Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

И заборави страх од немани сваке и тмине, И заборави стид и sà образ свој се не брине: Тајно, нечујно у топле подруме води je туга, Тамо где Ваистина негује коње слуга. Таман он верни беше готов за полазак скори, Кад се пред њиме госпа дрхтећи од страха створи. И од један пут паде староме слузи на груди, И молит поче за пут да господара не буди. И беле руке му око врата у загрљај склони, Братимећ њега богом лице у сузама топи. 220 Заклетвом тежом од сваке, Богом и светим Јованом Заклиње њега и страшним суђења последњег даном. БЬезине сузе верног и седог потрёсоше слугу. Детета младог и страсног он познаде јаде и тугу. Не као брат већ као родитель добри и благи Узе међ обе руке старачке лик јој драги; „Примам ти братство, рече, и хвала ти госпођо млада! Разумей каква туга тебе срдёгризна свлада. Разумей јаде твоје и страшна je клетва твоја, Али je страшнија она кнежева, кћери моја! 230 Која нам проклиње род и њиве и стада бела, И сами невин плод од грешнога људскога тела. Па да ни твоје cpehe она не покоси цвеће Достојно младости твоје. О никада, веруј ми, неће, Ma ме проклёство твоје овога часа стигло Издати верни слуга тренутка и једнога цигло Својега господара и дужност спрам земље и цара“. Рече и поток суза груну са лица стара Верно.ме слузи а госпа задрхта снагом целом. Покуша поћи ал немоћ завлада душом и телом. 240 Паде. И слуга седи у помоћ журно јој стиже. Дрхтавом руком je једва малаксалу на ноге диже. Уздисај тешки из гьених груди му срце проби, Али му душе крепост над срцем победу доби. Погнуте главе он јој колебан корак прати. Па се са новом снагом посла и спремања лати. Драгојла пак пошто мужу поново миломе рече, Какви je јади ломе и каква je невоља пече,

47

Косово ni. Ваистина слуга.