Коло

Јођите нам што пре, али сложни!" „Све смо чинипи, чинимо и чинићемо, да вас што пре видимо крај себе. Ваши мили и драги, ваше породице и ваша деца, нису само ваша брига, и нашасу. 0 њима се брине впада Народног спаса као о својима и чини све што ]е могуће под овим припикама. Ми их нисмо заборавипи и не смемо заборавити и трудипи смо се и трудимо, да одвојимо што више да им дамо и морапну и материјапну помоћ. Од како сам предузео тешко бреме српског народа од пропасти пре три године, прва брига, драга браћо, моји ратни другови, бипи сте ми ви. И та брига бипа )е стапна, није престајапа и неће престати. Ја сам долазећи на управу државну исходио повратак својим кућама великог броја наших заробљенина. У првом реду оних, што су изгубипи здравље, па поспе оних који су били потребни рави сво/их породица и одбране отаџбине. Ви знате Впада народног спаса, а нарочито ја, бринупи смо се да добијете везу са вашим породицама чим смо дошли на впаст. Спапи смо вам хранв у знатним копичинама вагонима, копективно Због извесних тешкоћа код нас прешпи смо поспе на пакете. које и данас шаљемо. нарочито сиромашним. Покренупи смо цепу Србију, сва друштва хумана, у првом реду Црвени крст, да вам шаљу пакете поред ваших милих и драгих, који одвајају од својих уста, сагло да вас одрже у животу како би се здрави вратипи дому Ја морам овде пред пицем вашим, да захвалим немачким впастима, а нарочито Немачком црвеном крсту, што су нам омогућипи везу с вама и олакшали слање хране и разних потреба вама, нашој драгој браћи. Морам вам рећи да једна тамна сенка прелази преко нашег иначе болног и забринутог пица, а то је, Зраћо моја, што допиру гпасови до нас, да у тешкој невољи у којој сте, нисте спожни. Тај боп ремети спокојство наших најмипијих, а отаџбина окрвављена, са највећим бопом подноси те ударце вас, своје деце, поред њених великих несрећа које је погаћају са свих страна. У име српског народа, у име окрвављене отаџбине, браћо моја, спожите се и у братсном загрљају, без зпобе и мржње, ношени само једним осећањем „Србија пре свега и изнад свега', вратите нам се. Иначе нека нам се не враћају они, ноји су се од српског мпека одродипи, српског имена одрекпи, на ч српски образ пљунупи. Ми се стапно молимо Богу да умудри па и забпуделе поврати на српски пут Наша уста стално шапћу мопитву ову: „Помози Боже. да се Срби сложе!" Много је прошло мапо остало. Стегните срце јуначко. Мајка Србија и ваши мили и драги кроз мене данас шзљу вам најнежнији позив: „Доћите нам што пре, али спожни Сви чезнемо за вама, да вас што пре притиснемо на наше српске рањене груди!" Ж ивео српски народ! Живепи и ви драга браћо моја!" (Порука претседника српске владе, генерала Недића папшм ратним заробљенишша, преко радија, 22 јула 1944).

Моме сунцу (Боби) Сине, суице моје, ирворе мога живота, Као насушии хлеб потребна ми је твоја топлота. Од туге, као од хладног северца, јера ме варда прожима, Свака се моја мисао само теби отима. Године ти се, сине мој, ја нисам огрејала, Душа је моја бона у тешком сумору овејала. Толике дане и ноћи безнадно сам те изгледала, И тоалој молитви Богу сву иаду своју предала: На моје груди старе да опет прислониш главу; Да мама чело твоје и косу пољуби плаву, Твоју милошту драгу да још једном осетим, сине. Господе врати га жива, да туга моја умине! Београд, августа 1944. МАЈКА ЈЕДНОГ ЗАРОБЉЕНИКА

Теби у даљини Избриши ме из сећања Иџ чаробиог срца Твог. Заборави да си икад Срео поглед ока мога.

Заборави да сам икад Ја за Тобом жудела, Заборави да сам икад Твоје усне љубила. % За&орави да сам икад Била бли&у срца Твог, Заборави да си икад Видо су&у ока мог. Избриши ме из сећања Из чаробног срца Твог, Заборави да си икад Срео поглед ока мог. Београд. Д. КОВАЧЕВИЋ

Драги Срби да ли знате Ко вам ове речи пише, То је једпа „сиротица" Што српскијем духом дише. Ја вам свима поздрав шаљем, Што код куће своје нисте, Достојни сте сваке части Јер ви прави Срби бисте Не клопите никад духом Вишњег Бога ви молите, Да вам здравље оп подарн И испуни што желите. Свашта има своје време И све мора једном проћи Ми у нади сви живимо Да ћете нам скоро доћи Долово, 1944.

Рођи Зашто данас тако, моје срие плаче, И очи моје данас лију сузе, Зашто данас тако ја чезнем за тобом Кад ми судба давно, све зграби и узс. Јер знам. да ти сада далеко од мепе Другој усне л>убиш, грлиш је и волиш, Са другом се шеташ по најлепшем цвећу Другој нудиш љубав, и откриваш срећу. Ја знам, да на мене ти не мислиш више Давно си ме Рођо ти заборавио, Јер крај друге, зашто да се сећатп мене Чему прарне слике. чему успомене!? И знајући све то, срце данас, плаче Уздах ми се тешки откида из груди, Јер знам да ме више ти волети нећеш, См. Паланка РОЂА

Једна радна група иаших заробљеникау Сталагу XIА.

Поздрав браћи у заробљеништву

Група саиитетских официра у Офлагу VIЦ. (Снимцш ирииатна сиојива)