Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Како са чежњом свака окуша чудесну воду, 370 Е да се онога света сваке ослободи пратње; Спомена драгих и милях али и јада и патње. И они који са света яажива одоше лако, И мати, којој с крила удес je дечицу смак’о, Сирома кано и богат, и патник и силник je пију С једнаком жељом, и радост ни мало своју не крију. И докле на земљи тамо за шима туже и плачу: Стрмоглав тако рећи они у заборав скачу. С уздахом отален Марко даље се мети креће: Преброди воду ал капи сжусит’ од ње неће. 380 Минувши реку пут га у велику шуму води, По којој мрачној и влажној усамљен дуго ходи. Беше то шума туге и бола чемёритог сваког, Тешкога очајања, патње и уздаха лаког. Дрво ту свако тужи јадом у себи што крије: Шушти и крцка и боно се каоно мученик вије. У сваком грешна душа човека једног почива. Бескрајне боле и сами лахорић ту изазива. А кад се вихар и бесна олуја на бедне окбми, Па их повијати стане, да им и стабла поломи; 390 Онда су муке страшње него ли льудске макаке. Пакао само грозни може измамити таке. Када и шуму јада разјадан й сам мину, Кужни га обузе дах и огањ пред њиме сину: С гаром и димом смешан пламен од сумпора смрадна, Тешки од крви запах самоме паклу са дна. Огромна река крви пуши се сва ту у смоли. Крвца се та у рату а за неправду пролн. Ратника душе она ваља у гротло пакла: Такве je судбе ближњи што ближњег на правици закла. 400 Јакомир џин ту у врелом к.ъучу до колена стоји, И жртве с осмехом адским прегледа онде и броји. Ал му и оп-ьена река, која ту јурећн тече, Ноге и табане грдно, кожу заљуштујућ, пече, Тако да свакога часа од ужасна огшена бола Извући једну мора из крви барем до пола.

98

Косово vi. Трусовина вода и шума ja да.