Коло

2

(В^

рина је плавила околину. Драган и Ј а једва смо • го доче' калио Радовали смо се као и свима сличиим догађајима те врсге. олујама и бурама у шуми, |ер је то једино било у стању да унесе мало одмене у наш монотони живот. Били смо, уосталом, једиии становници у дивљем побрђу, 25 километара удаљени од најблишег насеља- Покаткад смо желели да имамо суседа; а увек: да имамо деце. Кад смо то поподне приметили да Дрина надолази и расте по два метра на сат, знали смо ла ће поилава бити велика. После вечере појурили смо ка обали реке. Дратан и ја били смо задивљениЖута и гУста вода бесно је јурила поред нас, носећи оокидано и сломљено дрвеће. Слично ратним лађама у олуји, тај плен је надирао ка каљоиу. да би нешто доцније из њега излетео размрскан на ситно иверје. „Гледај!" Кликиу Драган и окрете се према реци. Нама у сусрет каскала је крава са својим телетом. Освртали су се уплашено за собом као да их неко прогони. Теле је било насађеио на несразмерно високе ноге. Драган примети да, вероватно, нема више од три дана, Ма да је угледала и њега и мене, крава није на иас обратила никакву пажњу. Изгледало је као да посматра бујипу, Тада сиђе са обале, загази у воду и упути се нашој страни, не погледавши ниједном на те.ле за собом. Теле је оклевало, а онда и само загази у воду и одједНом ишчезе у жутој бујици. Када се поново појави, било је већ неколико метара ииже у Ј /еци. Очигледно. нејаком створењу било је тешко да у стопу прати мајку: сваки корЛк напред вукао га је чгтири корака у страну, ка водопаду. Само му је мајка могла да помогне. Али, крава је. не бринући се за теле, мливала право к нама. ..Животињо. зла, сурова мајкоГ 4 викнула сам. (То ми је Драган касније рекао). Ма да снажан пливач, крава је мо-

рала дуго да се бори са бујицом. Требало јој је доста времена да би прешла на нашу страну. Мало даље од места, где смо стајали, испела се иа обалу. Још увек се није обазирала да види шта је са телетом. Међутим, одједном, не окрећући се, она нагло појури ка шуми. Драган и ја пођосмо кривудавом обадом Нисмо се надали да ћемо моћи да спасемо теле, али нисмо хтели да изгубимо из вида малу, тамну главу. Лебдела је горе-доле као комадић плуте. Час би ишчезло да се поново појави ниже у репи Па ипак, стално је помало напредовала ка нашој обали. Теле је било прешло пола реке, када смо Драган и Ја решили да су унутимо малом шумском стазом, да бисмо поново избили на обалу. Било је ту читаво мало језеро мирне воде, док је иешто даље опет почињала нагла бујица. Када смо дошли до краја, поново приметисмо теле. Борило се последњим снагама да га бујица не однесе. Стајали смо и иосматрали., Одједном, . иоглед нам се*укочи од изнена^ња. Однекуд је искрсла крава. Зауставила се за час као да хоће да одмери бршну и снагу бујице. а затим је нагло сишла на обалу и скочила у реку. Најзад је запливала према струји и то тако, да је теле прошло уз само љеио тело- Одмах затим ироменила је иоложај тако вешто да је струја место низ реку, потискивала теле ка обглн. Крава |е стајала у томе иоложају све дотле док теле није ос,етило да се налази у плићој води. Тада су обоје пажљиво и полако кренули ка обали. За све ■' то време ...маЈка |е штиТила' марвшг- • че од бујице. Ускоро, теле је било само до колена у води. Хтело је да се ©дморж. Мајка' му то не ,даде —- всћ га нагна да се уз њеиу покоћ испне ва ©балу. Ускоро обојје замакоше у шуму. . Драган се полако окрете. „Зашто олачеш?" упита; али глас му је био тако сигуран, да сам добро знала да не чека одговор. Алексамдри Јовамовика

