Коло

— Написао за »Коло« Волфганг Медо —

између хришћанства и ислама и око тражи — док се воз лагаио приближује граду — Калимегдан. У његовој близини квадратне грађевине хипермодррног стила. Није лако наћи једну синтезу за ова два екстрема, али општи поглед на силуету Београда делуј^ силно и лапидарно као снажни у ширину развучени камени град. Изгледа као да садашњост и прошлост ти&о коресиондлрају међу собом и то у помирљивом тону. Каменито и опоро је лице овог града, а белина његовијх куКа ублажава странпа, ако би у свом суду о грађевном стилу хтео да буде превише строг. Изгледали би сами себи на станици сасвим беспомоНни, кад одмах не би пријатио закључили, да скоро сваки становник ове земље говори помало немачки. Како би се иначе могао човек информисати у граду и улицама са натписима ћирилицом и често у збрканој стилизапији, која нам је сасвим неразумљива. Благо ономе који је некад у школи читајући Хомера и Платона научио старогрчки. Н>ему ће многа слова бити познатна, као „ф 44 , „р", „г" итд. Шта реч „гостионица" значи, $аучи се и без оваквог *знања врЛо брзо, нарочито кад се труди да се упозна са натуралијама ове земље. Зобни мотор са аутомобилском трубом Свуда где год се погледа, осећају се противности које не може прикрити ни модерни промет на улицама. Све су то ситнице које непажљиви посматрач уопште и не примећује, али које на сваком кораку сусреће онај који иде кроз град тражећи. Го су најпре кола и превозна сретства. У другим градовима Европе трамвај се не би могао замислити без веселог звука звонпа. У Београду, напротив, трамвај се јавља звуком сирене. Сви бицикли Европе имају звонца, овде се напротив може човеку догодити да скочи у страну пред тобожњом трубом једног тешког мотоцикла, а уместо тога пројури поред њега један бипикл.« Још гротескии"је делуЈу фијакери који су од свога конкуренга

тлом сунчевом сјају пред собом, странца обузима чудан осећај. Име Београд има у светској историји важан глас. С њим се повезују вековима дуге борбе

(Снимак: приватна својина) из 20 века, аута, одузели трубу. Тако сваки странац мора знати, кад се чујв аутомобилска труба, да у близини нијв бензинска кочија него —зобни мотор" и комотном касу са једним или две коњ« ске снаге. И онда тандем, најсрећнијв решење за малог човека који суботом хоће да ирави са својом веренипом или женом излет у природу, Он напред, она остраг, и притом се има сигураи осећај да једио другом не може побећи. У тандему, који је на северу већ скоро сасвим изумрео, изражава се снага заједнице. Сеоски и градски ваздух Баш слика са улице оставља на странца изванредан број дражесних утисака, који упркос својој честој чудноватосги ни најмање не одбијају. Напротив, човек има осећај као да у овом граду уопште не може бити друкчије. У њему се скупљају велеградски импулси и се« оско неженирање. Овде се слшва вид* л»иво прошлост и садашњост, једна у другу, али знаци старог народног и јшце модерног Србина пролазе у оштром контрасту једно норед другог, Да ли бисте могли замислити на Курфирстендаму у Берлину или на париском булевару да би неговани грађанин могао да поднос-и мирис сеоских флуида? Кад се у једном оваквом граду уопшге само види један коњ у заирези сви се окрећу за њим. Сажаљевају га као створење осуђено на изумирање, и има велеградске деце која још никад нису видела правог коња. Рат је наравно са огра* ничењем мотора оиет доиео стару добру животињу за вучу. Чудно је за странца кад његов поглед са велеградски обученог човека на улици пређе иа воловска кола којима уиравља прави сељак у опанцима и шубари. Још чудније је кад се између госиоде и дама, који шетају, појави једна сељанка с козом или црним јаретом на канапу, тако да се човек плаши да би овај гладни четвороножац могао упрљати дамске св(4леие чараие. „Покажи ми своје гостионице, па ћу ти рећи, иа каквом нивоу стоји твој град".' Тако би се могла формулисаги чињеница да се култура једног места показује већ на гостионицама којв ^транцу служе као први азил Први утисак у Београду је овај: овде се доноси на сто све привредно богатство ове земље. Средњоевропљанин је штедљив у једењу меса, већ зато штО је његова земл>а $рло мало погодна за сточарство. Он би за неколико н«деља оболео на стомаку или добио артериосклерозу кад би сваки дан јео као Срби: УЈУ Т РУ месо, у иодне месо и увече месо. Ако се узме да усто никад не недостају љути зачини, то би био прави атентат иа његов стоМаж. Да три човека могу појести једио прасенце од 10 фунди, то је средњоевропљанину сасвим невероватно. Ма како да је српски јеловиик богат, исто тако ограничени изгледају његови суввткиши,,^- сасвим иротивно од странаца, који уз кафу ноједе најмањ#* три велика колача. И пијење кафе, највећа страст северњака... Оно би се при малим као за лутке шољипама у Срби ; и и превигае смањило. Има љули ко»и пију ујутру литар. поподне литар и увече литар кафе. Порција кафе. ко»а се добтпе у Београду, је као мала слгатка бомбона ко?а само побуђује нову потребу.

