Коло

олико има незгода и неочекиваних згода чување станова оних који су се иселили нз Београда и отишли на дуже „летовање", чули сте доста ако сами нисте ништа слично доживели. Ја се лично нисам иримио да чувам ничији стан. То је урадио мој добар пријатељ Јоца Протић. А да видите шта се мени догодило док је Јоца чувао туђи стан. Већ давно је меие Јоца позвао да га посетим. Још у, оно лепо време док л>удн нису ни мислили да плаНдују. — Посети нас испак једном... Обећао сам то Јоци, пошто смо се први нут после његовог вег.чања срели. Потресао ми је сналшо руку.

г -— Моја жена те још не познаје и сигурно ће се много обрадовати, јер сам јој толико причао о теби. — ДоћиНу. •— Можеш ли у идући петак? -—Добро. У идући петак. Дао ми је адресу и удаљио се. У петак нисам могао да дођем. Послао сам цвеће и извинио се. Своју посету сам заказао за идући петак. И опет је нешто искрсло. И опет сам изабрао идући петак. Нисам требао то да урадим. јер ни у тај пегак нисам дошао. И како то обично бива, одгађао сам своју посету, а обећање сам ипак хтео да одржим. Био сам љут на самога себе, али је моја радозналост ипак расла. јер са.м хтео да видим Јоцину жену. Никако нисам могао да остварим своје обећање. После су дошли други крупчи неочекивани догађаји. Тако је прошло пола године. Како пролази време! Дуже нисам могао да очекујем, јер ми ?е иззГледало да сам Јоцу већ доста наљутио, пошто ми више није ни одговарао на моја гшсма. Нисам ни смео да мислим на то да је један петак сустизао други, и да још нисам стигао да одговорим својој обавези. Онда сам био позван па један курс. И после повратка. моја прва посета требала је да буде одређена. Јоци. Али, нисам се вратио одмах. Био ми је поверен неки важан посао из кога нисам могао да се извучем. Али све има свој крај. а тако исто и мо!е глуио од-

лагање. Био је баш петак, кад сам св упутио његовом стану. Кућа није била оштећена. Зазвонио сам и служавка ми је отворила врата и увела у салон. 1Тримила ме је млада и пријатна дама. — Милостива, ја сам одушевљен, јер вас такву нисам ни замишљао. Срсћан човек! — и пољубио сам јој рухсу. — Ко? —— Па ваш муж! Ми смо стари пријател»и. Она се благо осмехивала и покачивала своје бисерне зубиће. — Не би л' били тако љубазни д« ми одате ваше име? Руком сам ирешао преко намрштенога чела. — Извините госпођо, ја се зовем Ристић. — Још никад нисам чула за вас. Био сам мало разочаран. — То није нимало лепо од вашега мужа, а сем тога још ме је и позвао. -— А мени није ништа рекао. Објаснио сам јој да ме је позвао јога пре пола године у петак, а ја сам се тек сад одлучио. — А тако? — Где је ваш супруг?, сетих се да јв Запитам. — У Бечу. — У Бечу? То је заиста глупо, а ја сам се голико радовао да ћу га видети. Позвала је служавку и додала ми је: — Па ииак то није разлог да одете одмах. Ручаћете са мном. Ручак је био раскошан. Да сам знао да Јоца има тако дивну жену, дошао бих много раније. Колико сам тога изгубио. И да бих бар донекле надокнад«о изгубљено време, приликом опраштања љубио сам њену руку дуже него шго је то дозвољено. И баш тога дана срео сам Јоцу на пијацу. Био сам необично изненађен. — Јоцо, зар си се већ вратио 113 Беча? Како из Беча? Мислио сам да си у Бечу. — Никад још нисам био у Бечу. А ко ти је то рекао? — Твоја жена данас о ручку. •— Где? — У твом стану, брате. — Већ слутим. Ти си био у мом стану, а ја ие станујем тамо. Тамо је моја свастика. Жена је отишла у унутрашњост. Ја станујем код једног друга, а у наш стан се уселила Моја свастика, пошто ће она у бољем реду одржавати стан. Ретко кад сам био тако изнеиађен као оиога пута. Али ипак морам да се одам. Сада ручавам сваког дана са оном дамом. Савршено кува, а ја сам тако петљао са исхраном и никако нисам зиао како да решим тај проблем. Ручавам са њом заго сваког дана, јер је од пре три дана постала мојом женом. А оно о мужу била је измислила. и^1- , м. Странд

