Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Ал’ у том часу неко позната викну гласа, Да he у часу онде пропасти лудо без спаса: Jep да се силе све упрёгну на целоме свету, Извукле ни једну неби и најмање душу клету, А камо л да би Марко на]гору спасо међ свима : Мањ ако лудо жели остати й сам са њима. Минувши тако опасност угледа пред собой Марко Ливаду прекрасну, коју сунде огрёваше јарко. -■ ' 490 Дивна и мирисна кипти од бшьа и мирисна цвећа, Пуна je хлада од жбуња и китњаста лепа дрвећа. Ливада срећних то je, и праведне душе се туда Невидне шетају срећне и блажене вечно и свуда. Захвали судби витез и удесу што га ту доно, И живо зажеле лице видети блажено оно, Koje га опомену мало час да не настрйда. И пред гьим бледа слика створи се Уроша млада. Марко изнбнађен врло куму у загрљај пада. Жалосни царев свршётак њему на уму je сада. 500 Па га за истину пита и Урош по судби света Каже je чисту, jep овде лажа не трпи се клета: „Уби ме он, и ja се тиме доживех paja. Али je ипак бедна судбина моја до краја, Ничим да другим нисам cpehe заслужио ове, И да ме народ на веки слабим и нејаким зове. Нејакост моја мени насеље рајско даде, Ал Србин поцепан с ње у беду расула паде. Така судбина и једног праведног мучи и пече.“ И сузу проли цар кад речи од истине рече. 510 На то га неста и Марко осети жељу живу, Мајку да види своју добру и милостиву. И она с’ јави одма добра и погледа ведра, И Марко драгој сени паде на матерња недра. Благослов њезин слуша и њезине речи чује: Правду да брани и увек нада све да истину штује. И док он мајци веру задаје, да тако и чини; Нестаде миле слике у светло] и зрачно] висйни. Срећан с виђења витез жељу и трећу храни, Нит срцу раздрагану да je прижёл>ку]е брани; 520

101

Косово VI. УРОШј Јевросима.