Коло

8 ■'

Заробљеничка песма Чекај ме ... Једног дана Кад сунца сине сјај, Минуке тешка рана И болан урдисај. А тада, злато моје, Док будеш моја сва, Љубићу усне твоје И црна ока два. У твоју црну косу Уплешћу звезда рој, И сјајну бисер росу, Мали анђеле мој. Можда ке маого дана И мнота проћи нок ? ... Ал ипак једног дана Теби ку натраг док7 А тада, $лато моје, Док будеш моја сва, Љубику усне твоје И црна ока два. СТЕВАН ЋИПРОВИЋ

Заробљеном оцу Мајору Мирку Павловику, Офлаг XIII Б Мио је цветак мирисан Маленој пчелици, Ал' ти си татице милији, Твојој дечици. Топал је зрачак сунчани Душу нам огреје Ал' ми те љубимо татице Још много топлије. Зима је прошла, топло је Огрејао је сунчев сјај, Ал' како тебе љубе дечица твоја Том' никад неће бити крај. Да на тебе мислимо дан и ноћ То никад добри Бог, Ал' када осетимо да смо сами, И да нас нико, Осим маме не штити И не брани. Ти си наш анђео у даљини И ти нас твојим, Добрим саветом изводиш На прави, прави пут. МИРЈАНА ПАВЛОВИЋ ученица VI ра&реда гимнацнје

' ШШ ИНП .■ ■ .. ШШШТт ■Ц; к г г>мвик.. ' ( » пРу'Ш :

V

Одо&го на доле: Група професора рерервних официра Офлага XIII Б. Група официра-заробљеника Офлага XIII Б. Официри-раробљеници у Офлагу XXI Ц.

Весела грула аз Сталага VIII Ц.

(Снимци: приватиа својииа)

Братпу у заробљеништву (Посвећено Добривоју Пешићу, ратном заробљенику бр. 69.152 пошт. бр. 001, М. 31атт1а§ег II О Утонуше веће сјајног сунца зраци По небу се густи витлају облаци. Сунашце се сјајно другом крају епрема, Ко да зна да мајка свога сунца нема Зашто сузе лијеш? Ојађена мати, Одлетело тиче — најбољега соја, Удаљено — свело, твоје, мило дете, Опет ће ти доћи у наручја гвоја. Све се мења ништа стално није, А после студени опет ће да грије. Живи у нади, зло ће све проћи, Весео буди добро ће доћи, Ако ти је кад тешко, песму запевај, А тужит' ти срце, никад недај. Сети се мене, заборавит' те нећу. Мој брате, здраво! Желим ти срећу. ДОСИТЕЈ МИЛЕНКОВИЋ, ученик IV разреда гимназије

Драгим стричевима у заробљеништву (Посвећено: Милошу, Светиславу и Станиславу Миљковић) Зима је отишла сурова и хладна И док ветрик пирка а тамна п а да ноћ, Ја о Вама мислим стричеви мо]и драги, Кад кете нам пок? У мислима тонем у те срекне дане Када смо сви срекни„ задовољни били Али ја се надам стричеви моји драги Д а кете нам докн весели и чили. Вама није лако, то сви добро зпамо, У далекој земл>и преко тора тамо Проводите дане у далеки крај Мислеки чежљиво на свој завичај. Молите се Богу. утеха ке цоки г И дани туге убрзо ке вроћи Завичају драгом хитакете Ви У живот нови; у живот бољи.

Крушевац

ЈОВАНКА МИЉКОВИЋ