потребу да ее време е врата скине, Пико не осећа и.и страхоте рата, Ни глад мале деце и јап немашгине. Јер ипак постоје оии што се муче Мајке, жеие; сеетре на све стране летв Тргују из иужде, раде и кулуче Да својим драгима пошаљу пакете.

Ал такав је живот од како поетоји, Оттај који гтма ттиком иишта не да, У еебичној гозби никог се ие боји, Ии Бога, ни људи само себе гледа.

ПЕТАР К. СИМОИОВИИ