Један млади, али већ истакнути немачки новинар написао је о нама. о нашем свету ове интересантне редове.

нина, не зато што се овде ради о чуду саобраћајне организације, него сасвим напротив о јед^ној слици у којој се открива сав темпераменат ове земље: један мали воз ириближује се фркћући. На крововима вагона леже потрбушке млади путници, као Трампс, који хоће. да без возне Карте, варајући, прокрстаре свет. На улазним папучама седе жене и мушкарци, гестикулирајући, пушећи, псујући и брбљајући. У то се меша гакање пернате живине, а гдегде се у људско друштво угурало и једно мало свињче, да би грокћући разгледало свет једанпут и из железнице. Полицајац нигде не уређује, нико се не узбуђује због овог милиеа, из кога тако право говори простодушност ове земље која се управља по принципу: „Живети и пустити да се живи!" Бели град Кад се преко моста улази у Београд и види терасасти иоложај града у све-

ЈГ алкански брзи возови иду опрезно. Не може се рећи да ицу споро, јер онда не би били брзи возови. Али не може се рећи ни да иду брзо, јер то не дозвољава схватање појма времена на истоку. Кад једаи овакав воз клизи кроз ноћ и романтичне балканске планине, онда се може мирно тврдити да је путовање брзим возом на југоистоку у поређењу са западњачком журбом заиста пријатно. Ту нема шуштања, звучања и бучања шина, који узбуђују живце, а што увек прати бучну ноћну вожњу на Западу. Понекад вас само тргну из сна тупа точкова и продорни сигнали звиждаљке. Иначе путовање од Беча за Београд не доноси средњоевропљанину, који се већ замишљао као мали Жил Верн, оно што је он замишљао под појмом „балкански". Тек дневно светло, док се испред прозора у возу измењују разндлики предели, показује му постепено све дражи из којих се југоисток у свом стварном лИцу састоји. Код куће смо читаЈ/и „У балканским рланцима 46 од Карл Маја и утврдили на зе .мљописноЈ карти да Београд лежи отприлике на истој географској ширини као авантуристички Хсинкинг и пигања достојни Сиднеј и да иста географска ширииа води кроз Монголију. кроз северни Јапан и најзад кроз иознато Ери — језеро у Северној Америци. По томе спада дакле Београд искључиво у један сектор земљине кугле, који почиње да бива иитересантан или који је то већ Под нама су, дакле, шине. Путујемо у српску земљу. Кукурузна поља и вииогради. високе стабљике хмеља и бескрајни редови стабала ј чине панораму која без даљњег карактерише ову земл»у. И онда се догађа на било којој малој станици, на којој се воз задржи неколико минута, нешто што може скоро да одушеви на строгу саобраћајну дисциплину наученог средњоевропља-