Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Милога оца да види, али узалуд му та je: Пакао у се што прими, то напоље никад не даје. Шетајућ ливадом дал.е на жуборну воду наиђе, На чудну воду, у коју дах милосрђа снђе. Ко je се напије, срде за друга му тине и мари: Туђа му туга сваку рођену радост квари. Љубав и Милост, сестре чувају ,њу ту на веки, Таласе сузама с очи ту набујавају реки. И колко оне грозних пролију суза овдёна, Толико јада на свету буде код људи и жена. . 530 Марко без премисли, таки, захвати бисерне капи, И срцегризне воде на душак се слатко напи. И би му драго кад виде, за се да само не живи, И благодарећи творцу мудрости с’ његовој диви. Отле се крете даље, и брзо у даљем ходу Угледа црну ко смолу Мржње и Зависти воду. Седам сестара младих, девојке 'дражесне дивне, Али у души вазда злобне и немилостивне : Освета, Завист и Мржња, Злопамта гора од свију, Клевета, Злоба, Подмуклост онде на векове лију 540 Чађаве душе дах у вале муљбвите воде. Црне и гадне душе у прелепим телима ходе. Тако примамлшво на се и порок узме одело, Како да лакше подвласти човека душу и тело. Похита Марко отле и големо чудо виде: На сусрет потоку малом велика река где иде, Да je прогута и да се у његову изгуби ждрелу.' Поточић маленн стрпа у себе реку делу, Да му се ништа не позна, да буде мањи и маши, И да се најзад у трави расплине од кончнћа тањи. 550 За то се вода и зове Несита, равна у свему Неситу човека срцу, кад се залёже у њему. Капљида зине једна на целога света блага, А што у себе прими, нема му гласа ни трага. Сети се јунак шта му вила на растанку рече, Засита вода како у Неситу јурећи тече. Па се и саже, да оном срце и душу запбјн, Али са мукой и страхом могаде тек да одвоји

102

Косово vi. Љубав и Милост, Мржња и Завист. Hechta