јДЛ&жтж докторима, брате, свака част! ЗнаЈу људи свој иосао и иодвалити им не можеш. Исночетка, тако, нека чиновничка *у.ља нанрави се болестна и добије боловање. Још му нлате! Но, то само сиочетка. После, виде доктори у чему је ствар и више „боловања на здраво'% просто, ником не дају! И, знате, уоиште ее греше. Истина, само једном десила се грешка. И ту лекар скоро ништа није био крив. Дошао неки братац у ординациЈу. Доктор га прегледа и каже: — Теби, пријатељу, ништа не фали. Радити можеш и живећеш —- вели бар сто година ... Ту се, видите, доктор преварио. Тог забушанта исте вечери трамвај сиље- ;ч . скао. Трамвајђију само ухапсили а доктору ништа. Разуме се: шта је ту доктор био крив? Све ово, досад, причамо због једног чудног случаја. Наш уважени колега Петар Петровић добио боловање: недељу дана! Ево, како се то десило. Петар Петровић је обичан чиновник и домаћин човек. Котрља се како-тако кроз шивот. Тек, ту пре неки дан докотрљао он лепо кући метар дрва. Како их јв набр^вио, само он зна! — Е, зиаш што сам радостан због овог метра. — Него хајде, — вели жено — да

га истестеришемо! Комшилук знаш. какав је! Одмах тражи: — „Дајте, »еле, цепанипу. Вратићемо!" — Цепаницу_ узму и не врате. А ти се, после, мрзиеш. Ако не даш. омрзиуће те. Одмах дрва доиесу и Петар Петровић иочне да струже. Дуго је сгругао, '■тестеру мазао, у шаке пљуцкао, док, иајзад, метар није био истестерисан.

Онда, труице сакрију којегде: под кревет, у орман, у каду, у креденац; легну да спавају. Ујутру, Петар Петровић се пробуди и иаједанпут се уплаши. Види: десну руку да макне не може! Ту се сви еад искуне и брижни, уздишу. Но, он енергично каже:

На обали Мо^аве нрај Варварина

(Снимак: приватна својина)

— Идем лекару! И оде. Ту, близу. — Госиодине докторе, — вели боловање ми треба! Изволите видети руку.. . Не могу да макнем! — Одмах ћемо видсти! — вели лекар, Гледа руку, пипа, премерава. Час се одмакне у ћошак па гледа, час опет пипа. Главом врти. И каже: — Хм! Рук& је, ето, потиуно здрава. БоловаЊе вам не Могу дати. Петар Петровић се нервира. — Ка ко то, — вели, — „не могу дати"! Рука, и ћорав види, не мрда. Ја ћу — вели — цепаницу донети . .." Ту се сад десила забуна. Петар Петровић је сасвим наивно и простодушно хтео доктора до поткупи. „ГДепаницу ћу му, мислим. донети, ие-

ка се увајди! А ои нек' ми боловање ; да 4г . Но, лекар је ствар другачије разумео. —- „Ово је, мисли он, прави нитков! Цепаницу ће донети, мене умлатити, све разрушити и кућу упалити. Боље: дај му боловање!" Уплагаио се, дакле, доктор, пребледео као снешко, уз зид се наслонио. — Не, не — каже — цепаницу остави! А боловање, молим, колико хоћете: недељу, две? И тако је уважени колега Петар Петровић добио боловање: недељу дана! А што је рекао за цеианицу — ла•гао. Цеианицу доктору није однео. Ствар се, види се, забуном десила. Иначе, лекарима свака част! Ћ. Богојевмћ

