Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Колико која деце за грешна живота убија, Тол икр овде доји о дојкама паклених змија: И оне с’ отровне вију и сикћу на матер без срца, А место млека у чељуст им крвца из дојака врца. Ту je и она мати, што пород од беса кушйше: Туна je донесе враг на дсчицу којега зваше. 450. Ту je и отац лењи, што ништа за нејач не ради Beh- ради крчме и коцке их отура беди и глади. Коцкара ћелија страшна није од других маша: Мрачне, окореле душе у себи она склања, Koje у ланцима збите једна уз другу све су, И свака страсно пружа руку за суседа кесу. А ланац тешки звецка у место злата и сребра.. Сатана пакла им бичем шиба и леђа и ребра, Да их освести грозне али се залуду труди : У самом паклу су ово најокорoлији људи. Колико камџија јаче бије и страшније пуца, Толико више им срце за туђим имањем штуца. Преко провалије ове мост од врлйне се диже, Којим ce другој страни у надежде пределе стаже. Тескобан, узан он се у вис стрмоглаво дао, Како би пролазник лакше доле у бездане пао. Joui je и многа талпа доле у пакао пала. Така je судба врлйне: да стрепи од његова зјала; Да joj je за пад увек опасност и сувише блиска, А бездан под гьом тако паклено стрма и ни ска. Задрхта срце Марку и стрепгьа му груди скупи, Када на мучни прелаз кораком првим ступи. А када смелом йогом даље до среде стижё: Гласни и велики вапај из бездани оздо се диже. Грешници зову, да их вечитих мука спасе; КЬино преклињање чује и очајне гьихове гласе. И срце премре Марку, када у свеопштем плачу И својег родитеља ту запомагање зачу, Који га прнзива, да у паклу не оставља њега, Beh да му пружи руку, из бездани греха да бега. 480 Срце се цепа Марку од кости потресиве писке. И хтеде бацити поглед у дубине стрмоглав ниске,

100

Косово vi. Пакао; коцкари.