(2^160

п

ребало би да имате више породичног поноса! опоменуо је Перић, дописник престоничког дневног листа „Зора", браћу Трифуна и Мику. Оба су брата били дрвосече и никада још нису имали ВЈхемена да размишљају шта је то породични ионос. — Пазите. продужио је дописник престоничког листа. ваш отаи је био дрвосеча. а исто тако био је то и ваш деда, Трифун и Мика климнуше главом и Знак пристанка, — И отац иашега деде такође је обајрао стабла! -— Знате ли то сигурно? — Па имамо још секиру, којом је веН радио отап нашега деде. Дописник престоничког листа замало да не надие у несвест од узбуђеЉа. -— И ви то говорите овако олако без икаквог респекта! Свакако да не знате

шта значи, ако неко има непрекидан низ предака који су се бавили једним те и$тим занимањем! Ви и не знате ца сте права династија дрвосеча. а она секира коју сте наследили, представља као породична секира највећу реткост, и ради тога морате је чувати с највећим погатовањем. Али ја ћу се већ побринути да што ире исиравим оно, што сте досада пропустили да учините у своме духовном слеиилу. Донисник ирестоничког листа, као врло вредан иовинар, послао је врло оиширан извештај својој редакцији. Усиех иије изостао. У штамии су се појавили читави чланци у којима су величали и чесгитали обојица браћа као члановима породице која је кроз цео низ генерација остала верна своме звању. Новине су чак репродуковале слику Трифунд и Мике. као и слику пороничне секире, која већ ето прелази коју генерацију, тако д« је увел отац

ЈЈепе београђанке на селу ннсу внте, као некада, реткост. Стотнне младнх београдскнх девојака жнве по селнма, нрнвнкавају се тамошњнм нрнлнкама , номажу прн нољскнм радовнма н нолако се враћају начнну жнвота њнховнх дедова* И традску одеку џаменнлн су лепом српском народном ношњом. Ових шест младнх београђанкн враћају се после службе божнје, у сеоској црквнцн, преко покошене ливаде, одевене у празннчно руво. $анста> н$гледају свеже н лепе. (Сннмак: приватгаа својинл)

пред смрт предаЈе наЈСтариЈем снну у наследство. Чак је и претставник радио-станице дошао к Трифуну н Мики, у њухову колибу, да би својим слушаоцима дао могућност да се из њихових уста упознају с појединостима историЈ*е породичне секире. Спикер пред микрофоном упита Три* фуна: — Реците нам, молим вас, по могућности тачно: како се дуго налази ова секира у вашој породици? — Отприлике двеста година. — Зар се увек, кроз све то време радило овом секиром? Обрати се сада спикер Мики. Мика то иотврди: — Дан за даном била Ј *е секира у послу! Спикер дубоко уздахну ваздух: -— Драги слушаоци! Управо сте могли из најаутентичиијег извора сазнати колико је стара ова секира., под којом је пало на хиљаде стабала. Па ипак. моји драги слушаоци, ако бисте могли да будете овде са мном, зачудили бисге Се, како је ова секира добро очувана, како уопште не изгледа стара. Оштрица блешти и сија се као да је нова, а то долази отуда што се секира и сада још марљиво употребљава. Али се зато е њоме постугта с пуно пажње. пажње која се исказује само веома драгом предмету. Нимам ли право? упита спикер још једном оба брата. Трифун и Мика климнуше главом, а Трифун одговори: — Наравно да се секира мора неговаги. како би човек с њоме могао сваки дан да ради Тако је на пример потребно да се оштрица секире измени сваке нете године. — А сваке друге године мора се променити и дршка! додаде Мика. А затим су оба брата једнодушно потврдили; — Како је го већ учинио отац нашега деде. наш дед и наш отац, тако смо, и ми иа нагпу породичну секиру обраћали највећу пажњут сваке пете године нова оштрица, а сваке друге године нова дршка! \ с. в.