ИСТ0РИСК6 ч

П030РИШНА КАРИЈЕРА ЈАНКА ВЕСЕЛИНОВИЋА Јанко Веселииовић као младић лудовао је за позориштем. Био је у првом разреду учитељске школе када усие да га приме за статисту. Међутим његов несташлук иресекао му је ту каријеру. Давао се Жил Вернов „Пут око света" 4 , ®а ,јјје Јанко с шкш још д^у-гим младидића нагарављен и обојадисан као ирнац. На главној проби имао је и тај задатак да исио.д некот великог илатна нрави таласе узбурканог мора. Једиот тренутка, када је видео да платно има рупу, ировуче кроз њу руку. Неочекивана појава руке иа морским валима изазва смех иосматрача и ироба се прекиде. Кривпа одмах наћоше и одвукоше ир(еа Тшшу. Јовамовића, који је ре•жирао комад. Дрхтећи <од љутине дресну редитељ на упл.а«иеног статисту: — Ко си ти, бре? — Јаша Оеселиновик, учитељац. — Више ми личиш на ковачког калфу! — продера се Јовановић и показа му руком према излазу. — Ватај маглу док си *штав, па ми не излази више иа очи! Јанко се покупи и оде. Ииак је било суђено да се Јанко после двадесет година врати у позориште али не као глумац, већ као драматурт. КРУНИСАН ВИРТУОЗ Један шпаиски краљ из XVIII века, који, је нарочито волео музику, уживао је у томе, да у квартету Бокеринија свира своју партитуруо Али он није знао увек да држи темпо осталих свирача. Једнот д&на када је тако застао, пагледали су се зачућено свирачи не знајјући да ли да наставе са свирањем. „Само даље!" повикао је одушевљени монарх, „ја ћу вас већ стићи!" СРЕМАЦ И АХИЛ Стеван Сремаи на испиту из исгорије поставио неком ђаку питање о Тројанском рату и јунаку Ахилу. Тзак поче да муиа: -— Ахил беше леп човек! Како ђак зане, Сремаи покуша да га иомогне; — Кажеш да је био леп човек, али реци ми шта знаш друго важиије о те му. Ђак ничега да се приеети па ни познатог детаља о оном слабом месту,

чувеној Ахиловој пети. Уместо тога настави да муца: —' Ахил беше леп, леи човек... Сремац тада плану: — Шта си ту узео ваздан да ми ,густираш како је. он био лен. Као да сам ја стара удавача, а ти неки проводаџи ја! НЕ ПЛАШЕ СЕ ВАТРЕ... Кувар •Фридриха Великог нрингремио је једног дана једну одличну паштету за свога господара. Краљ га је нох4[алио али Је • додао истовремено: „Ако ћеш ми и надаље снремати тако одличиа јела. толжжо ћу се ирегрешити кроз уживан,е јела, да ћемо обадвоје доки у „Не мари ништа", одговорио је кувар, „и онако цео свет зна, да се нас двоЈе не илашимо ватре!" ДУХОВИТ ОДГОВОР Једн-о-м ијрилиЈбом Шшзшзш Пашић у једној сали.. држао неко политичко предавање. Баш у то време се ме|ју нашим политич арима претресало питање, да ли се један удовац, коме су оетажа ситна деца, може оженити ееетром сво|е жеие Пошто је Пашић говорио о политици, то га један од слушалаца прекиде, поста-ви вши му питање: ■ г— Да сте удовац еа .децом, господине миниетре. да ли бисте се оженили евојом сваетиком? — Јесте ли жењени?.. — упита га Пашић. — Јесам. — Налази ли ее ваша жена овде у еали — Не! — Е„ видите. мо.|а жена ,Је у сали! . .« одговорио му је на то Пашић. Цела сала се на ово н&см^јала, и Никола Пашић је тога дана постигао највећи успех на предавању.

На аасловној страни:

Три покољења (Фото: А. Симић)

Главни уредник: Љуба Јовановић. У реднцк: Р 'ко Токин. За фотографију.: А. Симић, У врттегттттттво Ма.кедонска М, 'Тел. 23-019 * Власник и издавач Срттеко издавачко предузеће А. Д. Јован Тановић ПТтампа „ГОтампарија Веогард". А. Д. ^ечансаса '?дшгта тбџ„ В1. 'Тромесечиа ,ире.тил;ата, 70.— динара. Цретплату слати иа ,,Преса А. Д. м Београд. Влајковићева, 8. Рукописи св не враћају.