Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Сећање тавно nà дом и крви порёкло му славно Истекло из памёти детету лудом je давно. Очеве сјајне дворе заборав збрис’о je брзо Баште и ливаде цветне, куда се нејачак врзо, 100 Дубраве, где je за срном трчао хитленим скоком, Висове, где je орла једвице згледао оком, Лугове, где но славуј појац по сву ноћ не трене, Изводећ песму драгој без одмора, санка и смене, Ружа и јасмин где тако заносно цвате и мире, И над jacéHKOM, цветне гранчице своје шире, Да се из облака виде онде о Спасову дану Скупе и поведу коло миле у зорицу рану, Добрим да људима добра дела намене и деле, Здравље да чувају здраву а бона да штедро изцёле. ПО Он заборави поток окићен цвећем вазда, Жуборни извор, што се из стене самотворно сазда. Материн осмех бајни и сестрице милост бескрајна РЬегову пусту срцу осташе. скривена тајна. Све je то, за њега некад значења пуно и .драго, Ишчезло кано магла или ко сневаню благо. Па се ни игре с браћом од свег на свету слађе. Hè ceha више ни жустре са гьима распре и свађе. Заборав мрачним велом све му пред очима крије, Чак ни за драгога оца м}' места у срцу није. 120 Свега за љубав }унйчке славе и гласа неста, Само да достојан буде садагьег чина и места. Проклета неволю српска и вечнто гадна страсти! Када би на дому своме у ревности нашао части Ти за јунаштвом и сваком врлином достојном тебе, Када би умео бити усталац таки за себе, Као што умеш бити у туђнна, Србине, служби : Не би ти земља и род у вечној туговали тужби, Нити би пет-сто дугих люта у ропству чам’о, Него би ланце и оков храбро и мушки слам’о; 130 У место душману ти, та он би по правнци теби Служио робом и никад човеком био не би. Пред четом Омер својом, када на Ситницу сиђе, На чудан призор, на чету прелепих мома наиђе. Панцир им стае а шлем им покрива бујне косе.

28

Косово 11. Омер.