Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Вештином сваке руке војна од пута усгавља. Загрљај страсни и поглед милога чарнога ока, Пољубац с усана врелих најбдралих животна сока, Пламен са прибитних груди и куцање срданца бурно, Уздах и јецање тешко језаво, једвиде чујно, Свемоћно затим оружје у свакоје лене жене, Сузе, нкз мило лице немило проливёне; Све то и друге моћи, којима располйже Жена што страсно љуби и слуша шта срце каже: 180 Све то узалуд она окуша. Зато кад виде, Да не помаже ништа, да начином таким не иде, Она се сети и другог оружја у својега рода; Страсти и нежности сад he и женско лукавство да дода. Па да би скрила план и камеру постигла боље: „Добро, па иди!“, рече, „нека ти буде до воље. Али ми допусти, да те благослов божји прати: Ja hy ти свето знамёше за победу извесну дата. Дај ми, да заставу твоју и вернога народа твога Окитим ликом светим твојега милог Светбга. 190 Нек ти у боју чува живот од злотвора драги ; Нека те штити Ђорђе светнтељ добрн н благи; Нек ти то буде спомен на загрљај жудних ми руку, Нека те ceha на чежњу, сећа на љубину муку. Рече то дивна Драгбјла, и с осмехом пристаде војно, Да му укрйси мила везом знамёьье уббјно. Она пак исто кано Пенёлопа некада чедна, Преконоћ квари што нглом обдан нзвёзе му вредна. Тако три дана, срце хранећи преваре слашћу, Задоцни војна, да се наслади љубавн страшћу. 200 Докле он познаде, шта се збива и шта му се спрема. Па када подвикну срдит, да чекања више ту нема, Онда му љуба и тајни посвећена сестрица мила, Koja je милој снахи у превари саветник била, Жељна и сама, брата на дому задржати јоште, ■Те да и она ужнва сестринске слатке милоште, Обе му хитре и руку вичних и хитле'них тада Очас извёзоше стег. Ал новога ево ти јада! Поласку када час и растанку дође време, Она се диже у сред поноћи глуве и неме, 210

46

Косово 111. Драгојлино ЛУКАВСТВО.