Мале занимљивости МНОГИ ЉУДИ СУ ЖИВОТИЊАМА НЕСИМПАТИЧНИ Познати пријатељ животиња н науп> ник фон Берлепш изнео је занимљи« ва опажања како се држе животињо према појединим људима. Када је још као ђак живео у неком интернату, имали су тамо припитомљеног пацова. Тај је био врло поверљив, долазио на позив и са сваким ђаком се спријател/ио. Само Ј *еднога није могао да трпи и чим би га спазио, фрчао је и бежао, иако му овај никаква повода за то није давао« Многи људи су сами криви што их се животиње плаше или их чак и мрзе. То се нарочито да видети у зоолошким баштама, када поједини неразумни посетиоци маме животиње разним посластицама да дођу до гвоздених решетки, а онда им ништа не даду. Нарочито драже радо мајмуне и смеју св када се они на ту превару разбесне. Није чудо што те иначе мирне животиње често пута уједу или огребу посетиоца, кад им се сувише приближе. Отуда често табла с натписом; „Пажња! мајмуни гребу и уједају!" Ко се више задржава у близини животиња може да опази како оне неким чудним инстиктом знају да оцене људв и да осете ко им је наклоњен и ко им жели добра. Ко мајмуну покуша да однесе храну, гај је заувек онемогућио с њиме добре односе. Свака животиња брани своју храну. Велике грабљиве птице, које су иначе наклоњене својим чуварима, чим приме порцију меса фрче на њих кад се враћају. То није из неке злоће или притворства« већ «з урођеног нагона да се брани храна. која би им могла бити одузета. Такав случај имамо и са домаћим псима који, кад једу. реже и на самог господара ако им се приближи. Тек нека блага реч може пса да умири. Свака животиња, нарочито дОмаћа, има фини осећај да ли је неко пријатељ животиња или није. Ко вешто са њима поступа, моћи ће да има с њима добре односе па ма биле у питању и најнеприступачније животиње. На«п шеба п Т1" ети 1*е брзо кување. важно не само у диљу угптеде дрва и угља за зиму већ и да се -домаћица не презнојава без потвебе крај ватре. Ко ,се не либи да пет)е гап с лонц-а или нтерпе 4 мож^ у о.ву сврху дизати рингле с плоче ште-дљака. УгодНите је уместо гога суд с лелом поклопити Вола V лоНцу који је поклопл>ен кључа за 35 од сто краће" време и са 48 ол сто мање горива него без поклопца. Кипљрње отежава употребу поклопца, за, мале судо1?е. Ако ее кува у довољно дубоком лонгту поклопљеио 'ело 1 можр г -е без страха оставити на ватри. нарочиго док не прокл-.уча. За брзо куваље тттерпе еу полесније од лонапа. Уколико је дно суда уже. а садпжа1 у дебљем слоју, утолико је загре* вање ппопијр и искоритттћење горива нера ционалните. Ако 1*е шерпа неподесна за и^весна тела тиеба их кувати у далеко веч ћем лонттV него обично. Код њега је дно птиое а иста количина 1ела образује тањи сло!. па ће бт>же прокључати. Гар спол>а и каменац наталожен изнутра отежавају поепоитење топлоте. ВЧих ваља уве* очпстити пре \'потпебе суда за кување јв« ла или грејање воде. (ЗТП 5).